late night thoughts

Meseci su prošli od kako sam napisala postić. Zapravo nisam napisala ni jednu jedinu rečenicu. Možda zato što bi bilo besmisleno vrteti jedne iste rečenice u krug u nadi da još uvek postoje oni očajnici koji sede pored prozora ili ušuškani u svom krevetu, broje zvezde i čitaju me. Odavno sam prestala da budem optimista kada je to u pitanju pošto mislim da su oni koji i vole da me čitaju do sada deset puta digli ruke i zapitali se dokle ću kukati, zapomagati, žaliti se, plakati, proklinjati svet, kritikovati, hejtovati, samosažaljevati.
Lažem.
Zapravo, istina je da sam imala toliko toga za pisanje. Ali nije mi se dalo. Tako uhvatim sebe da sedim kod kuće, u gradu, čekam u redu u pošti, otvorim oči ujutru i padne mi napamet mali milion stvari koje bi podelila sa nekim ali isto tako brzo kako misao dodje- odleti, pobegne, izmakne mi, i već ostajem bez reči. Nevolja je kad se zagube reči. Meni je velika nevolja. Posle ne mogu da se pokupim. Onda mi se to tako taloži u glavi, misao po misao, san po san,želja po želja, i sve ode bestraga. A nikome i ne stignem da kažem.
Gubim se u vremenu koje u poslednjih dva meseca tako leti, da je postalo pobednik u svim mogućim trkama u kojima smo zajedno učestvovali. Svakog dana buka, žamor, gomila ljudi, novi grad, nova sredina, novi ljudi. Ili na izgled novi a zapravo tako isti i bezlični. I tako, gubim se u vremenu, gubim se u knjigama, slovima, svemu što moram da čitam za fakultet i zbog fakulteta, trudim se bar u sebi da razvijam film ako već nemam vremena da piskaram, ali nekako mi se iste misli i dalje vrzmaju po glavi i ista me tuga tišti kao onomad. I mada sam pobegla i sakrila se, skoro trista kilometara prešla i ponadala se da je kraj, opet su me demantovali svi. Svaki sat koji provedem gluvareći, ne radeći baš ništa; svaki trenutak koji sam provela nad knjigom bubajući latinske nazive ugovora i tužbi koje ih prate; onaj najkraći sekund koliko mi treba da udahnem i onda još jedan da izdahnem; grdno vreme koje sam utrošila na davanje šansi drugim ljudima, na vodjenje različitih ispraznih razgovora, na preklinjanje neba da mi neko odozgo baci ciglu na glavu i osvesti me, na muvanje tamo i ovamo, njuškajući, tražeći, preklinjući, za malo tišine, za malo mira. Samo malo da ga opet zaboravim i da krenem iz početka. Ovog puta neću biti mnogo patetična. Samo ću postaviti neka logična pitanja.
Zašto je i dalje prisutan kada zapravo nije tu? I zašto me još uvek proganja ono vreme kada je sve bilo drugačije? I zašto sam nesposobna da pogledam bilo koga drugog ko zapravo nije on? I zašto sam i dalje u lošem tripu da vezujem pesme, filmove, reklame, mesta, hranu za njega? I zašto sam toliki skot da neću to da priznam ni njemu ni sebi niti bilo kome drugom? Zato što je lakše biti majmun prema onima koji hoće da ti se približe i koji se stvarno trude nego prihvatiti da se ovaj zbog koga se ti trudiš ne trudi ni malo zbog tebe. Lakše je i jednostavnije i ne povlači dodatne komplikacije pokušavanja da nadješ hiljadu i prvo opravdanje za njegova sranja. Ali šta bude onda kada te pesma više ne rasplače? Šta se dešava onda kada uhvatiš sebe kako ne možeš da se setiš ničega lepog i divnog sa početka? Da li je početak izbledeo jer je previše govana došlo posle, ili si počeo da zaboravljaš od muke i od napora? Ili ne zaboravljaš nego si u katastrofalno lošem tripu da se oporavljaš i da to mora biti znak da si krenuo dalje?
