nezrela ili luda?

Tri debela, zadrigla, ružna, polućelava i skoro naga čoveka ispred mene; ja sedim na krevetu obučena u onu neku vintage haljinu odvratne drečavo roze boje; našminkana kao idiot buljim u njih i u jednom trenutku dok ona dvojica baljezgaju nešto, jedan kreće na mene i ja počinjem da vrištim. Istrčavam iz sobe dok moje celo biće trese histeričan napad i teško dolazim do vazduha a onda srećem majku koja je podjednako čudno obučena kao i ja i koja pakuje garderobu u neke velike torbe, redom skuplja naše stvari i nastavlja da pakuje kao da se nekud selimo. To mesto mi je nepoznato, cak i te krpe koje leže u koferima kao da nisu moje i ja tako blejim i gledam oko sebe zbunjeno a u tom trenutku pojavljuje se gomila OPET nepoznatih ljudi čije su ruke pune torbi, kofera, kesa, ranaca, kao muve bez glave jure negde i traze neki autobus.
Sledeca slika: napolju smo, ja u mojoj drečavoj haljini, posmatram kako se gomila i moja majka u toj gomili gube u nekoj drugoj gomili (možda turuista?), užurbano  zauzimaju mesto u autobusu bez krova, redjaju prtljag sa strane i odlaze a ja trčim nazad u onu neku kuću da pokupim stvari koje smo zaboravili. I onda sve belo, ničeg nema i onda opet ja, natovarena kao magarac u nekom onom voziću koji služi za panoramsko razgledanje, žurim da stignem majku kako se ne bismo izgubile. Vičem "Stoj da sidjem!'', vozač zaustavlja i ja pokušavam da se izvučem sa sedišta ali bezuspešno jer sam se zakačila za nešto ispod njega. Vozić kreće, ja iskačem iz njega i jurim na dogovoreno mesto a tamo nigde nikoga- ni gomile ni moje majke. Očaj me obuzima. Tišina. Prekid filma.
Sledeća slika: Bosa koračam nekom prljavom ribljom pijacom i molim nekog vozača da me odveze kući za deset centi. On odbija, ja nastavljam da hodam kroz neke bare, voda teče niz trotoar, otvaram oči, shvatam da sam u svom krevetu i ispuštam duboki uzdah. Koje droge su u pitanju?

Prošli put, relativno skoro kada sam imala jednako lud san kao ovaj ( cele noći sam sanjala da sam na nekoj ekskurziji sa ljudima koje nikad nisam podnosila u srednjoj školi i čitavu ekskurziju sam provela tražeći svoj kofer preskačući sa krova jednog broda na drugi i naravno nisam ga našla jer sam se opet probudila u svom krevetu) pitala sam se odakle moj mozak crpi materijal pa može da konstruiše ovakve junkie priče a onda sam samo ispustila uzdah (again) i bila u fazonu Whatever, just let it go.
Kažu da su zrele osobe one koje znaju da odu od onoga što ih muči i čini nesrećnim i one koje ne gube glavu zbog iskustava koja im gode. Moj komentar na to je bio kratak- ili sam celog zivota nezrela, ili sam strašni mazohista, ili sam u prvom stadijumu ludila gde se nalazim na tankoj liniji izmedju magnovenja i stvarnosti. Ili ima nade za mene još uvek, ko zna.

Nezrela, luda ili bolesna pitanje je dana? Ne, zapravo to je pitanje godine jer eto nisam se puno makla s mesta od prosle godine u ovo vreme sa jednom malom razlikom- proslog jula bila sam skroz srećna, skroz mi je bilo fino, bila sam skroz mali brule koga čeka veliki grad a krije veliku ljubav u malom gradu. Brule je imao prvi i rekoše mu, poslednji raspust u životu prošlog jula a provodio ga je tako što je skitao, izležavao se po terasi u kasno podne, čitao knjige, pevušio svoje omiljene pesme pod mesečinom sa ptičicama iz dvorišta, pevušio o velikoj ljubavi i o velikoj sreći i sa strahopoštovanjem bi u pesmu umetnuo taj veliki grad, taj neistraženi prostor koji ga čeka od oktobra. Brule je bio skroz zamajan i skroz zadovoljan. Apoliptičnih razmera je bila ta zamajanost. 

Čekala sam te da se vratiš.

da me grliš.

Da me pamtiš.

da mi recituješ svoje omiljene stihove Jasenjina i Majakovskog i ja tebi da recitujem omiljene moje, napisao ih Rakić. 

Da me gledaš onako onim tvojim pogledom onim tvojim velikim crnim očima i da ležiš pored mene u tišini koja nije bila sumorna, nije bila tužna, nije bila teška.

sećam se da sam pojurila iz velikog grada samo u tvojim rukama da nadjem onaj mali svet meni samo znan i da zajedno sa tobom proslavim svoj uspeh.

Te noći pisao si mi, poželeo sreću i podsetio me da pojedem čokoladicu pre ispita jer se tako bolje pamti. Rekao si ''Znaš da znaš sve to, idi tamo i razbij. I javi mi se posle obavezno :*''.

