Rođendan planete Zemlje u bestragiji

Ne mogu da verujem svojim očima i svojim čulima. Četiri dana bez prestanka lije kiša, bestraga joj glava! Malo živnem, kiša mi udari šamarčinu, malo se oraspložim odgurnuvši hroničnu meteoropatsku depresiju  jednom rukom, vetar mi udari čvrgu. Duva, fijuče, skraćuje mi život. Ulica šarena, ljudi trče da se sklone od tog groznog pljuska- meni se čini da je proleće odavno došlo. Da li se varam? Danas ustajem iz kreveta, budi me Sunce. Sunce, ljudi, Sunce! Ta velika žuta lopta koja pluta u oblacima i kaže mi ''Helou! Stigao sam.''. Momentalno zaboravljam koliko se sve činilo usranim i blatnjavim protekle sedmice i smejem se. Kezim se onako od uva do uva i pitam se šta bih mogla danas da radim. Učenje isključujem, odmah. Danas je Dan planete Zemlje. Danas je dan za slavlje. Danas konačno osećam proleće. Danas nije vreme za učenje. Nema veze što ću za dva dana kukati da ništa nisam stigla. To je redovno stanje. Šetnja, da. Idem u šetnju. Neka ide učenje bestraga!

Sedim tako pored prozora u svojoj sobi i posmatram kišu kako pada, AGAIN, buljim u nebo- Sunce se ne da. Malo kaplje, malo sija lopta, orangutanski krici mi paraju uši tamo negde u nekoj petoj ulici, daleko od ove moje male ušuškane. Grupa majmuna demonstrira svoju odanost Partizanu. Joj, Zemljo, šta si dočekala! Pale se baklje u centru grada, urla se, pevaju se navijačke pesme, razbijači slave ili se zagrevaju za slavlje, među njima i dečkića od po dvanaestak godina, žalosno ih je posmatrati. 

Odmaram u hladu bašte nekog kafića u centru Kruševca, i tek što sam kafu naručila, osećam se kao da sam u Zoološkom vrtu. ''Sve bih ja to u Padinsku skelu da kopa krompir.'', trabunjam drugarici koja srče nes, tu tik do mene. Ona se smeje, sleže ramenima, odmahuje glavom, čudi se. Sve bismo mi to u Padinsku skelu. Slažemo se. Uvek se mi slažemo. Zemljo, kada bi ti samo znala kakve kreature i karikature hodaju ovde. Kad bi ti znala kako je svet uvrnut. Kako je svet neuravnotežen. Životinjsko carstvo svakog dana veće, najviše je majmuna. Da se razumemo, nemam ništa protiv majmuna. Imam protiv ljudi koji glume majmune. Ništa to nema smisla. ''Kad ti kažem, sve je sada preokrenuto, izvrnuto, izokrenuto naopačke, boli te kad vidiš u kakvom društvu živimo.'', nastavljam ja da trabunjam. Cokćem. Da ne kvarimo, lep je dan. Lep dan zaslužuje neke lepe priče. Smejemo se nas dve, kezimo se, slušamo lepu muziku i srčemo naše kafe. Sunčamo se malo, radujemo se proleću. Kod kuće nas čeka hrpa neobavljenog posla, ali ništa zato. Pričamo nas dve i dalje. Pričamo i u jednom trenutku ona kaže ''Kako je nekada lepo vreme bilo. Kako su naši živeli drugačije. Upropastila nas ova tehnologija, digitalizacija.''. Ja počinjem da se gubim u moru misli. Da li nas je upropastila tehnologija ili smo mi sami sebe upropastili? Koliko uopšte Internet može da nas upropasti? I svi ti masovni mediji. Čudo jedno. Svi kažu, ono vreme je bilo lepše. Mislim da i mi možemo da živimo kao oni onomad. Jedina razlika medju nama je to što su oni bili veći ljudi. Ne plastične lutke. Ne, nego baš onako živi stvorovi, onako skroz ljudi. Mi smo više glumci nego ljudi. Nama je bitan trend. Bitna nam je uniforma. Takmičenje. To je konstanta društva. Nisu naši bili nešto mnogo drugačiji od nas. Samo nisu bili toliko bolesni. Znali su da razlikuju kič i šund od kulture. Znali su da nisi bogat onoliko koliko krpica imaš, već onoliko koliko znaš, koliko želiš da saznaš. Bilo je normalno naći momka koji bi te izveo u pozorište, bioskop, u galeriju na neku lepu izložbu. Umetnost se cenila. Prava umetnost. Knjige su se čitale. One prave knjige, ne bestseleri. Bilo je sasvim okej da nekoga zavoliš zato što te je očarao svojim stavom. Niko te nije prozivao zato što si malo drugačiji od drugih. Bilo je sasvim normalno da od momka očekuješ da ima više od 50 reči u vokabularu i da sa njim deliš iste sisteme vrednosti- ne ove izvitoperene, današnje. Nisi riba ako se skineš. Nisi frajer ako voziš Mečku. Nisi, zato što je tada to bilo aut. Ne vredi ti ni fabrika Mercedesa ako nemaš mozak i ako si prazan. Ne vredi ti što si se skinula ako ne znaš dva padeža da ubodeš. Tražio se partner sa kojim si imao o nečemu da pričaš, ne onaj koga možeš lako da skineš. Sve se vrti oko toga ko će koga i ko će s kim, i to je ono po čemu se mi razlikujemo od naših starih. 

Lep je dan danas, rodjendan planete Zemlje, da ne kvarimo. Odlazim i hitam iza zgrade da vidim Stoleta. To je novi drugar, Coletova beba. Ostavio mi je u amanet, što bi rekli stari. Volimo se, mnogo se volimo. Dajem Stoletu koskice i on skače na mene. Gleda me onim smedjim okicama i raduje mi se. Isti Cole nekada. Zubići mu porasli, hoće da grize. Najviše voli moju trenerku- ona mu je ukusnija od svih koskica ovog sveta. Uhvatim ga nekako, on me njuška. Raduje mi se, kažem ja. Radujem se i ja njemu. Veći je čovek od svih ljudi koje znam. ''Stole, srećan ti Dan planete Zemlje!'', kažem ja njemu. On  me gleda nekako čudno, pita se šta trabunjam ponovo. Ja se smejem. Onako kao ludak. Lep je dan danas, da ne kvarimo. 