Čega sam se ja konkretno setila, danas kada sam čula More than words, ja ne bih mogla sada da se setim. Ali osetila sam rupu. Veliku rupu kroz koju duva promaja. I po prvi put, I didn't feel like crying. Samo sam se okrenula i nastavila da se bavim svojinskim tuzbama. Pomislila sam kako me guši i ovaj stan iz koga nisam izašla već tri dana, i ovaj Beograd koji nema ni malo duše, i ova moja tvrdoglava tikva koja bi da zaspi i da se ne probudi bar narednih mesec dana. And suddenly, I felt like I need my hometown. Da. Treba mi tišina moje ulice, i lavež pasa iz komšijskih dvorišta, i stari orah ispod prozora, i mali kolovozi bez ovih odvratnih semafora, i nedostaju mi drvoredi, i sama ta činjenica da se svi znaju i da ću uvek naleteti na neko poznato lice. Da ne govorimo o tome koliko mi nedostaju izlasci i opijanje za male pare, bez nepotrebne tenzije da li ću imati sa piće, za garderobu, za ulaz, za vazduh koji udišem! Odjednom sam shvatila da ne bih nikako mogla živeti u ovoj frci i haosu. I pokajala sam se za svaku psovku koju sam uputila Kruševcu, i komšiluku, i šabanima iz okolnih sela, i nadrkanim trafikantkinjama, i radoznalim babama iz ulice. Odjednom sam shvatila koliki mi odmor predstavlja povratak tamo. E, tada mi se plakalo. I postidela sam se.
Najgore je kad skapiraš da ti neko i nešto nedostaju. A ovog nekog vezuješ za to nešto i to nešto vezuješ i za njega i za sebe i onda se tako to vrti u magičnom krugu i pitaš se šta je ulog i kada će prestati da se vrti jer ti se strašno dopada zemlja i stabilnost koju imaš kad čvrsto nogama stojiš na njoj. I postane ti muka, čekaš da se taj točak slomi jer kontaš da vodi u pizdu materinu. Da stvar bude još gora, setiš se da moraš da daš rimsko pravo u najkraćem mogućem roku jer ćeš u protivnom završiti kao jedna od tih trafikantkinja koju si pljuvala. E, to je trnutak kada doživiš real knock down. I nema te. Samo si mrlja na podu.

Katarza

On je strava frajer.
On je stariji od tebe.
Ti si klinka.
On je baja.
On je opasan.
Njega sve jure.
Ima armiju očajnica koje ga prate, plaču za njim, nadaju se da će da ih kresne, šalju poruke njegovim sofisticiranim kombinacijama u pola noći, bore se kao lavice da dodju do njega.
On je samoljubiv i sebičan skot.
Egomanijak.
On ima super kola i uvek je savršeno skockan, ispeglan i namirisan.
On hoda a nos mu para oblake.
Svi su ništavni u odnosu na njega- mali, jadni, obični ljudi.
On ima super posao i super zaradjuje.
On ima porodicu koja liči na one paćeničke iz snobovskih američkih serija.
On je strah i trepet grada.
On je sa tobom.
I?
On kreše sa strane.
Gleda te u oči i kaže ti to.
Zna da ti je stalo.
Ali never mind.
Nije to njegov problem.
Samim tim što je on sa tobom, tebi treba to da bude privilegija.
On ne jebe sve i svašta.
Samo odabrane.
Ti ga fizički ispunjavaš.
Ti ga ložiš.
Ti ga pališ.
Sa tobom se pretvara u zver.
I povremeno te drži za ruku.
Plati ti piće. Sendvič na kiosku. Izvede te povremeno. Jednom mesečno kada zna da njegovi drugovi nisu u gradu i da ne mogu da ga vide.
On je inteligentan, proračunat, manipulant.
Njegove oči su kao dva bunara.
Njegov glas je kao da dolazi sa onog sveta.
Zna i da se smeje. Ali to radi uzdržano.
Često te uči kako treba da se ponašaš, ''da ne ispadneš glupa u društvu''.
On ti izigrava vaspitača, iako si dovoljno naučila za svojih 19 godina.
On je baja i on to može.