Posle tog poljupca na kraju poruke imala sam osećaj da mogu sve i da znam sve i jedva sam čekala da ti skočim u zagrljaj kada se vratim i da te volim. Bezgranično da te volim. Bila sam mala, bila sam nezrela i bila sam brule. 

Bila sam mala, nezrela, brule i tvoja. 

Danas se osećam starijom bar pet godina, malo prezrela, vise nisam brule ali sam i dalje tvoja. Prkosim vremenu, prkosim razlikama, prkosim svim onim tvojim ''Ja nisam taj'' i ''Nadji nekog da te voli''. Zašto to radim ne znam ali znam da više ne vredi. 

Tad sam bila brule sad sam vise kao Don Kihot. You can't play on broken strings, you know. Vetrenjače su vetrenjače baš zato što su neuhvatljive, brze, nepredvidive, neukrotive. Kao ti. 

Kao svaki poljubac koji sam od tebe izvukla.

I sve one osmehe koje sam ti izmamila a govorio si da se smeješ samo onda kada ti je nešto bašbaš smešno. 

Kao priče i priče koje smo zajedno ispričali i one za koje sam se nadala da neće tako brzo biti gotove. Ali šta da ti kažem? Šta da mi kažeš?

- Videćeš, jednog dana ćeš se okrenuti i reći ćeš: On mi je bio najgora greška u životu. Šta mi je to trebalo?

- Treba da budeš svesna da ćeš jednog dana, vrlo brzo, postati moja prošlost. I moraš da prihvatiš to.

- Treba da znaš da sve do onog trenutka dok ne dodje do braka, tada postojiš ti i druga osoba kao individue. To je veza. Brak je drugo, to je zajednica. Tada nema JA i ON, tada postoje samo MI.

- Ako ni u malom mozgu ne postoji više ni jedno ALI, šta radiš sa mnom ti? Ako znaš da je pitanje vremena kada ću doći i reći ti da je kraj, i ako se baš ne nadaš uopšte, šta radiš ovde? Šta je poenta tvoga ostajanja sa mnom?

- Ti treba da nadješ dečka. Tebi ovo ne treba. Gubiš vreme.

- Ja sam samo zagrejan. Svaki put kada si tu ja se zagrejem i to me drži dok si tu. Posle toga nema nas. Nije to ljubav. Čini mi se da si i sama znala to. Šta, ti kao voliš?

- Mislim da je sada najbolji trenutak da sedneš i razmisliš. Sada imaš dovoljno vremena da preboliš. Da daš sebi vremena. Da pustiš sve ovo. Misliš da ću ja uvijati nešto kada bude došao taj trenutak da ovo ode u zaborav? Ne, reći ću ti- To je to. Ne bih ti pričao ovo da mi nije stalo do tebe.

.... 6 meseca ranije ....

- Je l ti mene voliš? Mora da me voliš čim ti sve ovo prihvataš. 

- Ti si moja, Je l da da si moja?

- Naravno da mi se vraćaš jer voliš. Naići će tamo neko i počećeš nešto sa njim jer želiš da zaboraviš. Hoćeš da probaš da zaboraviš. Onda shvatiš da to nije to i vratiš se izboru. 

* Mogla sam da ti se ne javim. Da izgrizem lakat ali da ti se ne javim.

-Misliš? Kako god bilo, javio bih se ja tebi.

- Stalo mi je do tebe, jeste. 

... 8 meseci ranije ...

- Je l ti mene voliš? Šta imam od toga? Pa eto, hrani mi ego.

- Imaš izbor. Da ostaneš i uzmeš ovoliko koliko mogu da ti pružim ili da se pozdravimo i da kažemo da je bilo lepo dok je trajalo. 

I tako mogu da nižem i napravim čitavu kompilaciju najrazličitijih protivrečnih tvojih rečenica koje će mi odyvanjati u glavi i onda kada to naše nikakvo bude otišlo u zaborav. 

I neću te kriviti. Jer si mi dao izbor. Jer sam ja ta koja se zaljubila a ne ti. Ti nisi bio ni blizu. Približio si se i onda si se udaljio isto tako kako si se približio i više se nikad nisi vratio tamo gde si bio. I ako si. Ti znaš najbolje.

U pravu si.

Zaista će mi nešto značiti tvoje ZDRAVO sutra kada se budemo sreli. Kada budeš držao neku drugu za ruku, onako kako mene nikad nisi, kad je budeš prošetao kroz grad onako kako mene nikad nisi i kad nam se pogledi budu sreli bar ću znati da nije bilo protraćeno vreme. Iako ću i dalje biti samo štiklica na tvom zidu, tamo na onoj strani gde zapisuješ i sve ostale svoje trofeje. Mrsko mi je da kažem da ćeš se jednog dana hvaliti tom sveskom starim drugarima kad se sretnete na pivu i da će i moje ime biti tamo. Mrsko mi je da kažem da sam ti bila samo ime. Da ti jesam samo ime. Ko zna, možda tako mora. I meni će verovatno neko biti samo to. Svima nama, Možda svi imaju te sveske. Ako ih imaju da li je ljubav prevazidjena? Ili se i dalje vodimo onom frazom da se u životu samo jednom voli ili eventualno dva puta? Ni to ne znam. 