Ažuriraću se. Uskoro!

Koji beše ono dan danas? Petak rekla bih. Već treći usamljeni petak. Ništa se nije promenilo osim vremena. Prošle nedelje je bilo nekako šućmurasto, mučilo se i mučilo ali kiše nije bilo. Poštedela nas je. Bar nisam imala još jedan histerični napad koji ubodem svaki put kada se oblaci nadviju nad gradom. Strašno je biti meteoropata, ja kad vam kažem. 
I tako kažem, prošli petak je bio nekako otužan, nekako siv. Kiša nije padala ali to nije izmenilo boju. Onaj petak pre ovog otužnog bio je sunčan, neodoljivo savršen. Pleonazam. Kako god. Bio je to divan prolećni dan i činilo se da će veče biti isto takvo. Zvezde na nebu, čuje se graja poludele, pomahnitale dece iz komšiluka, već nekako zamišljam centar Kruševca i vidim da je pun ljudi. Uglavnom ovih mojih vršnjaka. Lujanju tako bez cilja, neki sa ciljem, uglavnom super raspoloženi- raduju se vikendu. Meni petak i vikend kao svaki drugi. I taj, i onaj posle njega i ovaj sad koji je došao nakon prethodnog. 
U poslednje vreme mi se vreme svelo na puko postojanje. Čini mi se da sedim tako i osećam kako minuti, sekunde, sati, čitavi dani i nedelje nečujno struje i prolaze, gube se, isto kao što se i ja gubim. Kada dodje ponedeljak pitam se gde mi je prošao vikend a kada dodje vikend pitam se gde mi je umakla nedelja. Jurim se sa njom, pokušavam da je stignem i ona me nekako uvek prevari. Uvek kraj dodje onda kada se ja naviknem na tu jednobraznost, kada shvatim da je počelo. I pre nego što ponovo počne ja već odustanem, dignem ruke od svog tog vremena utrošenog na razmišljanje, na rezonovanje, na blejanje u plafon, na gubljenje u nekim knjigama koje me samo više i više bacaju u razmišljanje, nepotrebno i uzaludno, jer čini mi se kako god da okrenem sve će mi ostati isto i tako besmisleno. 
''Biće bolje'', čini mi se mantra koju svakodnevno ponavljam nadajući se da će se nešto konačno promeniti, da će neko zaustaviti vreme, da ću se bar jedan minut, jednom mesečno, osećati kao normalna. Da makar jednom neću slušati priče o tome kako sam previše drugačija. Nije da sam pesimista, optimizam je moje drugo ime iako se to nekad ne čini tako. Ali eto, povremeno se osećam toliko staro i toliko nesposobno, povremeno kada pogledam svoju sliku. Pitam se, gde sam bila? Koliko je to vremena prošlo od kako sam prestala da budem onaj kreten od deteta koje je radije slagalo kocke nego igralo se sa ostalom dečurlijom u dvorištu? O čemu ja pričam. Sada sam još gora. Sada sklapam neki svoj paralelni univerzum kroz knjige koje čitam. Dok se druga deca zezaju u školskom dvorištu. Ja sedim i gutam te reči koje mi, ubedjena sam, nekad ne prijaju. Kad kad pomislim da sam nekim čudom prerano odrasla. I onda poželim da nije tako. U tim trenucima jedino zaželim da sam neka nezrela lujka koja joj je svrha življenja da se natakari na visoke štikle subotom uveče i izadje u centar grada da se pokaže. Neka koja traži koga će i kako će sledećeg. Neka koja ima spisak ljudi za koje je umislila da je vole, iako zna da niko očima ne može da je vidi. Povrh svega toga, i dalje tvrdi da je to tako zato što su ljudi ljubomorni na nju. Volela bih da imam mozak takve jadnice i da se jednostavno odmorim. 
Šta god da napišem, može jedino pogrešno da zvuči i pogrešno da se protumači. Ne može drugačije. To sam ja. Udaljena od ljudi, a opet tako zazidana u toj groznoj svakodnevici, sprečena da uredim SVOJ maleni svet, da bezbrižno živim u njemu. Nekada je bilo tako mnogo ljudi oko mene, sada ih nema. Volim ono "dogovorićemo se" i "videćemo se" u prolazu i kad god se sretnemo, jer odmah znam da to znači "videćemo se nekad, jednog dana, eventualno,možda, NIKAD." I uvek se mi vidimo- od jednog do drugog ''dogovorićemo se''. Sve ostane tako kako jeste. Otužno. Šućmurasto. Kao ovaj petak. Kao onaj prošli. Kao svaki u poslednje vreme. Otrabunjala sam svoje, sada odoh. Prijatno vam bilo!

DANAS, JUČE I SUTRA; O vremenu; O bagri; O meni; Rezonovanja sve u svemu

Lažu oni koji su nekada izgovorili da ne moraš da budeš očajan da bi dobio inspiraciju. Lažu kao psi. Možda nisam očajna ali sam dovoljno ljuta, malo sam čak i razočarana, mnogo sam besna. Uostalom, o čemu ja pričam? Ne prodje mesec da se ja bar jednog dana ne osetim beskorisno i ostavljeno. Šta ću, takva sam.

Mnogo mi vremena treba da počnem da verujem ljudima, a eto, neki su se tako brzo smestili na moju listu dobrih prijatelja, i nije tako mnogo vremena prošlo a njihovo ime polako bledi. Otrcano je reći ''bledi''. Glupo je reći ''bledi'',zato što ne bledi ono samo nego ja uzmem olovku i precrtam ga. U poslednje vreme sam tako mnogo imena precrtala, prežvrljala, sa svim tim ljudima svršila i kontant prekinula. Zato što su bili baš dobri prijatelji. Baš, baš dobri. Kako nestadoše onda, pitam se?

