Ipak, tradicija je prekinuta, i Elin otac se odrekao svoje mezimice. Pustio
je da napusti gradić u kom su stanovali i ode u Beograd. Pustio je, bez ičega,
potpuno samu, da se snalazi i zaradi; odlučio je da joj naplati za svaku
pogrešnu reč koju je čuo, za svaki pogled popreko, kao i za sve neizrečeno,
prećutano, a prvenstveno za njegovu uništenu reputaciju koju je tako brižno
negovao- činilo joj se više nego što je ikada nju. Ela je prihvatila titulu
odmetnika i postala je pobunjenik. Punih sedam godina nije čula ni jednu jedinu
reč od svojih roditelja, nije dobila ni jedno jedino pismo, nikakvu poruku,
ništa što bi joj ukazalo da je se njeni roditelji još uvek sećaju. Ostala je
samo gorčina i bes, bes zbog ukinutog prava na dom, profesiju, podršku. Ostalo
je sećanje na šamare, pretnje, grdnje, reči koje su je bolele više od svakog
udarca i ikada izgovorene uvrede. Ostalo je jedno veliko ništa, i Ela je sa tim naučila da se nosi. Nije mnogo govorila o
svojoj porodici, nije pominjala odakle je, njeno poreklo svim prijateljima i
poznanicima iz velikog grada u kome je živela, nije bilo poznato.
Takva kakva je- tvrdoglava, uporna, ambiciozna, svidela im se. Ili bolje
rečeno, svidela im se fasada, šta je bilo ispod površine, ispod svog tog
maltera i pažljivo redjanih cigala, niko nije znao.
Skoro niko. Luka je znao. Sve
njene tajne i sve njene slutnje; ono o čemu nije pričala i ono čime se hvalila;
možda čak i više od toga. Kada se doselila u veliki grad, njega je prvog
upoznala. Bili su to časovi ispunjeni srećom i nekom neobjašnjivom bliskošću,
kao da ga je poznavala ceo život. Kao da su se rastali samo na par godina pa se
potom opet sreli, da podele prošlost i ono što dolazi. Pored njega, osećala se
bezbednom i svojom, pored njega sve je izgledalo drugačije, nekako lakše i ostvarivo.
Svi okeani mogli su biti preplivani, svi vrhovi su mogli postati osvojeni- samo
ako je bila sa Lukom. Samo ako ju je on držao čvrsto za ruku i puštao je da
priča i priča, trpeo sve njene nagle promene raspoloženja učestale onoliko
koliko i promene vremena, dugotrajne onoliko koliko se njoj činilo da je ceo
svet protiv nje. Bio je dovoljno hrabar da udje u Elin svet, dovoljno pametan
da je očara, dovoljno zgodan da je zasluži, dovoljno skeptičan da je zapanji.
Bio je drugačiji od ostalih momaka koje je Ela poznavala, i bio je drugačiji od
svih onih koje će Ela ikad upoznati, činilo joj se. Naišao je onda kada ga je
najmanje očekivala, baš kao što to obično biva, i izgledao je kao prototip njenog
muškarca iz snova. Ali uprkos svim karakteristikama čoveka zbog koga bi se ona
odrekla svih svojih maštarija, svih iluzija i ambicija, svoje slobode koju je
tako ljubomorno čuvala, ''švrljanja'' okolo sa momcima čijih se imena sledećih
dana nije ni sećala, a sasvim sigurno i svih svojih cipela koje je obožavala,
izmedju njih se ništa nije desilo. Ne zato što nisu imali prilike, jer je
prilika bilo i više nego što bi se ona mogla ponadati, već zato što Ela nije
imala potrebu za tim. Obožavala ga je, ali samo kao dragog prijatelja, možda
brata. Poštovala je granice koje joj je on na početku postavio, znajući s
kakvom devojkom počinje da se druži, pustila je vreme da teče, dozvolila sebi
da se toliko zbliži sa njim, da mu pokloni sve, pa i ono što je od sebe krila
ili sebi nije želela da prizna, i bila je zadovoljna. Zato što je znala, da je
postojao neko ko bi je podigao sa zemlje kada o nju tako surovo udari, neko ko
bi joj pružio ruku kada joj je to bilo neophodno. Taj neko sasvim sigurno je
bio Luka.