Kako bilo, nikada ja tebi nisam bila ni sadašnjost da bih ti bila budućnost- to ne moraš da podvlačiš. Nikad ti nisam bila izbor, ne očekujem da budem.

I ne zanima me ni jedan tvoj plan, ni jedan tvoj dan ili bilo koje vreme koje planiraš da provedeš sa nekim ko nisam ja. Više me ne zanima ni sa kim provodiš vreme, kada spavaš, kada odmaraš, kada radiš, kada spašavaš svet. Ne zanima me više ništa tvoje što nije vezano za mene. A to malo što je vezano za mene, neće još dugo. Kako bilo, sve ono što nema ama baš nikakve veze sa mnom mene ne interesuje. I to treba da znaš. Ni ti ljudi sa kojima misliš da gradiš tu budućnost u kojoj mene nema me ne zanimaju. I ta revizija takozvana svih ljudi koji te okružuju, ta lista koju misliš da napraviš i sa nje izbrišeš one koje nisu zaslužili tu da budu kako kažeš, ne interesuje me ni to. Emocionalno sam sjebana, zamorena ravnodušnošću i više ne želim da slušam. Ne želim reč da čujem oko toga kako si poguban za mene jer to znam. Ne želim da me podsećaš da sam ti prolazna stanica jer je to previše sebično, čak i za tebe. Ne želim više da sanjam ni tebe ni sebe pored tebe jer nikad nismo ni mogli da stojimo jedno pored drugog. Tvoj ego i tvoja sujeta je uvek bila ispred. Uvek negovana, uvek ljubljena, ja sam bila neko ko je istu hranio. I mogu da kažem da mi više to ne koristi. Kako bi ti rekao ''Ne želim da se cimam i ne volim da me ljudi napinju jer postajem jako nezgodna.''. Ja sam ovih dana konačno to i postala. I nisam ljuta. 

Samo tužna. 

Samo si me promenio i okrenuo se.

Napravio od mene moralnu nakazu pa nestao.

Promenio mi mentalni opis pa zapalio a?

Tako se to radi?

Tako sam i postala luda.

Previše tebe, previše ničega, previše sranja sa tobom. 

Svega toga previše a ljubavi ni mrvice.

A ja sam mazohista i idealista koji je mislio da može da promeni nekog kao što si ti. Izvini što sam probala, neću više nikad.

zbrka

"Dobro znaj mala- to što zamišlaš nikada se neće ostariti."- ovo je rečenica kojom uglavnom tešim sebe kada konstruišem neku bajku u glavi trudeći se da delujem pozitivno.
Nešto ovih dana gledam kroz prozor, svake noći, pun Mesec mi maše odozgo kao da ima nešto da mi kaže, na nešto da me podseti. U silnoj zbrci oko ispita počela sam da pričam sa cvećem, sa Mesecom, poslednjih dana sa jednom Buba Marom koja već par dana tvrdoglavo ostaje da spava iznad mog jastuka; ćaskam po malo sa sobom, pitam se gde sam to zalutala i šta mi tačno treba da ostvarim neku univerzalnu definiciju sreće. Ako to uopšte postoji. Ajde da ne budem preveliki skeptik, pretpostavimo da je moguća ali da je samo nisam još otkrila. Sve je ovo previše mejnstrim, pomislim povremeno da ću jednostavno dići ruke od pisanja bar neko vreme, onoliko vremena koliko mi bude potrebno da uspostavim harmoniju izmedju svog uma i uzburkanih misli i onoga sto mi se desava. Previse je to stvari za ispljunuti. Šta znam, možda je jednostavno vreme da prestanem da zaludjujem sebe oko toga, oko njega, oko svega. Možda je nekad najbolje stvari gurnuti pod tepih. Ili duboko u fijoku. Kao one stare farmerice koje sam sakrila u hrpi garderobe kako me ne bi svaki put kada ih vidim i setim se da mi je dupe previse veliko da stane u njih, obuzelo osećanje očaja. Ali kao i sve što samo na kratko odložim pa mu se vratim jer eto- nemam mozga, ili previse se nadam, ili previse ocekujem ili pokusavam da popravim, kazem, neka ih tu, smrsacu jednog dana.
Neka ga tu, ohladicu se.
Počeću da učim, samo da završim ovo. I položiću.
I onda tako shvatim da sedim na krevetu nepomična i da se nisam pomerila sa mrtve tačke i kazem sebi "Ma biće to dobro, mora da bude.", taman to kažem kad ono eto ga glasić javlja se od nekud i ispravlja me "Mala, to što si zamislila neće se ostvariti tako kako si zamislila. Zato knjigu u šake, srce u vreću sa rajfešlusom a mozak probaj da pustiš napolje, predugo sedi zaključan u odajama tvoje nesigurnosti.". Pljunem taj glas u sebi jednom pa drugi put i kažem mu: "Zašto to mora tako filozofski a? Probaj nekad da budeš prost.".Narogušim se i nastavim da blejim u jednu tačku, gledam knjigu, gleda ona mene, gledamo se, povremeno bacim pogled kroz prozor da vidim da li je Mesec još uvek tu i hiljadu misli nastavi da se vrzma po glavi. Glasić ćuti a onda odjednom TRAS- šamar posred face!
"Prost kažeš? Makni se sa te tačke kobilo naivna. Koliko dugo planiraš da gubiš sate i dane i mesece na one koje mrzi da jedan minut potroše da se sete da postojiš? Nepopravljiva si stvarno. Baljezgaš tu o smislu života. Ništa korisno ne znaš. Piiih.".
Jebi ga, prešao me je, nemam šta da mu kažem. Ali to ne znači da ne nastavljam da postavljam teorije u svojoj glavi i to isto tako ne znači da mi je sve drugo interesantnije od onoga što bi trebalo da mi bude. Jer kao i uvek, zašto se sada zamarati kad to lepo mogu da odložim za neki naredni put kada ću jednostavno moći da konstatujem da bi to IPAK trebalo ostaviti tako kako jeste jer nemam pojma kako da rešim slučaj a da pritom svi budemo zadovoljni? Da ja budem zadovoljna. Zašto bi sad lepo prestala i oslobodila sebe kad mogu još malo da se mučim?
"Mazohisto."- šapuće mi glasić.
"Tišina tamo."- odbrusih ja. Nije sada vreme. Doći će vreme, do tada ću ja lepo da sedim i čekam.
Pogrešno sam shvatila onu izreku STRPLJEN-SPAŠEN.
Šta ću kad tumačim sve kako meni odgovara.
...
...
... brain-dead....
...._________________________
Kako beše, rezervna opcija?
Zašto me ne voli? I zašto ova ovako izgleda? Nisam znala da tako izgleda, mislila sam da tu pesmu peva neka mala smešna Japanka sa krivim očima, tako je delovalo kad sam videla ime.
I zašto jednostavno ne mogu da imam za večeru to što mi se jede sada?
I zašto moram sve to da znam za ispit?
I zašto sam opcija B a?
Pobrkala sam sve što se moglo pobrkati.
Lekcija- teraj govna dok možeš.
Ovako samo dublje toneš.