Živim u 21.veku a 21.vek je vreme brzog života. Niko se ne osvrće iza sebe da vidi koliko je travčica nagazio, na koliko je pločnika pljunuo, koliko se kome zamerio na tom putu sranja i užasa, hoću reći životnom putu. I danas je danas, sutra će biti sutra, juče je možda bilo, kako je prošlo ne zna se niti se priseća, ali danas je danas a o sutra niko ne brine. U čitavom tom zamešateljstvu, ja se osećam pomalo čudno.

Kao kazaljka na satu, kao neki točak, svake godine u isto vreme, mene JUČE kontuzuje, DANAS rastuži a SUTRA razočara. Ta tri dobra drugara, jure me, organizuju hajku na mene i često učine da se ja ovako osećam.

A i ljudi. I njih smeštam u ove tri kategorije u zavisnosti od toga koliko je vremena prošlo od njihovog nestajanja iz mog DANAS. I tako se sve kod mene vrti oko vremena i oko činjenice da mi društvo životinja više prija nego društvo tih ljudi. Skoro su u ovom elitnom kraju Kruševca, mog rodnog grada koji je od skoro postao pravi kokošinjac, tom kraju za koji se govori da je stacište intelektualaca, velikih lekara, advokata, pametnih ljudi kojima je JUČE jednako DANAS a SUTRA je malo više nego JUČE (i tako svakog dana), tamo na toj Bagdali, u jednoj uličici koja je tako tiha i mirna i tako fina za život, pre nekih mesec, dva eventualno, otrovali mog najboljeg druga, mešanca pudlice i terijera, Congu, koga sam ja iz milošte prozvala Cole pošto je ime koji su mu dali vlasnici totalno nebulozno i zvuči ekscentrično. Ni sama ne znam koliko sam dugo plakala i više se i ne sećam onog perioda kada me je ćoše bolelo i za DANAS i za JUČE i za SUTRA. Nije bio moj i najviše je bio moj. I jurili smo se po dvorištu, i trčali u parku, i jeli smo u isto vreme, i igrali smo se ispred zgrade, i bilo je dovoljno da me on pogleda onim očima kao da hoće da mi kaže ''Hajde drugar, obećala si paštetu.'' Pa da ja budem super raspoložena i da šutnem u dupe to DANAS. Posle nekog vremena počeo je da mi se odaziva na ''Druže''. I eto tako, postadosmo mi nerazdvojni. Znala sam da nikad neće da mi okrene dupe kada mi nešto nije po volji. Baš naprotiv.

Od Coleta, mog najvernijeg zift crnog druga, počelo je ubijanje životinja po mom tako civilizovanom komšiluku, uglavnom pasa, uglavnom crnih. Tu i tamo neka mačka je stradala. Tada sam došla do zaključka da ne stanujem u elitnom  kraju nego u kraju bagre koja će u slučaju da ti neko baci bombu na terasu, samo tako mirno sedeti u svom dvorištu i posmatrati kako goriš i ti i ta tvoja terasa, za koju si jedva skrpio neke parice i uredio je za sedenje. Nema veze što si ti ofarbao ogradu, posadio cveće, postavio malu garnituru i ugnezdio se tu da posmatraš to isto cveće kako raste, nema ni veze što si se toliko mučio i dao te parice da je udesiš tako da bude najlepša terasa u kraju, ne šiša te niko, a to bi i trebalo da očekuješ pošto si i ogradu sam farbao dok je komšija od preko puta to posmatrao na svojoj osmatračnici i na pamet mu nije palo da toj devojčici treba neka malecna pomoć. I travu si sam kosio, i lišće si sam skupljao, i trn ti je ušao u nokat dok si sekao živu ogradu, i bombu su ti bacili, ali nema veze, bože moj, šta se tu može? Nije naša stvar, nije naš posao to. A posle toga ''Komšinice, možete li samo malo da utišate tu muziku?''.

Kažem ja ''Komšija, vrata su zatvorena, stvarno ne vidim kako vi to čujete. I onako ne izlazite na terasu i žaluzine ne dižete.''.

Kaže on meni ''Pa komšinice, možete zamisliti koliko se to čuje kada su vrata zatvorena. Koliko je to glasno... Ako biste samo bili ljubazni da...''.

A ja odgovaram ''Žao mi je komšija. Ne bih bila ljubazna.''. Ja zatvorim vrata, zavesu navučem i pojačam radio još malo u znak pozdrava. Sa bagrom jedino tako i možeš.

Coleta više nema, svi su kao o tome pričali par dana, i svima je bilo jako žao zato što je on bio naš ''verni čuvar, naš mili Conga'' ali svi gledaju samo da njihova pseta ne stradaju.  Niko prstom nije mrdnuo, niko ništa nije uradio. A Coleta nema. Mog druga nema i više nemam kome da dajem paštetu. Nemam koga da češljam, nemam s kim da jurim veverice. I to je tuga.

Baš skoro, desilo se da je DANAS došlo po svoje, sve muka, čemer i jad. Ljudi plaču oko mene, pitaju se zašto a ja se samo pitam dokle. Bolest. I uvek svaka pogodi nekoga od meni važnih ljudi. Ja ne plačem, ja se pitam gde mogu da nadjem motku da izubijam ovo DANAS i ono JUČE zato što ni ono nije nešto mnogo bolje od DANAS. O SUTRA ne mogu ni da mislim zato što je DANAS sjebalo stvar. Taman kad sam mislila da će oni ljudi sa liste da mi se nadju, ne da bi me tešili, nego samo da bi mi pomogli da vreme brže prodje, oni nestanu. Tako nekako ispare. Baš tad imaju MNOOOOOGOOOO obaveza, i tako se SVAŠTAAAA IZDEŠAVALO, Jaoj, kad bi samo znala ti Teodora šta se sve desilo! Kad ti kažem, veruj mi.