On komentariše tvoje odevne kombinacije.
Obavezno kad mu se nešto ne dopadne.
Kada mu se dopadne, onda prećuti jer je on preveliki baja da daje komplimente.
Komplimenti se daju dok se ne završi u krevetu.
Nakon toga ne.
Ni slučajno.
To nije njegov nivo.
Od kad ste došli do kreveta, zaboravio je da imaš lepe oči.
Od kad gužvaš njegove čaršave, često zna samo da pita je l ti je lepo dok je u tebi.
Rasplamsava strasti i dovodi te do ludila.
I onda kao opet, povremeno, pošto ste vi sofisticirano sranje, ne ono prosto kres sranje, nego ono malo složenije i kompleksnije, pusti ti po neki film.
Zagrli te dok gledate. Kaže ti da lepo mirišeš kad ga tvoj parfem udari u glavu pa mu jezik bude brži od one pameti baje koja čuči u njemu.
Kad te vidi u gradu sa drugaricama, javi ti se. Kao da te zna iz supermarketa.
Nema veze što zna svaki pedalj tvog tela napamet, jer vi ste neobavezni.
Ne smeta ti, ti si to prihvatila.
Nije ti on kriv.
On je tvoj sofisticirani tajni dečko.
Nije dečko kao dečko, nego mislim dečko- muško je, pa to.
On kaže da ne znaš da piješ i da ne znaš da se ponašaš.
Obrukaš li ga na javnom mestu, oprostiće ti, daće ti kao frajer drugu šansu.
Daće ti je jer je NJEMU lepo dok je u tebi.
I onda ćete vi kao tu da pričate o nekim strašno edukativnim stvarima, da se razmećete istorijskim činjenicama, filmovima i knjigama JER slučajno imate ista interesovanja.
Sa ovim kres očajnicama je sve prosto.
Sa tobom je kompleksno, ipak ti to nisi zaslužila.
Nemoj slučajno da si ga ujela, ogrebala, napravila mu masnicu.
Zato što on ne kreše samo tebe.
Kombinuje pošto mu se od svake po nešto svidja.
Ostale nemaju mozga, ti imaš pa mu je zato interesantno.
I tako si mlada.
I ne, ne treba da se žališ jer je sve bio tvoj izbor.
Biće bolje mislila si i zajebala si se i sada ga gledaš i vidiš koliki je skot i to mu kažeš u lice.
I i dalje nastavljaš da mu gužvaš čaršave.
To ti je fetiš i nepopravljivi si mazohista.
I onda kao nekad se seti da te pozove.
Pošto se ti ne javiš deset dana jer se on nije javio prethodnih pet.
Sediš na njemu i on te pita da li ga voliš. Malo da mu digneš ego. Ono kao, ''Srećo, ja znam da ti mene voliš od prvog dana a ja tebe eto tako volim da skinem.''.
I onda ti tako buljiš u prazno i po neka suza ti pobegne iz oka ali gledaš u plafon da on to ne vidi, u mrak.
I onda izgovoriš u sebi nešto što bi trebalo naglas- Ne, ne volim te jer ja ne mogu da VOLIM takvog čoveka kao što si ti.
Sadistu ne možeš da voliš.
Mislim, možeš. Ako si mazohista. Ali nisi valjda baš toliki. Sve ima svoje granice. Iako si ti mnoge prešla zbog njega. Ali eto, sama si htela, niko te nije na to terao.
Zašto mu se vraćaš lutko, ja to stvarno ne znam.
Možda si otkrila dobar seks.
Možda se nadaš da će da bude sa tobom.
Možda je ipak samo seks.
I to što te malo drži za ruku dok radite onaj sofisticirani deo vaše priče- gledate filmove, raspravljate o delu Ive Andrića ili Mihaila Bulgakova.
Time se zadovoljavaš.
A čezneš da te vole i maze.
I dok tako čezneš, odlaziš na dijetu.
Ne jedeš jer si pod stresom, previše se seksaš i uskočiš u sedam brojeva manje pantalone.
I kažeš- Ajd', bar mi je nešto ova sofisticirana kombinacija donela''.