Godina prodje, ti nikad

Minut ćutanja za godinu koja me je promenila.
Minut ćutanja za godinu koja me je uništila.
Minut ćutanja za sve želje za koje znam da mi ih nikad nećeš ispuniti i sve one bezvezne razgovore bez poente koje si pokretao sve kao u nameri da nadjemo kompromis.
Dakle, minut ćutanja i za taj kompromis koji nikada nećemo postići.
Minut ćutanja za te usne na koje sam se navukla i sa njih ne mogu da se skinem.
Još jedan minut ćutanja za moju opijenost tobom i tom glupom činjenicom da si previše destruktivan za mene.
Minut ćutanja za sve one proplakane dane i noći kada sam pomislila da si me zaboravio a onda se vratio tvrdeći da to radiš samo zato što od toga imaš koristi.
Minut ćutanja za neizgovorena osećanja, sakrivene emocije i sve one minute koje sam provela čekajući.
Minut ćutanja za nas.

paradoks je reč koju nikad nećeš razumeti

Maglovito, puno oblaka, dim, pepeo i gorko
Rulja oko mene, sramne note davno ispevane pesme
Ekstaza, plešu, plešu tu pred mojim očima
Samo neka nestanu!
Eto, više ne vidim horizont!
Natupa bura, u meni sve drhti-
ponovo postajem sićušna prikaza i mogu videti samo svoju senku

Polako bledi, vidim, na zidovima oko mene
mešaju se siluete davno naišle ljubavi i tuge,
velike tuge koja sve obuzima i sve pred sobom ruši

Čujem glasove,
čujem vrisak,
vidim suze,
okrećem se,
istrčavam,
bežim,
nestajem,
od uspomene, od iluzije tog crnog oka, od tebe,
od sebe

Nemi film pred amnom,
sve one reči koje ostadoše da vise u vazduhu-moje,
i sve one grube, teške, mračne- tvoje,
sve to ponovo slušam,
sve to ponovo preživljavam,
opet osećam onu rupu u grudima
nešto me seče na pola,
razdire me,
boli,
srce voli a glava se ne da

Eto, i ta noć bez sna iz pesme,
jedno sećanje na onu u kojoj si me držao i mazio,
jednu retku u kojoj si ti mene voleo ali onako ćutke, nespretno;
ta noć o kojoj pevaju i kojoj su pevali
moj je opijeni mozak otreznila,
dušu otključala,
aktivirala dugme za uzbunu
jer je požar već uveliko goreo unutra

 Ta noć,
u kojoj sam te zamišljala i za tobom čeznula,
ta noć u kojoj sam sanjala da si tu
i da tvoji prsti čvrsto stežu moje,
ta prokleta noć u kojoj sam maštala i nadala se,
samo onom tvom osmehu, onom tvom ''Uželeo sam te se'',
samo jedna noć u kojoj sam opet shvatila
da je ravnodušnost ipak relativna stvar
da onda, kada neko nedostaje, on to čini tajno,
podmuklo,
tako da ne primetiš

I onda popiješ,
zaigraš,
podje ti suza,
 jedna, druga, i ode sve bestraga!