Ma verujem ti, bre, šta ti je. Zajebavali smo se do juče, danas imaš obaveze, nešto nemaš kad da me se setiš. Ma šta kažeš rodjeni? Nemaš kad? Okej je, sve je okej. Ponovo ću ja da se zajebavam ali tebe da zovem neću. Čekaj samo da te precrtam, za to imam vremena. Ajde, u stvari neću, samo ću malo da te zamaglim. Nisam ja tako zla, znam ja kako je super bilo dok smo se zajebavali. Ja to poštujem, nemam srca da te izbrišem. Nisam ja takva. Ja se uvek setim da te se setim, to je moj osnovni problem.

Džabe ti bilo. Coleta više nema.

Za sve što je bilo

Ovo je potpuno glupo i nepotrebno i nevažno i verujem da sam ja previše luda što ti uopšte bilo šta pišem, ali jednostavno sam shvatila da je previše onoga što sam htela da znaš ostalo neizrečeno, lebdeći u vazduhu i da me ti atomi svake prećutane reči polako stežu oko vrata i ne daju mi da dišem.  Sve te otrcane fraze- ''Nedostaješ mi.'', ''Volela bih da te vidim samo na kratko.'', ''Bilo bi lepo da popričamo malo, kao nekada.'', ''Da li i tebi fale oni naši beskonačni razgovori kao meni?'', ''Da li makar jednom pomisliš da je moglo da se završi na drugačiji način?'', stoje mi kao knedla u grlu i iako svesna da nema razloga da izgovaram bilo koju od ovih, sada toliko smešnih rečenica, imam potrebu da ti priznam neke stvari.  Prekršiću obećanje koje sam dala sebi, pregaziću preko ponosa koji toliko čuvam i rećiću ti da sam te lagala. Lagala sam te bezočno, bezobrazno, sve u želji da te povredim i nateram da poželiš da me nikada nisi ni upoznao. Lagala sam te u nadi da će meni da bude lakše, ali evo, sada, posle toliko vremena stigle su me te laži i polako ali sigurno cede me poput kakve otrcane krpe pune prašine i...sećanja.

Smeh i suze stopiše se u jedno i sada dok ti ovo pišem, ne brinem o sebi. Samo želim da olakšam i kažem ti koliko sam glupa bila i koliko nemam pravo da se ljutim na tebe. Ti si postupio kao i svaki drugi ko je imalo normalan: sakrio si sve one divne trenutke ispod jastuka, zajedno sa onim svežnjem vlasi moje kose koje su ONDA sasvim slučajno zalutale tu a ti rešio da ih sačuvaš kako bih uvek bila tu uz tebe, čak i kada nisam; i onaj privezak u obliku cvetića sa čitko ispisanim našim imenima i jednim ''forever''- zauvek, uvek i stalno- DA. Glupo je bilo što sam mislila da neće pući.

Zato ti i pišem: da skinem to sa ramena, taj kamen koji preti da se kao odron surva na mene, tu težinu iz duše i kajanje. Strašno kajanje. Glava kaže da je sve što sam učinila i rekla ispravno. Duša se ljuti- kaže: ''Uradila si to detinjasto. Ponela si  se kao derle. Kao nezrela klinka.''. Kako god da sam se ponela, priznaću ti nešto. Raskid sa tobom nije nešto najbolje što mi se desilo, kao što sam ti to nedavno kazala. Ne, nipošto. Raskid sa tobom bilo je nešto najteže što me je moglo snaći i od tog dana osećam kao da se deo mene otrgne svaki put kada čujem tvoje ime, vidim nešto što liči na tebe, čujem neki sličan glas, vidim neki iskren osmeh. Svaki put, jedan komadić tuge i dva komadića jada otkinu se od moje utrobe; obeleže mesto gde je nekad počivala sreća, udare iks na zamišljenoj mapi po kojoj sam nekad tragala za blagom. Mili moj i najdraži, nikada mi nije bilo teže da slažem. A eto, slagala sam te! Pretvarala sam se.

Ja sam prisebna, meni je bolje, ja sam našla nove kestene koji me budno posmatraju, ja sam našla nekog ko je bolji od tebe. Ne, nisam. To sam samo ja i to malo ponosa što čuvam, taj ponos koji nije dozvolio da ti pokažem koliko sam slaba i koliko bih volela da je drugačije. Tebi, nekome ko me je toliko puta video takvu- slabu, jadnu, uplakanu. Tebi, kojem sam nekada sve govorila i o našoj ljubavi ćutala kao o najvećoj tajni. Tebi, za kojeg sam mislila da me poznaje, tebi kome sam bila centar planete i Sunce univerzuma. Stvari se brzo preokrenu. Danas te imam, sutra te nemam. Čini mi se da blediš vremenom, ali ovih dana nekako su slike sve življe i jasnije. Ugledam neke jadnike koji se vole i u noći traže mir a onda se setim nas i pomislim koliko je glupo što su toliko srećni. Budalasta mala- misli da će on uvek biti tu za nju. E pa, neće. Isto kao što ti više nisi tu za mene. Uprkos obećanju. Uprkos svemu.

Priznaću ti još nešto! Onog trenutka mrzela sam te. Mogla sam sebe jasno čuti kako ti u lice to i kažem- da te mrzim. Najviše na svetu mrzim te i gadan si mi. Bio si mi gadan. Zato što si izabrao da povrediš mene, da štitiš nju. Zato što si u tom  trenutku pljunuo na svako ''Volim te'' i svako ''Nedostaješ mi'' mada su to samo fraze. Otrcane kao i ovo što ti pišem sada. Pljunuo si, razjebao me načisto, učinio da se osećam kao najveća glupača na celom svetu. Zato što sam slepo verovala u tvoje obećanje da ćeš mi pisati. Zato što sam odmahivala glavom na svako ''Neće ti se više javiti.'' Koje sam od tad čula sa svih strana. Ljudi su govorili a ja sam se ljutila. ''Nikada me ne bi izdao.'' Imala sam običaj da kažem. ''Ja njega poznajem.'', govorila sam. Možda ljude promeni bol, ko zna. Možda jednostavno reše da odagnaju tugu tako što će da puste izvor svih ružnih uspomena i osećanja da presuši. Polako i postepeno isušiće i sve suze koje su nekad proplakane, i tada će se naći neko, čija će bujica oduševljenja odagnati strah. Strah od ponovnog bola. Zato te razumem ali ti ne opraštam. Ne krivim te ali si me razočarao. Strašno si me razočarao. I mislim da to razočarenje nanosi više štete nego to što te više nemam.