Zatrpana odećom, puzeći po tamno ljubičastom tepihu mekom
poput ćebeta, u pokušaju da nadje nešto što bi mogla obući, Ela je došla u
iskušenje da izgovori onu dobru staru ''Nemam šta da obučem.'', ali u trenutku
kada ju je kutija u kojoj su ležale nove crne salonke tresnula po glavi,
shvatila je da bi ovo bio apsurd. Podigla se na sve četiri i zaronila u veliku
fijoku svog belog garderobera kopajući po stvarima, dok najzad nije izvukla
crnu usku haljinu i zagledala se u tkaninu. Nije bilo bitno, pred Luku je mogla
i u pižami sa medvedićima koju je krila od svih koje je poznavala, njega ne bi
bilo briga. Verovatno bi joj dobacio neki ironičan komentar, a onda bi je
zagrlio i počeo da je mazi dok mu ne prizna kakve je brige more. Ela je ustala,
brzo navukla haljinu preko svog vitkog vretenastog tela, a onda je rukom
prošla kroz umršenu crvenu kosu. Pogledala je svoj odraz u ogledalu i
uzdahnula. Bila je tako umorna od svega, tako izmučena poslom i kišom.
Uglavnom je bila neraspoložena i nepodnošljiva poslednjih dana.
Uglavnom se osećala napuštenom.
Pitala se gde je nestao njen najbolji prijatelj, pitala se zašto se ne
javlja. Pokušavala je da se seti nekog razloga
zbog koga bi Luka odbio da se čuje sa njom, a onda se setila da i on mnogo
radi. Kao i uvek, nedoumicu je rešio jedan poziv. I sada, stajala je tu
nepokretna, zureći u samu sebe, kao ukočena, u sobi koja je izgledala kao da je
bomba upravo pala s neba kroz tavanicu. Nasmejala se i gurnula je sve
pantalone, haljine i bluze natrag na njihovo mesto. Zatvorila je vrata
garderobera, navukla cipele i odgegala se do sobe. Mislila je da je prošla
čitava večnost od Lukinih obećanih sat vremena, kada se zvono na vratima konačno oglasilo. Ela je
skoro otrčala do vrata i otvorila ih zadihana ali s osmehom do ušiju. Kada ga
je ugledala, činilo joj se da je ona nervoza koja je čučala u njoj polako
nestajala, da je sva teskoba zbog tmurnog neba i činjenice da su je svi
nervirali iščeznula nepovratno a da ona to nije ni osetila. Ela je pala u Lukin
zagrljaj, ruku čvrsto obavijenih oko njegovog vrata, nosa nabranog da bi
osetila njegov slatkast miris i srca ispunjenog što je konačno mogla da ga
dodirne.
„Hej, hej, i ti si meni nedostajala!“, rekao je razdragano, spuštajući
ruke oko njenog uzanog struka. Stojeći na visokim potpeticama, Ela je i dalje
bila niža od njega. Ponekad se pitala od koga je nasledio takav rast. Pored
njega izgledala je sićušno, naročito kada je bila u patikama, a Ela nije bila
niska devojka. Imala je oko metar i skoro osamdeset, i često se osećala kao
džin naspram svojih minijaturnih koleginica i prijateljica.
Ela se odmakla malo i pogledala ga očiju sjajnih i zelenijih nego ikad,
„To nije prava reč!“, izgovorila je zvonkim glasom.
„Nadam se da mogu da udjem. Nećeš me valjda držati ovde.“, rekao je Luka
s tihim prizvukom ironije u glasu. Ela se nerado izvukla iz njegovog zagrljaja
i oslobodila mu prolaz. Pustila je da se vrata treskom zatvore i pratila ga je
kroz hodnik praveći nepodnošljivu buku svojim štiklama na linoleumu. Luka je
pomerio jednu od ogromnih kutija sa sladoledom praveći se da mu je taj prizor
grozan, a onda je utonuo u udobnu sofu, „Ako nastaviš ovom brzinom, uskoro te
ni jedan magazin neće angažovati.“ , rekao je podsmešljivo, izazivajući je.
Njihovi razgovori uvek su bili igre rečima. Izgledalo je to kao jedno veliko
takmičenje. Provocirali su i provocirali jedno drugo dok neko ne bi odustao. A
retko kada su odustajali. Pomislite onda kako su ovi razgovori izgledali.
Ela mu je uputila otrovan pogled a onda je zgrabila kutiju, „Misliš? Ako
ti nastaviš da rasteš tom brzinom, vojsci više neće biti potrebna čitava
armija.“, odvratila je.
Luka je bio vojnik. Profesionalni vojnik. Rodjen u Beogradu, završio je
vojnu gimnaziju a zatim i akademiju. Mnogo je trenirao da bi ostao u formi,
svakog dana je provodio vreme u kasarni a nekad i na dežurstvima,i bio je strog i pravedan kao takav.
Često joj je govorio kako bi voleo da živi u svetu gde nema rata i
nasilja.
Često bi tako odlutao ko zna koliko godina u budućnost, govoreći kako mu
je san da njegova deca odrastaju na drugačijoj Zemlji. U dubini duše, bio je
sanjar. Baš kao i Ela.