Takva su vremena da ni nedostajanje više ne može prestati,
ni izgubiti se,
i šta god da kažeš i dalje ostaje da sam tako luda,
glupa, opijena
ne alkoholom- nego tobom,
obitavam u nekom imaginarnom svetu gde savršeno funkcionišemo,
u onom gde mogu svima da kažem da sam tvoja

A ovako,
šapućem to onda kada niko ne čuje,
krijem se po nekim ćoškovima tvoje pažnje,
radujem ti se i dalje
brojim dane sve do onog časa kada ću te opet videti

Čak mi nedostaju i oni momenti
oni kada te besna pogledam
i počnem da ponavljam da si najveći skot kojeg sam upoznala,
najgora gnjida koju znam,
moralna nakaza,
da te podsetim da si destruktivan,
po mene opasan,
da zbog tebe zaboravljam,
da zbog tebe napuštam,
zbog tebe se smejem,
i tebe bih ubila, sada kada bih mogla

I tako u tom magičnom krugu,
kao neku krpenu lutku u nekom trećerazrednom pozorištu,
upravljaš mojim mislima,
 mojom stvarnošću,
pokrećeš i zaustavljaš,
raspametiš i smiriš,
obraduješ i rastužiš,
ljubiš me i ljubeći me daviš

Gušiš u meni sve ljudsko,
sve pravo,
sve iskreno,
pretvaraš me u karikaturu,
činiš da pomislim da sam loša,
možda čak i gora od tebe.

I ostaješ djavo, ostaješ jeza, a ostaješ i moj. 

late night thoughts

Meseci su prošli od kako sam napisala postić. Zapravo nisam napisala ni jednu jedinu rečenicu. Možda zato što bi bilo besmisleno vrteti jedne iste rečenice u krug u nadi da još uvek postoje oni očajnici koji sede pored prozora ili ušuškani u svom krevetu, broje zvezde i čitaju me. Odavno sam prestala da budem optimista kada je to u pitanju pošto mislim da su oni koji i vole da me čitaju do sada deset puta digli ruke i zapitali se dokle ću kukati, zapomagati, žaliti se, plakati, proklinjati svet, kritikovati, hejtovati, samosažaljevati.
Lažem.
Zapravo, istina je da sam imala toliko toga za pisanje. Ali nije mi se dalo. Tako uhvatim sebe da sedim kod kuće, u gradu, čekam u redu u pošti, otvorim oči ujutru i padne mi napamet mali milion stvari koje bi podelila sa nekim ali isto tako brzo kako misao dodje- odleti, pobegne, izmakne mi, i već ostajem bez reči. Nevolja je kad se zagube reči. Meni je velika nevolja. Posle ne mogu da se pokupim. Onda mi se to tako taloži u glavi, misao po misao, san po san,želja po želja, i sve ode bestraga. A nikome i ne stignem da kažem.
Gubim se u vremenu koje u poslednjih dva meseca tako leti, da je postalo pobednik u svim mogućim trkama u kojima smo zajedno učestvovali. Svakog dana buka, žamor, gomila ljudi, novi grad, nova sredina, novi ljudi. Ili na izgled novi a zapravo tako isti i bezlični. I tako, gubim se u vremenu, gubim se u knjigama, slovima, svemu što moram da čitam za fakultet i zbog fakulteta, trudim se bar u sebi da razvijam film ako već nemam vremena da piskaram, ali nekako mi se iste misli i dalje vrzmaju po glavi i ista me tuga tišti kao onomad. I mada sam pobegla i sakrila se, skoro trista kilometara prešla i ponadala se da je kraj, opet su me demantovali svi. Svaki sat koji provedem gluvareći, ne radeći baš ništa; svaki trenutak koji sam provela nad knjigom bubajući latinske nazive ugovora i tužbi koje ih prate; onaj najkraći sekund koliko mi treba da udahnem i onda još jedan da izdahnem; grdno vreme koje sam utrošila na davanje šansi drugim ljudima, na vodjenje različitih ispraznih razgovora, na preklinjanje neba da mi neko odozgo baci ciglu na glavu i osvesti me, na muvanje tamo i ovamo, njuškajući, tražeći, preklinjući, za malo tišine, za malo mira. Samo malo da ga opet zaboravim i da krenem iz početka. Ovog puta neću biti mnogo patetična. Samo ću postaviti neka logična pitanja.