Jedno te jedino nisam slagala. Ni sa kim nije kao sa tobom. Mislim da nikada neće ni da bude. Neke ljude voliš ceo život hteo to ili ne. Voliš ih i puštaš da te tuga pojede. Onda kad si sam, onda kad nema nikoga da vidi kako ridaš, plačeš, moliš za neku promenu, za kraj. Kraj beskorisne ljubavi, imaginarne ljubavi, izmišljene romanse, nečega neopipljivog. Takvo je ono naše bilo. Ali eto, ja te i dalje volim. Pišem ovo, gazim sopstvena obećanja i nadam se da nikada ovo neće dospeti u tvoje ruke, da nikada nećeš pročitati ovo, da ja to jednostavno neću poslati. Bez obzira na sve, znam da ću se kajati. Kajaću se što sam ti još jednom dopustila da vidiš koliko kopnim zbog nas iako je kako smo onomad konstatovali, prošlo ''dosta vremena''. Samo ti uživaj, budi srećan sa njom, a one vlasi kose baci! Ukoliko već nisi, baci ih! Pokidaj ih na sitne komadiće, spali ih, učini da nestanu. Sve moje, uništi i gledaj ispred sebe. Kao što to sada radiš. I zamoliću te nešto ma koliko mi to teško palo. Nemoj više da mi se javljaš. Nikada više nemoj da me se setiš. Zaboravi me skroz, prežvrljaj me kao najveću grešku koju si napravio u životu. Nikada više nemoj da mi se obratiš i nikada više nemoj da me zoveš. Ni sada a ni ubuduće. Ostavi me da pokušam da te izbacim iz glave. Pokidao si sve konce koje sam uzela u ruke. Sve što sam nevešto zakrpila, pocepao si ponovo onda kada si mi javio da si mi našao zamenu . Nemoj više to da radiš. Ne zanima me! Ne želim da znam! Ma koliko vremena da je prošlo. 

Meka ispod površine

„Biću ja jednog dana kao ti, znaš.  Jednog dana ću se zaljubiti, naći nekog lika koji će me paziti. Nekog zbog koga ću izgubiti glavu i zaboraviti na sve svoje poroke. Jednog dana, postaću drugačija.“,mrmljala je Ela a u sopstvenom glasu osetila je neku neobjašnjivu čežnju za nečim što nikad nije imala, nekim nepoznatim koga još uvek nije imala prilike da sretne, čežnju za ljubavlju- pravom i iskrenom, onom o kojoj nikad nije razmišljala.

Sedeli su za šankom, okrenuti jedno prema drugom, svako u svom malom svetu, svako daleko od tog kluba gde su se obreli, daleko od ljudi oko sebe koji su slavili život i veselo koračali u ritmu muzike, daleko čak i od njih samih.  Činilo se kao da se Kiša uskomešanih  osećanja ruku pod ruku sa Naletom  krivice i Grižnje savesti; Nezadovoljstvo i Bes, dva dobra drugara- sve loše, sve ono što nisu a mogli su, sve što su odbili a pruženo im je, sve što su izgubili a nekad imali, sva ta muka sručila se na njih, kao cunami koji je pretvorio njihova lepa lica u bolne grimase, njihove osmehe na trenutak zbrisao i ostavio prazninu za sobom. Onu koju pokušavaju već duže vreme da popune, da zakrpe.

Luka, odjednom vidno budan, zagledao se u nju , dok mu je slab osmejak počivao na licu. Slegao je ramenima, uzeo čašu vodke koju je barmen spustio ispred njega i ispio je celu na iskap. Setio se Nele koja ga je čekala kod kuće, bacio je pogled na devojku koja je igrala oko njega smešeći se, flertujući s njim, ne znajući da je čovek koji joj namiguje otac dvogodišnje devojčice, da je vojnik koji je u sopstenom ratu poražen, onaj koji je prošao sve frontove, ali iz njih nije izašao kao pobednik. Ona nije gledala kroz njega, ona je videla samo njegovu spoljašnjost: njegove sjajne zelene oči, njegovu lepo podšišanu kosu, njegov stav koji je pucao od samopouzdanja. Zapravo, bio je nesrećan. Izgubljen, nedorečen, tužan. Ela je činila da se smeje.  Njena ljupkost prenerazila bi ga uvek nanovo, a sada ga je čak i uplašila. Nikada on tako nešto od nje nije čuo. Nikada nije mislio da traži ljubav. Ela je bila njegova mala zver. Njegova najbolja drugarica, osoba sa kojom je bio potpun.

Mada se potajno nadao da će uvideti koliko greši razbacujući svoj život okolo, verovao je da će jednog dana stvarno pronaći to što traži. Šta god to bilo. Trudio se da je razume, izbegavao je da je osudjuje. Jednostavno nije imao prava da to čini. I on je mnogo grešio. Te greške bi se mogle čak nazvati kardinalnim greškama- onim koje je nemoguće  ispraviti. Nije on bio prava osoba da njoj govori šta je ispravno, šta ne. Nije on bio taj koji će je grditi. Ona je živela po svojim pravilima. Mogao je samo da je prihvati takvu kakva je bila, luckastu i šašavu, kao dete koje želi sve da proba i sve da zna, takvu iskrenu i impulsivnu, ali pre svega meku. Takva je bila njegova Ela. Kamen spolja, pamuk iznutra. Šteta što nije dozvoljavala drugim  ljudima da to vide.