Okreću se na ulici za tobom i kažu da si dobar komad.
Bar te sad svi žele.
Ono kao, teši se lutko.
Teši se i pusti ga da te ubije.
Ali ne, ne voliš ga, u to budi sigurna.
Sve je to jedno veliko sofisticirano sranje.

Da li možeš u sebi da pronadješ monstruma?

Došlo vreme da se sluša Frank Sinatra, bulji kroz prozor u iščekivanju još po neke munje; sedenje u mraku, sedenje dugo i besciljno, sedenje i puštanje tim mislima da zaposednu um i ovladaju razumom. Da ne serem mnogo, da ne davim ljude koji se (verovatno) svaki put iznova zapitaju koliko čudan i jadan moj život može da bude kad mi je svaki post u istom obliku, a ipak me čitaju zbog čega imaju moj dubok naklon, najbolje je da kažem da sam ponovo počela da se navlačim na one otrcane fore iz Seks i grada, na patetično-romantične filmove koji su samo filmovi i ništa drugo, na Frank Sinatru i Strangers in the night dok polako shvatam da Love is a tender trap.
Kiša je nemilosrdna ovog leta, čini se da će sezona kupanja početi tek u avgustu a nešto sam načula da će trajati do decembra. S obzirom na to da ću se od oktobra gušiti u knjigama na fakultetu na kome čak i nisam sigurna da želim da budem, neće me videti to naopako Sunce kako god da okreneš. Moje postojanje je trenutno kao bluz mutne vode. Da,da, počela sam da kupim i te tako Balaševićevske fraze i to je signal da je sve otišlo predaleko. Malo se gubim kao po običaju, furam fazon ''Meni se dušo od tebe ne rastaje'', zatim- suze mi krenu kad čujem Tamo gde ljubav počinje od Crvene jabuke ili Thousand years od one seljanke Christine Perri i onda se raspekmezim tako iz čista mira pred saznanjem da sam još malo student a da se još uvek tako ne osećam (ili se osećam ali je osećaj pogrešan od očekivanog pa tu dolazi do zbrke), da sam kao u tamo nekoj vezi koja je nešto izmedju veze i kres varijante (povremeno liči na kombinaciju što i dalje više liči na kres varijantu nego na neku od onih ljubavi iz filmskih hitova kada su oni na kraju srećni i žive happily ever after posle milion peripetija, raskida, ''Mrzim te govno jedno mrtvo!'', i ''Zašto si se kresnula sa mojim kumom/najboljim drugom/komšijom?''), da sam beskrajno sjebana osim u trenucima kada popijem previše piva i da više jednostavno NE MOGU da slušam svoju majku koja po celi dan šeta po kući, češa se, čupa kosu i viče ''Raskini sa tim skotom ako si pametna!''. Kao da je ona u vezi sa njim  a ne ja. I tako ona doživljava 651256946 nervnih slomova svakog dana a i ja pored nje zato što počinje previše da me davi i ne daje mi prostora da ohladim glavu. S druge strane, kako mogu i da je krivim? Previše je zbunjena svetom, ovakvim svetom koji je prevelika kurva za njen ukus. I sve tako se seća kako je bilo kada je ona bila mojih godina, kada je ona imala momka; kada je njen momak nju voleo, pazio, mazio, šetao, čekao ispred škole ili fakulteta, držao ja kao malo vode na dlanu; sve se tako uhvati za to kako tada nije bilo telefona i kako je sve bilo komplikovanije a ja tako pokušavam da joj objasnim da nas je upravo ta tehnologija sjebala i da mene sada moj momak može da pozove u bilo koje doba dana i kaže mi da je:
- previše umoran da bi izlazio
- previše radio da bi se pokrenuo
- spašavao je svet ili foke ili oba i nije video koliko ima sati
- nije se okupao
- nije stigao da jede i bila je strašna gužva na putu i srećo, znaš, ne možemo da se vidimo jer sutra opet rano ustajem i idem na put
- boli ga trepavica i mora da odmara
- došao mu je drugar iz Tunguzije i mora sa njim neizostavno da se vidi
- crkla mu je ribica
- DOSADILA SAM MU I NE ŽELI DA ME VIDI I NE ŽELI DA SE PEGLA I SAMO HOĆE DA NESTANEM I ZATO ME ZOVE DA ME NA FINJAKA OTKAČI I ZAVRŠI POSAO.