„Mala, ne zezaj. Bolje bi bilo da mi kažeš šta se dešava. Da li je to
samo zbog kiše, pošto je napolju provala oblaka, ili si upala u neku od onih
tvojih faza?“, upitao je malo ozbiljniji.
„Recimo da je i jedno i drugo.“, namrštila se. Ela je uzela njegovu
mokru jaknu koju joj je pružio i bacila je na fotelju preko knjige. Luka je
posmatrao a onda je primetio, „Ne ličiš na sebe mala. Znam te u svim izdanjima,
ali nešto ne vidim taj sveprisutni osmeh. Šta je bilo Ela? Dugo nije bilo
nikoga da ti popuni prazno mesto u tvom ogromnom krevetu?“, pitao ju je, opet
onako izazivački.
Ela dohvati jastuk sa fotelje i zavitla ga u njegovom pravcu. Luka ga je
spretno uhvatio, što za nekoga ko sedam dana u nedelji ide na plivanje i na
trčanje i nije bilo čudno, a onda se ponovo nasmejao, „Da li je to bilo
''da''?“, pitao je a onda su se njegove lepe zelene oči fokusirale na njeno
lice i uputio joj je jedan od onih brižnih pogleda, „Ne zameri mi, znaš da nije
zlonamerno.“, dodao je brzo.
Ona mu se isplazila i isto tako brzo odgovorila, „Pretpostavljam da
znam. Hoćeš li da ti o tome pričam ovde ili ćeš me odvesti negde na piće?“,
pitala je sarkastično.
„Važi se, idemo da cirkamo malo. Došao sam kolima.“, odgovorio je i
ustao.
„Onda hajdemo.“, rekla je i brzo je uzela svoju pismo torbu stavljajući
je ispod miške.
***
Deset minuta kasnije
sedeli su u Lukinom crnom mercedesu, kolima koja nikada ne biste rekli da su
njegova, i Ela je najednom prekinula tišinu.
„Osećam se prazno. Bespomoćno. Ne znam šta je razlog. Nedostajao si mi
strašno, mislila sam da ludim. Nisam imala sa kim da pričam. Osim toga, muka mi
je od ovakvog života. Osećam se nenormalno.“, izgovorila je gledajući pravo
ispred sebe.
Nekada je tako silno mrzela sebe, prekorevala, tako jako želela da se
promeni, da postane bolja. Želela je da je ljudi zavole, ne da joj se smeju iza
ledja. U očima žena ona je bila samo još jedna kučka koja nije znala šta će sa
sobom od tolikog novca, u očima muškaraca neprevazidjena lepotica čije su čari
bacale na kolena. Na stranicama žutih novina bila je narkomanka, alkoholičarka,
obična jeftina kurva. Nisu lagali, Ela se ovako i ponašala. Uvek u uverenju da
je najbolja, da joj niko nije ravan, uvek spremna da pusti jezik i kaže sve što
misli, nesvesna da može nekog da povredi ili okleveta, Ela je sebi mnogo
dopuštala. Bila je jedan od centara skandala i oko nje je uvek vrvelo od
novinara i kamera. Želeli su sve da znaju: gde izlazi, s kim se druži, s kim
spava, pa čak i gde je kupila cipele ili donji veš. Znali su da je uhvate
nervoznu, nespremnu, znali su danima da pišu o njenom pijančenju ili novom momku
koga je iz kluba povela kući. Bila je nesnosna, divlja, radila je pogrešne
stvari u pogrešno vreme, mnogo je toga izgubila, ali delovalo je kao da su
ljudi ubedjeni da ona sve to radi namerno, zarad novca, uspeha. Kao da nije
imala dovoljno! Svakog dana, na naslovnici bi se vrtele slike, i svako je u tom
Beogradu znao koliko je pića popila ili koliko je partnera promenila za jedno
veče, dva, tri... Svi su znali sve, a privatnost je nestala.
Nekada bi joj ovakav život dosadio i tada joj se nije više išlo u
kupovinu, nije želela da učestvuje na nedeljama mode koje je toliko volela,
nije želela da promoli glavu iz svog stana, mesta gde se jedino osećala
bezbednom. Samo bi sedela pred ogromnim plazma ekranom, jela sladoled, tonula u
sebe.
Nekada je pak terala inat samoj sebi,i tada se pretvarala u kraljicu
plesnog podijuma. Izlazila je, družila se sa nepoznatim ljudima na nepoznatim
mestima, pila bi i pušila dok se ne bi srušila u nekom ćošku, a onda se
sledećeg dana ničega ne bi sećala. I tako su joj prolazili dani. Meseci. Činilo
joj se godine.