Di-džej  je promenio pesmu, i prvi akordi jedne od omiljenih Lukinih pesama ispunile su prostoriju. Masa je podivljala i tela su počela da se uvijaju jedno pod drugim. Lukine oči su sevnule i on je nežno laktom gurnuo Elu, „Mala, za sve će biti vremena. Ne sumnjam ja u tebe. Naćićeš ti nekog ko će te razmaziti.“, namignuo joj je dok se kretao prema podijumu, gledajući je pravo u oči. „Kako beše, htela si da plešeš?“, opet ju je peckao. „Hajde, da te vidim!“, dodao je smešeći se. Ela je navrnula svoje piće, kao on maločas, i ustala je sa stolice.

„Rekoh  ja.“, potvrdila je a onda je pustila svoje telo da prati ritam. Ruke je podigla visoko iznad glave i dopustila muzici da je nosi. Oči je zatvorila dok je pevušila dobro poznatu pesmu, i njoj jednu od omiljenih.

 Par minuta kasnije, Lukina ruka bila je ovlaš obavijena oko njenog struka, dok je njena počivala na njegovom ramenu. Plesali su i plesali, zaboravili na sve svoje muke, ispijali čašu za časom, glasno se smejali, na svoj i na račun onih koji su ih zapanjeno posmatrali. Na račun svih onih devojaka koje su njega čežnjivo gledale, na račun svih momaka koji su hteli da osete njeno telo toliko blizu svom, kao što je ono bilo blizu Lukinog. Svi su mislili da su par. Verovala je da su je svi i prepoznali, da su upirali prstom na nju i smejali se. Poznavali su i njega, mada je većini ona bila predmet ogovaranja. Kučka Ela. Ela koja sebi mnogo toga daje za pravo. Pa, Elu nije bilo briga! Ela je znala istinu i Luka je znao istinu. Šta će novine pisati, nju više nije bilo briga. Luka je bio u pravu, zna ona vrlo dobro koliko vredi. Zna ona da su svi ti ljudi samo ljubomorni. Znala je, da joj zapravo zavide, i da bi dali ceo svoj život u zamenu za njen. Ona je bila zvezda.

Elin nos je po drugi put te večeri nestao u toplini Lukinog vrata dok su njene ruke bile obavijene oko njegovog struka. I dalje na podijumu, sada umorni, ali i dalje raspoloženi da plešu uz neku sporiju pesmu, dugo su ćutali. Luka je privio uz sebe, udišući miris njene kose, smešeći se sam za sebe, osećajući se bezbedno. Ona ga je čuvala. Njoj je verovao, nije ga bilo briga za svet.  Želeo je da joj bude blizu. Iz nekog nepoznatog razloga, voleo je da je grli. Bila je mala i krhka naspram njega, znao je da joj to prija. Imao je potrebu da je štiti. Tako ju je i sada zagrlio dok su se sporo njihali uz neki  miks pesama pevačice Adele.

Ela je osetila olakšanje. Bila je skoro potpuno pijana, misli su joj lutale, smejala se. Posle nekog vremena, ponovo je na njenom licu čučao osmeh. Osmeh opijene devojke, osmeh osobe kojoj su upravo ubrizgali lek.

„Umorna si?“, šapnuo joj je Luka.

„Osećam se fantastično.“, odgovorila je.

„Komirani smo, a nismo još uvek ništa duvali.“, rekao je i nasmejao se glasno.

Ela se uspravila i pogledala ga pravo u oči, „Druženje s tobom je moja droga.“, rekla je veselo.

„A da ipak posle zapalimo po jednu?“, bio je uporan Luka.

Ela je prebacila obe ruke oko njegovog vrata i razmišljala malo o tome, „Pa, ako znaš nekoga ko ima da nam da, može. Meni je svejedno. I šta je to sa tobom, vojniče?  Zar ne zagovaraš zdrav način života? Odakle trava u celoj toj priči?“, zadirkivala ga je.

„I vojniku nekad treba predah, znaš. I da, poznajem nekoga.“, opet se nasmejao.

„Okej. Meni bi trebao predah isto. Već mesec dana pokušavam da se vratim kući trezna, ali mi ne ide nešto.“, rekla je opušteno, a onda je napravila grimasu.

„Mala, možda bi bilo bolje da mi ne pričaš toliko o tome. Nisam bio tu da te pazim, osećam se odgovornim za tvoje gluposti. Oboje  znamo koliko njih si sposobna da napraviš.“, odgovorio je i sarkazam se mogao ponovo osetiti u njegovom glasu.

Ela se podigla na prste i spustila poljubac na njegov gladak obraz, „Ne brini toliko. Znaš ti da ja imam rezervoar energije u sebi. Neće on presušiti nikad, pazi šta ti kažem.“, rekla mu je. Onda ga je uzela za ruku i povukla do šanka, „Čekam te ispred, i tebe i pljuge.“, dobacila je pre nego što je pokupila svoju pismo tašnu sa šanka i nestala u masi. 

Ispovest #7

U slučajnim prolaznicima tražim nekog ko bi mi bio važan kao što si nekad ti. Onda brzo odustanem, shvatim da jurim duha.

Igra uloga druga glava (Luka)

Lagao bih kada bih rekao da me žene nisu volele. Baš naprotiv, uživao sam u njihovom društvu, one su me obožavale i verovale mi, bio sam i ostao jedino muško koje ženama može biti i prijatelj i ljubavnik u isto vreme. Pretpostavljam da svi mi imamo onaj period kada jednostavno želimo da izigravamo mačo muškarce iako smo iznutra zapravo plašljivi poput laneta. Ranjivi smo, skloni melanholiji, opsednuti svim mogućim veličinama i brojkama, stalno u pokušaju da se dokažemo i ostavimo najbolji mogući utisak. Zašto?  Zato što volimo da nas žene vole, eto zato.