Zašto je i dalje prisutan kada zapravo nije tu? I zašto me još uvek proganja ono vreme kada je sve bilo drugačije? I zašto sam nesposobna da pogledam bilo koga drugog ko zapravo nije on? I zašto sam i dalje u lošem tripu da vezujem pesme, filmove, reklame, mesta, hranu za njega? I zašto sam toliki skot da neću to da priznam ni njemu ni sebi niti bilo kome drugom? Zato što je lakše biti majmun prema onima koji hoće da ti se približe i koji se stvarno trude nego prihvatiti da se ovaj zbog koga se ti trudiš ne trudi ni malo zbog tebe. Lakše je i jednostavnije i ne povlači dodatne komplikacije pokušavanja da nadješ hiljadu i prvo opravdanje za njegova sranja. Ali šta bude onda kada te pesma više ne rasplače? Šta se dešava onda kada uhvatiš sebe kako ne možeš da se setiš ničega lepog i divnog sa početka? Da li je početak izbledeo jer je previše govana došlo posle, ili si počeo da zaboravljaš od muke i od napora? Ili ne zaboravljaš nego si u katastrofalno lošem tripu da se oporavljaš i da to mora biti znak da si krenuo dalje?
Čega sam se ja konkretno setila, danas kada sam čula More than words, ja ne bih mogla sada da se setim. Ali osetila sam rupu. Veliku rupu kroz koju duva promaja. I po prvi put, I didn't feel like crying. Samo sam se okrenula i nastavila da se bavim svojinskim tuzbama. Pomislila sam kako me guši i ovaj stan iz koga nisam izašla već tri dana, i ovaj Beograd koji nema ni malo duše, i ova moja tvrdoglava tikva koja bi da zaspi i da se ne probudi bar narednih mesec dana. And suddenly, I felt like I need my hometown. Da. Treba mi tišina moje ulice, i lavež pasa iz komšijskih dvorišta, i stari orah ispod prozora, i mali kolovozi bez ovih odvratnih semafora, i nedostaju mi drvoredi, i sama ta činjenica da se svi znaju i da ću uvek naleteti na neko poznato lice. Da ne govorimo o tome koliko mi nedostaju izlasci i opijanje za male pare, bez nepotrebne tenzije da li ću imati sa piće, za garderobu, za ulaz, za vazduh koji udišem! Odjednom sam shvatila da ne bih nikako mogla živeti u ovoj frci i haosu. I pokajala sam se za svaku psovku koju sam uputila Kruševcu, i komšiluku, i šabanima iz okolnih sela, i nadrkanim trafikantkinjama, i radoznalim babama iz ulice. Odjednom sam shvatila koliki mi odmor predstavlja povratak tamo. E, tada mi se plakalo. I postidela sam se.
Najgore je kad skapiraš da ti neko i nešto nedostaju. A ovog nekog vezuješ za to nešto i to nešto vezuješ i za njega i za sebe i onda se tako to vrti u magičnom krugu i pitaš se šta je ulog i kada će prestati da se vrti jer ti se strašno dopada zemlja i stabilnost koju imaš kad čvrsto nogama stojiš na njoj. I postane ti muka, čekaš da se taj točak slomi jer kontaš da vodi u pizdu materinu. Da stvar bude još gora, setiš se da moraš da daš rimsko pravo u najkraćem mogućem roku jer ćeš u protivnom završiti kao jedna od tih trafikantkinja koju si pljuvala. E, to je trnutak kada doživiš real knock down. I nema te. Samo si mrlja na podu.