Pre, kada telefona nije bilo, bilo je drugačije mama. Pre, ljubav je bila drugačija. Pre je bilo IN sve što je sada u vezi OUT a seks je ono što je održava. Deal with that.
Elem, moja propala veza je kao i uvek predmet svakog mog posta ali svaki put kada osetim da nailazi bujica reči, tolika da prosto ne bih znala odakle da počnem, ja zaboravim šta sam htela da kažem. I tako i sad. Padne mi mali milion stvari na pamet i onda odjednom sve ispari kao da ničega nije ni bilo i ja se vratim na početak da bih se setila zašto sam uopšte trošila energiju da palim laptop i započinjem ovaj mali besmisleni razgovor koji vodim sama sa sobom u 00.32am.
Često pričam sama sa sobom.
Često jer samo u sebi mogu da nadjem pravog sagovornika.
E, ali mnogo je strašno kad sediš negde pa čuješ neku pesmu ili otvoriš novine i pročitaš neki članak ili eventualno otvoriš frižider ujutru da nešto prezalogajiš i nekako te sve podseti na njega i na vaš propali, mrtvi,grozni odnos! Sve još miriše na njega, pa čak i ta pašteta koju čuvam za Stoleta i njegovu popodnevnu užinu. Svuda je on i sve je on. I svaka reč me podseti na nešto. Televizor i ne palim više, plašim se da se ne pojavi na ekranu. Suddenly you're caught in the tender trap. Da Frank. Čitaš mi misli. I ti mi čitaš misli. Svi osim njega. Njega i ne zanima šta ja mislim. On me izbegava poslednjih petnaest dana. Kao da ne postojim. Kaže videćemo se ''neki drugi put''. Što znači možda, eventualno, verovatno nikada. Ili u sledećem životu. Tako sedim ja u mraku i mislim kako je sve to zakukuljeno i zamumuljeno i onda tako udahnem i ne budem sebi jasna. And I'm watching my dreams turning to ashes....
WHAT NOW MY LOVE NOW THAT YOU LEFT ME?
Sinatra govori umesto mene, šta drugo da kažem. Kao i svaki put, završiću i ostaću nedorečena jer je previše kasno i ja sam previše umorna i previše me sve ovo pegla i kao po običaju ostavljam sve za sutra. Zašto danas nervirati se kad se možeš sutra nervirati? Moj moto. Ali nema piva.

badvajser

Jedino oni koji su pijani osećaju. Možda se malo ljuljaju, malo hodaju hodnicima sećanja, malo  nabasaju na neki pogrešan korner, malo se gube i lutaju, traže vremeplov i nadaju se, čeznu ali osećaju. Lutajući, traže ga u pogledima slučajnih prolaznika, u svakoj reči pesme, u zvezdama na nebu - podmuklim, varljivim, nestalnim, baš kakav je on. Tako opijeni tragaju i pitaju se. Pitaju se koliko još mogu da zavole.
Koliko mogu da istrpe.
Da li mogu da zažmure i da se prave da ne vide. 
I tako u pozne noćne sate, kada ceo svet spava, pod uticajem par Badvajsera i činjenicom da tako dugo očekivana poruka nije stigla i da je veče previše lepo i da su oni previše sami, nekako ostavljeni, tako u te sitne sate, sede za laptopom, slušaju neke patetične pesme i nastavljaju da sanjaju jer je ta stvarnost nekako bezveze, nekako ne odgovara. U te sitne sate, izvlače inspiraciju iz skrivenih kuta svog bića i verglaju, verglaju. Sve dok ne osete prazninu. Jer jedino tada su mirni. Jedino tada mogu da tuguju. I da plaču. I da nastave da se nadaju.