Ne znam kako, ali biće da sam uvek bio drugačiji od svih riba u moru, žargonom rečeno. Nekako sam uvek štrčio i odvajao se, uvek bolji od svojih drugova. Ljudima se činilo da me poznaju, nisu ni bili svesni koliko greše! Nisam se rodio u bogatoj porodici, i kao klinac nisam bio od onih kojima su roditelji mogli priuštiti skupu odeću, najmodernije patike, letovanja, zimovanja,...postoji li ime za odmore u proleće? Zapravo, nisam imao tu sreću da se odmaram 365 dana u godini, niti sam potekao iz sredine u kojoj je to bilo uobičajeno. Uprkos svom poreklu, uvek okružen snobovima, nikada nisam pokušavao da budem kao oni-da li zato što mi se nije svidjalo da me svet smatra površnim umišljenim frajerom ili zato što nisam video sebe u toj ulozi, ne znam. Uglavnom, nisam imao čak ni tu sreću da upoznam svoje prave roditelje. U vreme kada sam stasavao, najveća moja želja bila je da postanem košarkaš, zaradim brdo para radeći ono u čemu sam stvarno dobar a onda nadjem neku lepu devojku i skrasim se u kasnim tridesetim. Sanjao sam o malim stvarima, poput doma, ljubavi, iskrenih prijatelja. Nisam želeo da me etiketiraju, samo sam hteo da budem primer ovim klincima koji dolaze. Košarka je bila moja velika strast, najveća ljubav. Možda čak veća i od svih ljubavi ovog sveta koje sam imao prilike da osetim: prema sestri, hip-hopu; onoj slatkoj plavoj u koju sam se davno, u svojoj sedamnaestoj zaljubio; dobrom džinsu i naravno ljudima koji su me podigli i kojima sam bezgranično zahvalan.

            Teško je bilo odgovoriti na pitanje ''Ko je Luka?''. To vam ni sam Luka ne može otkriti, verujte mi narode. Mogu vam reći samo šta sam postao, koliko srca ukrao, koliko njih slomio. Mogu vam pričati o tome koliko malo pravih prijatelja imam, koliko sam nesiguran i koliko sam nekada voleo. Mogu vam reći sve o mojoj prošlosti, o tome koliko mi je teško bilo da se naviknem na samoću onog trenutka kada je žena koju sam obožavao umrla na mojim rukama i ostavila mi devojčicu u amanet, moju ćerku Nelu, koja se sada, dok ja ovo pišem, igra svojim plišanim lutkama. Da, bio sam oženjen i iz tog braka imam ćerkicu koju obožavam isto toliko koliko sam obožavao njenu majku, ženu koju još uvek nisam zaboravio, onu koju još uvek ne želim da pustim da ode. Iz mog i Nelinog života, iz mog malog sveta u koji bežim kada sam umoran i kada mi je tako mnogo potrebna uteha. Kada nas je napustila, obećao sam joj da nikada nikoga neću voleti tako jako kao što sam voleo nju. I danas, četiri godine kasnije, i dalje držim to obećanje i zato moji drugovi misle da nisam pri sebi. Govore mi da negujem ljubav prema duhu, aveti koju držim uz sebe, u sebi, tako čvrsto, tako tvrdoglavo i naivno, ne dozvolivši da je se bilo ko drugi seća ili kvari uspomenu na nju. Pored svega, tako sam prokleto privlačan. Mislim da ne postoji žensko koje makar jednom nije poželelo da me ima u svom krevetu. Mislićete da sam nadmen, ali ne, nisam, govorim istinu.

Kada je Lena umrla, ostao sam sam, ponovo sam postao zavisnik od alkohola čijom sam je krivicom tako mnogo puta povredio. A ona me je trpela. Vikala na mene, urlala, šamarala me, ali mi svaki put opraštala i ubedjivala me da nisam kriv.

Bila je najlepši deo mene.
Bila je moja prva ljubav, čini mi se jedina žena koju nisam tretirao kao objekat.
Bila je prelepa, snažna, duge plave kose i velikih pametnih plavih očiju, beskrajnih poput neba.
Bila je samouverena, tvrdoglava, odlučna, čeznula je za detetom i ljubavlju, koju joj čini mi se, nikada nisam pružio. Bar ne onako kako je ona to zamišljala.

 Živela je nezadovoljna sobom, tužna što posle toliko godina braka nije uspela da zatrudni, iako je znala da je problem zapravo u meni. A ja sam tako sebično želeo to dete!

             Umrla je dok mi je radjala isto to dete koje sam tako dugo čekao,umrla i za sobom ostavila krhotine našeg nestabilnog braka kome je pretila propast. Pitam se, da li bismo ostali zajedno da je ostala živa, da me njena nagla smrt nije sačekala nespremnog? To niko ne zna, ali je zato ostala ova grozna krivica, razlog zbog kojeg se budim svake druge večeri, razlog svih mojih košmara i te velike slabosti, za koju niko nije mogao čak ni da pomisli da se krije duboko u meni, kroji mi dane i noći, ubija svaku nadu da će biti bolje. Odličan sam glumac, moram priznati. Nabacim neki lažni osmeh i pretvaram se da je sve u savršenom redu. Kada sam nezadovoljan obično lutam okolo, tražeći ženu koja mi može nadomestiti nemanje Lene u mom životu, neku koja bi popunila tu veliku rupu u grudima koja je nastala one večeri, u našoj porodičnoj kući, onda kada me je moja velika ljubav napustila zauvek. I nećete verovati, ali žene padaju na ovu moju, vešto osmišljenu masku, daju mi se brzo, odmah. Sledećeg jutra, obično se probude u praznoj sobi, nage, zbunjene, i nažalost zaljubljene. Nije se teško zaljubiti u mene.

Da li mi je krivo što ih ostavljam da čekaju nekog ko više nikada neće doći? Da li se kajem što ih vrtim oko malog prsta samo da bih zadovoljio svoj muški ego, samo da bih se digao iz ponora u koji me je gurnula činjenica da svakoga dana moram da izigravam srećnog i ispunjenog oca kod kuće, nasmejanog i uvek lepo raspoloženog generala na poslu, opuštenog i kul momka u gradu i pred prijateljima? Da, nekada se kajem. A nekada jednostavno nastavim da ih tretiram kao stvari, kao mali deo ove surove svakodnevice koja je za sve kriva. Nekada zaboravim da su to žene od krvi i mesa, ne dozvolim sebi da im pogledam lice dok se tope u mom zagrljaju, već se kao životinja prepuštam čulima i dozvoljavam im da me vode. Žao mi je. Drugačije ne mogu.