Katarza

On je strava frajer.
On je stariji od tebe.
Ti si klinka.
On je baja.
On je opasan.
Njega sve jure.
Ima armiju očajnica koje ga prate, plaču za njim, nadaju se da će da ih kresne, šalju poruke njegovim sofisticiranim kombinacijama u pola noći, bore se kao lavice da dodju do njega.
On je samoljubiv i sebičan skot.
Egomanijak.
On ima super kola i uvek je savršeno skockan, ispeglan i namirisan.
On hoda a nos mu para oblake.
Svi su ništavni u odnosu na njega- mali, jadni, obični ljudi.
On ima super posao i super zaradjuje.
On ima porodicu koja liči na one paćeničke iz snobovskih američkih serija.
On je strah i trepet grada.
On je sa tobom.
I?
On kreše sa strane.
Gleda te u oči i kaže ti to.
Zna da ti je stalo.
Ali never mind.
Nije to njegov problem.
Samim tim što je on sa tobom, tebi treba to da bude privilegija.
On ne jebe sve i svašta.
Samo odabrane.
Ti ga fizički ispunjavaš.
Ti ga ložiš.
Ti ga pališ.
Sa tobom se pretvara u zver.
I povremeno te drži za ruku.
Plati ti piće. Sendvič na kiosku. Izvede te povremeno. Jednom mesečno kada zna da njegovi drugovi nisu u gradu i da ne mogu da ga vide.
On je inteligentan, proračunat, manipulant.
Njegove oči su kao dva bunara.
Njegov glas je kao da dolazi sa onog sveta.
Zna i da se smeje. Ali to radi uzdržano.
Često te uči kako treba da se ponašaš, ''da ne ispadneš glupa u društvu''.
On ti izigrava vaspitača, iako si dovoljno naučila za svojih 19 godina.
On je baja i on to može.
On komentariše tvoje odevne kombinacije.
Obavezno kad mu se nešto ne dopadne.
Kada mu se dopadne, onda prećuti jer je on preveliki baja da daje komplimente.
Komplimenti se daju dok se ne završi u krevetu.
Nakon toga ne.
Ni slučajno.
To nije njegov nivo.
Od kad ste došli do kreveta, zaboravio je da imaš lepe oči.
Od kad gužvaš njegove čaršave, često zna samo da pita je l ti je lepo dok je u tebi.
Rasplamsava strasti i dovodi te do ludila.
I onda kao opet, povremeno, pošto ste vi sofisticirano sranje, ne ono prosto kres sranje, nego ono malo složenije i kompleksnije, pusti ti po neki film.
Zagrli te dok gledate. Kaže ti da lepo mirišeš kad ga tvoj parfem udari u glavu pa mu jezik bude brži od one pameti baje koja čuči u njemu.
Kad te vidi u gradu sa drugaricama, javi ti se. Kao da te zna iz supermarketa.
Nema veze što zna svaki pedalj tvog tela napamet, jer vi ste neobavezni.
Ne smeta ti, ti si to prihvatila.
Nije ti on kriv.
On je tvoj sofisticirani tajni dečko.
Nije dečko kao dečko, nego mislim dečko- muško je, pa to.
On kaže da ne znaš da piješ i da ne znaš da se ponašaš.
Obrukaš li ga na javnom mestu, oprostiće ti, daće ti kao frajer drugu šansu.
Daće ti je jer je NJEMU lepo dok je u tebi.
I onda ćete vi kao tu da pričate o nekim strašno edukativnim stvarima, da se razmećete istorijskim činjenicama, filmovima i knjigama JER slučajno imate ista interesovanja.
Sa ovim kres očajnicama je sve prosto.
Sa tobom je kompleksno, ipak ti to nisi zaslužila.
Nemoj slučajno da si ga ujela, ogrebala, napravila mu masnicu.
Zato što on ne kreše samo tebe.
Kombinuje pošto mu se od svake po nešto svidja.
Ostale nemaju mozga, ti imaš pa mu je zato interesantno.
I tako si mlada.
I ne, ne treba da se žališ jer je sve bio tvoj izbor.
Biće bolje mislila si i zajebala si se i sada ga gledaš i vidiš koliki je skot i to mu kažeš u lice.
I i dalje nastavljaš da mu gužvaš čaršave.
To ti je fetiš i nepopravljivi si mazohista.
I onda kao nekad se seti da te pozove.
Pošto se ti ne javiš deset dana jer se on nije javio prethodnih pet.
Sediš na njemu i on te pita da li ga voliš. Malo da mu digneš ego. Ono kao, ''Srećo, ja znam da ti mene voliš od prvog dana a ja tebe eto tako volim da skinem.''.
I onda ti tako buljiš u prazno i po neka suza ti pobegne iz oka ali gledaš u plafon da on to ne vidi, u mrak.
I onda izgovoriš u sebi nešto što bi trebalo naglas- Ne, ne volim te jer ja ne mogu da VOLIM takvog čoveka kao što si ti.
Sadistu ne možeš da voliš.
Mislim, možeš. Ako si mazohista. Ali nisi valjda baš toliki. Sve ima svoje granice. Iako si ti mnoge prešla zbog njega. Ali eto, sama si htela, niko te nije na to terao.
Zašto mu se vraćaš lutko, ja to stvarno ne znam.
Možda si otkrila dobar seks.
Možda se nadaš da će da bude sa tobom.
Možda je ipak samo seks.
I to što te malo drži za ruku dok radite onaj sofisticirani deo vaše priče- gledate filmove, raspravljate o delu Ive Andrića ili Mihaila Bulgakova.
Time se zadovoljavaš.
A čezneš da te vole i maze.
I dok tako čezneš, odlaziš na dijetu.
Ne jedeš jer si pod stresom, previše se seksaš i uskočiš u sedam brojeva manje pantalone.
I kažeš- Ajd', bar mi je nešto ova sofisticirana kombinacija donela''.
Okreću se na ulici za tobom i kažu da si dobar komad.
Bar te sad svi žele.
Ono kao, teši se lutko.
Teši se i pusti ga da te ubije.
Ali ne, ne voliš ga, u to budi sigurna.
Sve je to jedno veliko sofisticirano sranje.

Da li možeš u sebi da pronadješ monstruma?