Sada je sedela pokraj čoveka kome je bezuslovno verovala, očiju hladnih
i nekako sivih,podbulih od umora, zamišljenog pogleda koji je lutao. Rukama je
stezala rubove haljine i njeno lepo lice izgubilo je boju. Bila je bleda poput
leša, jagodične kosti su joj se već ocrtavale zato što je jako smršala. Postala
je ranjiva, i niko osim Luke nije smeo da je vidi takvu. Sada, kada je sa njim
bila sama, na mekom sedištu njegovih kola, u nekom polumraku dok je on pažljivo
vozio, imala je potrebu da mu se izjada. Imala je potrebu da bude ponovo ona
mala Ela koju je on morao da štiti i brani je od svega i svakog.
Luka je ćutao, očiju prikovanih na put. Onda se promeškoljio malo, na
licu mu se ocrtavala briga, možda čak i bes.
„Ela, zar ne shvataš da ne mogu stalno da budem tu? Zar ne shvataš da te
to što radiš uništava?“, progovorio je glasa
hladnog poput leda u kojem se ipak čula panika.
Ona je ćutala nesposobna da odgovori. Bio je u pravu, ali to nije bilo
ono što joj je trebalo da čuje. Rukom je lupio o volan, a onda je napravio
grimasu. Zatim opet, uzdah. „Izvini. I ti si meni nedostajala. Radovao sam se
ovom vidjenju. Izvini, samo me plašiš. Mislim, sve to. To ludovanje koje ne
prestaje, ti izlasci do zore, svi ti ljudi s kojima se vidjaš...Znaš da je to
pogrešno, znaš Ela. Samo brinem o tebi. Jako sam zabrinut.“, rekao je polako i
oprezno a zatim je parkirao auto.
Ela je pokrila lice rukama na kratko a onda su joj šake ponovo pale u
krilo, „Tako bih volela da mi kažeš da će sve biti u redu. Da je ovo samo jedan
loš dan. Da sam samo umislila da me ljudi ne podnose.“,rekla je tiho, dok joj
je glas drhtao. Neko vreme su ćutali a onda je osetila Lukinu ruku na svojoj.
Pogledala ga je, po prvi put od kako su ušli u auto, pokušavajući da pročita
nešto iz njegovih očiju. Znala ga je dovoljno da to može. Ništa nije videla;
ništa osim neke tihe tuge.
„Znaš da si umislila. Hej, pa ti si fenomenalna! I sasvim je sigurno da
ovo nije tvoj dan. Osim toga, ne mogu svi da te vole. Pa bar ti znaš koliko
vrediš.“, nasmejao se nervozno. Ela je znala da su te reči dolazile iz duše,
znala je da ne pokušava da je uteši pričajući joj ono u šta on sam nije
verovao. Stegla je njegovu ruku. „Mala, znaš da sam uz tebe. Sve će proći,
bićeš okej.“, dodao je nežno. „Slušaj,nisam ja taj koji ti može govoriti šta je
ispravno a šta ne, nisam ni tvoj otac ni brat, nemam pravo da te kritikujem. Ni
ja nisam bolji, znaš. Ali, kao što sam ti rekao, brinem. Ja ću biti tu da te
vadim iz bedaka kad god ti to treba. Biću tu da vičeš na mene, da iskališ sav
svoj bes na meni. Ali razmisli, molim te. Znaš da je tvoj drug, ovaj skot Luka
uvek tu za tebe.“, rekao je smešeći se dok joj je drugom rukom stavio zalutali
pramen kose iza uva.
Ela se sada nasmejala i na trenutak zatvorila oči kada je jagodica
njegovog prsta dotakla njen obraz. „Hajde me onda vodi negde da plešemo.
Uželela sam se toga. Da vidimo ko će duže da izdrži.“, rekla je i onaj stari
sjaj zasijao je u njenim očima.
Luka se nasmejao i poljubio je u
obraz, „Šta misliš, sa kim pričaš? Zaboravila si da je vojnik ispred tebe.“,
rekao joj je a onda je upalio auto i nedugo zatim skrenuo s trotoara. Vozili su
se mokrim ulicama koje su polako počele da se pune svetom. Bio je petak i na
svakom ćošku mogli su videti razdragane devojke, doterane i nasmejane, same ili
u pratnji momaka; bračne parove koji su se držali za ruke i uživali u svojoj
ljubavi ali i decu koja su trčala i jurila preko ulice mahajući ostalim
prolaznicima i užurbanim vozačima čije su sirene parale vazduh. Ela se
naslonila na prozor, na licu joj je čučao zadovoljni osmejak. Bila je bezbedna.