                                                                                    ***

 

 

Elu sam upoznao u trenutku kada sam se nalazio u stanju potpunog bunila, na pragu da izgubim sebe i otudjim se od svih ljudi koji mi znače, i po ko zna koji put sebično brinem samo o sebi stavljajući Nelu na drugo mesto. Dugo sam i odbijao da čuvam ovu devojčicu, pa sam je prepuštao njenim igračkama i zvečkama, pravio se da je ne vidim onda kada je njoj to bilo najpotrebnije. Nela bi satima plakala u svojoj sobi, ja bih sedeo na kauču u prizemlju i uz limenku piva, ili par limenki piva, ubijao svoju tugu, puštajući da mi alkohol razbistri misli. Zapravo, bio sam potpuno neuravnotežen, moje misli nikada nisu bile u većoj zbrci, a ja nikada u većoj zabludi da je dete u kolevci, moje dete, deo Lene i mene, uljez. Mislio sam da je ovo dete krivo za sve moje probleme, za sav moj bol, u njemu sam video uzrok sve moje patnje i jada koji me je zadesio, i odbijao sam da se ponašam kao otac. Kažnjavao sam je svojim neprisustvom, nadajući se da ću se jednog jutra probuditi i da nje neće biti. Da će nestati, pretvoriti se u prah, da će moj stari samački život, u danima pre nego što sam upoznao Lenu, samo tako doći i spasiti me. Mrzeo sam njene plave kovrdže, jamice na njenim obrazima, taj pogled koji sam tako dobro poznavao. Izgledalo je kao da se neko neslano našalio sa mnom, zato što je njeno lice bilo isto kao ono lice koje sam obožavao, nekada ljubio, milovao. Ona je bila Lena u malom, a taj pogled nasledila je od mene. Bila je izrazito bela, toplih očiju izrazito zelenih, poput trave- onakvih kakve su krasile i moje lice. Bila je moja ćerka, moja jedina ćerka. Onog trenutka kada sam to shvatio, život je postao lakši kao i teret svih tih uloga koje sam morao odigrati, svakog dana iznova i iznova.

 

            Sećam se kako sam dozvolio sebi da suze krenu da teku, sećam se kako sam pukao poput stakla i pao u njen zagrljaj, a lice uronio u njen vrat, kvaseći joj kožu, odeću, sve što sam mogao iskvasiti.

Sećam se kako je svoje krhke ruke obavila oko mog nezgrapnog, krupnog tela; pamtim onaj miran i staložen glas kojim mi je govorila da izbacim sve to iz sebe,da mogu da joj verujem. Stajao sam, potpuno uništen u bolničkom hodniku, krvave košulje, ruku koje su visile pored mog tela, a na grudi sam privio ovu neobično dragu devojku, spoljašnjosti hladne i nedodirljive ali srca mekog poput pamuka. Ne, nisam lepo rekao. Ona je MENE privila uz sebe i šaputala mi reči utehe, saučešća, saosećanja. Mislim da nikada sebi nisam dopustio da me neko ovakvog vidi, čak me ni sama Lena nije znala takvog. Osim toga, čitav svoj život, morao sam da budem jak. Suze sam ostavljao ljudima oko sebe. Ovog puta, Elin zagrljaj me je štitio od kompletnog raspada i sprečio je da se čaša razbije u hiljadu najsitnijih komadića koje niko ne bi uspeo pokupiti. Ela mi je sačuvala razum, Ela me je podigla sa zemlje i naučila me da ponovo hodam. Ela je bila ona koja je bila uz mene, a jedva da sam je poznavao.

Šta se dešavalo, i šta se i dalje dešava, izmedju mene i ove čudesne devojke ja ne znam. Komunicirali smo pogledima ili telepatijom, smejali se istim osmehom, istim očima gledali na svet i ljude u njemu. Neko bi pomislio da smo bili previše slični i da se naše prijateljstvo nikada ne bi moglo održati, ali eto, pokazali smo im da greše. Bila je jako mlada kada sam je prvi put ugledao, tek što je zakoračila u život, na na pragu dvadesetih. Bila je lepa kao i sada, možda čak i lepša nego sada, i iz nje je zračila energija, neka vatra, nešto što ni hiljade sveća ili sijalica ne bi moglo proizvesti. Zračila je pojavom, osmehom, držanjem. Zračila je sama od sebe, a deluje mi kao da sam ja jedini koji je to video. Osvojila me je momentalno i potpuno, a samo je prošla pored mene i poklonila mi jedan od svojih najlepših osmeha. Urezala mi se u sećanje, i onog dana kada sam je slučajno sreo na ulici, po danu, potpuno samu, odlučio sam da se predstavim. Iznenadila me je njena spontanost, iznenadilo me je koliko je komunikativna i pozitivna. Nikada nisam imao prilike da pričam sa nekim kao što je Ela, nikada pre nisam video nešto slično njoj. Po drugi put, uputila mi je kez i od ovog trenutka postali smo nerazdvojni. Malo po malo, otvarao sam joj se, sve više i više, puštajući je u zone koje su uvek bile zatvorene za one koje sam već poznavao. Pustio sam je da upozna onog dragog Luku, Luku optimistu, onog zagonetnog Luku nemirnih misli i skrivenih fantazija, šašavog dečaka krila raširenih za daleki svet. Pred Elom se nisam stideo, nisam se plašio, pred Elom sam bio ranjiv, nisam morao da se krijem  iza maske jakog izdržljivog čoveka. Ela me je razumela, nju nije mogao da laže čak i da je hteo. Znala je kada je tužan, neispavan, iznerviran, znala je kada mu je bilo dosta svega, kada su mu postavljali prevelike ciljeve na poslu, kada nije znao šta će sa Lenom i njihovom vezom, kada se osećao izgubljenim. Nije mu se nabacivala, nije flertovala, bila je samo Ela. Njegova najdraža Ela, krhka i nepredvidiva.