Došlo vreme da se sluša Frank Sinatra, bulji kroz prozor u iščekivanju još po neke munje; sedenje u mraku, sedenje dugo i besciljno, sedenje i puštanje tim mislima da zaposednu um i ovladaju razumom. Da ne serem mnogo, da ne davim ljude koji se (verovatno) svaki put iznova zapitaju koliko čudan i jadan moj život može da bude kad mi je svaki post u istom obliku, a ipak me čitaju zbog čega imaju moj dubok naklon, najbolje je da kažem da sam ponovo počela da se navlačim na one otrcane fore iz Seks i grada, na patetično-romantične filmove koji su samo filmovi i ništa drugo, na Frank Sinatru i Strangers in the night dok polako shvatam da Love is a tender trap.
Kiša je nemilosrdna ovog leta, čini se da će sezona kupanja početi tek u avgustu a nešto sam načula da će trajati do decembra. S obzirom na to da ću se od oktobra gušiti u knjigama na fakultetu na kome čak i nisam sigurna da želim da budem, neće me videti to naopako Sunce kako god da okreneš. Moje postojanje je trenutno kao bluz mutne vode. Da,da, počela sam da kupim i te tako Balaševićevske fraze i to je signal da je sve otišlo predaleko. Malo se gubim kao po običaju, furam fazon ''Meni se dušo od tebe ne rastaje'', zatim- suze mi krenu kad čujem Tamo gde ljubav počinje od Crvene jabuke ili Thousand years od one seljanke Christine Perri i onda se raspekmezim tako iz čista mira pred saznanjem da sam još malo student a da se još uvek tako ne osećam (ili se osećam ali je osećaj pogrešan od očekivanog pa tu dolazi do zbrke), da sam kao u tamo nekoj vezi koja je nešto izmedju veze i kres varijante (povremeno liči na kombinaciju što i dalje više liči na kres varijantu nego na neku od onih ljubavi iz filmskih hitova kada su oni na kraju srećni i žive happily ever after posle milion peripetija, raskida, ''Mrzim te govno jedno mrtvo!'', i ''Zašto si se kresnula sa mojim kumom/najboljim drugom/komšijom?''), da sam beskrajno sjebana osim u trenucima kada popijem previše piva i da više jednostavno NE MOGU da slušam svoju majku koja po celi dan šeta po kući, češa se, čupa kosu i viče ''Raskini sa tim skotom ako si pametna!''. Kao da je ona u vezi sa njim  a ne ja. I tako ona doživljava 651256946 nervnih slomova svakog dana a i ja pored nje zato što počinje previše da me davi i ne daje mi prostora da ohladim glavu. S druge strane, kako mogu i da je krivim? Previše je zbunjena svetom, ovakvim svetom koji je prevelika kurva za njen ukus. I sve tako se seća kako je bilo kada je ona bila mojih godina, kada je ona imala momka; kada je njen momak nju voleo, pazio, mazio, šetao, čekao ispred škole ili fakulteta, držao ja kao malo vode na dlanu; sve se tako uhvati za to kako tada nije bilo telefona i kako je sve bilo komplikovanije a ja tako pokušavam da joj objasnim da nas je upravo ta tehnologija sjebala i da mene sada moj momak može da pozove u bilo koje doba dana i kaže mi da je:
- previše umoran da bi izlazio
- previše radio da bi se pokrenuo
- spašavao je svet ili foke ili oba i nije video koliko ima sati
- nije se okupao
- nije stigao da jede i bila je strašna gužva na putu i srećo, znaš, ne možemo da se vidimo jer sutra opet rano ustajem i idem na put
- boli ga trepavica i mora da odmara
- došao mu je drugar iz Tunguzije i mora sa njim neizostavno da se vidi
- crkla mu je ribica
- DOSADILA SAM MU I NE ŽELI DA ME VIDI I NE ŽELI DA SE PEGLA I SAMO HOĆE DA NESTANEM I ZATO ME ZOVE DA ME NA FINJAKA OTKAČI I ZAVRŠI POSAO.
Pre, kada telefona nije bilo, bilo je drugačije mama. Pre, ljubav je bila drugačija. Pre je bilo IN sve što je sada u vezi OUT a seks je ono što je održava. Deal with that.
Elem, moja propala veza je kao i uvek predmet svakog mog posta ali svaki put kada osetim da nailazi bujica reči, tolika da prosto ne bih znala odakle da počnem, ja zaboravim šta sam htela da kažem. I tako i sad. Padne mi mali milion stvari na pamet i onda odjednom sve ispari kao da ničega nije ni bilo i ja se vratim na početak da bih se setila zašto sam uopšte trošila energiju da palim laptop i započinjem ovaj mali besmisleni razgovor koji vodim sama sa sobom u 00.32am.
Često pričam sama sa sobom.
Često jer samo u sebi mogu da nadjem pravog sagovornika.
E, ali mnogo je strašno kad sediš negde pa čuješ neku pesmu ili otvoriš novine i pročitaš neki članak ili eventualno otvoriš frižider ujutru da nešto prezalogajiš i nekako te sve podseti na njega i na vaš propali, mrtvi,grozni odnos! Sve još miriše na njega, pa čak i ta pašteta koju čuvam za Stoleta i njegovu popodnevnu užinu. Svuda je on i sve je on. I svaka reč me podseti na nešto. Televizor i ne palim više, plašim se da se ne pojavi na ekranu. Suddenly you're caught in the tender trap. Da Frank. Čitaš mi misli. I ti mi čitaš misli. Svi osim njega. Njega i ne zanima šta ja mislim. On me izbegava poslednjih petnaest dana. Kao da ne postojim. Kaže videćemo se ''neki drugi put''. Što znači možda, eventualno, verovatno nikada. Ili u sledećem životu. Tako sedim ja u mraku i mislim kako je sve to zakukuljeno i zamumuljeno i onda tako udahnem i ne budem sebi jasna. And I'm watching my dreams turning to ashes....
WHAT NOW MY LOVE NOW THAT YOU LEFT ME?
Sinatra govori umesto mene, šta drugo da kažem. Kao i svaki put, završiću i ostaću nedorečena jer je previše kasno i ja sam previše umorna i previše me sve ovo pegla i kao po običaju ostavljam sve za sutra. Zašto danas nervirati se kad se možeš sutra nervirati? Moj moto. Ali nema piva.