Kada bi mogao, na skali od jedan do deset da izmeriš koliko se osećaš napušteno, misliš da bi to bilo deset ipo. Kada bi mogao da radiš nešto, plakao bi. Tiho bi se davio, pustio bi očaj da te obuzme, slušao bi te otrcane ljubavne pesme i pustio bi suzu. Jednu, dve. Zagrlio bi jastuk,udahnuo bi duboko, osetio bi da si sam. I naišla bi sećanja. Prokleta da su!
Nema gore od toga kad nekog imaš a nemaš ga. Nema gore od toga kada sedi pored tebe, a osetiš da je tu jer si mu obaveza. Teško breme za njega. Davež. Peglator. I onda osetiš zagrljaj. I osetiš kako te ljubi. Posmatra te, gleda te i vidiš da nešto fali. Osetiš strast i osetiš da ga voliš. Da ga mnogo voliš ali da ti samo to ostaje. I onda udahneš duboko, i izbrojiš do deset. Setiš se koliko si piva popio. Setiš se koliko si opijen pivom i ljubavlju. I onda se setiš da si samo stvar za njega. Da te dodiruje ali da te ne želi. Ne onako kako želiš ti njega. Ne onako jako, ne onako iskreno, ne onako naivno. I onda ti prodje kroz glavu to obećanje. To veče kada je utonuo u tebe, pogledao te tim dalekim, tamnim očima i obećao ti da nikada neće da te povredi. I onda ponovio to NIKADA.  Oglušio se o obećanje. A najgore je kad ovako pišeš a ne znaš ni kojim redom, ni kome, ni zašto. I tako pišeš i plačeš. Magli ti se pred očima i osećaš da pucaš. Poželiš da možeš da staneš a onda te zaboli. I kucaš, i brišeš svako drugo slovo jer više ništa i ne vidiš, i ne razaznaješ. A pomisliš da će neko da čita to i setiš se koliko si jadan. I opet te zaboli. Jer posle toliko Badvajsera, misliš da možeš to da izdržiš. Ali ne, jer Badvajser govori iz tebe. Sediš na krevetu, posmatraš telefon, on ćuti, čisto da te podseti da mu nije stalo. I skinućeš mu planete iz galaksije, skočiti u bunar zbog njega, pronaći mlečni put, kupiti ostrvo, preživećeš kraj sveta da bih ga ljubila, a on će da ostane kamen. I onda tako ljubiš kamen, i onda shvatiš koliko si jadan (once again) jer isto tako shvatiš da daješ telo nekome koji tebi nije dao čak ni ruku. Nije te proveo kroz grad, nije te upoznao sa svojim svetom, nije ti poklonio pesmu, prestao je da ti govori koliko su ti oči lepe i koliko te želi i sve se svelo na ono životinjsko, na ono fizičko, na ono površno. Tamo negde, vara te, ''kombinuje te'', uživa da ti nanosi bol i onda se pojavi odjednom, poljupcima te otruje i natera te da zaboraviš to koliko je trebalo psovki reći, koliko je stvari trebalo izgovoriti. Prećutiš. Jer imaš ga te noći. 
Tupsone jedan! Nemaš ga. Nikada ga nisi ni imala. Ne možeš da ga deliš jer ga ne poseduješ. A on tebe ima. Do srži. I voli da čuje to jer mu hrani ego. Jer se oseća kao baja- važno, posebno. Jer, kako bi on to rekao, ti si ona koju je dovoljno malo zaintrigirati i onda ti ona da ceo SVOJ svet, tek tako na dlanu. Osetiš. Ti voliš. I to skota.
I zato, pošto ti nikada nisam to rekla, sada ti pišem.
Ti si skot.
Ti si egoistični, samoživi, samoljubivi, predivni skot.
Kupuješ me pogledom, održavaš osmehom.
Ti si proračunati, uobraženi, poseban kreten.
Djavo koji mi jede dušu, jagnje u vučijoj koži.
Ti si nešto što me obara, nešto što me zamara, nešto što me opija.
I nisi moj.
Znam da nisi i znam da nikada nećeš ni da budeš i evo, čak iako Badvajser možda govori iz mene, prihvatam to.
Zato što ne mogu bez tebe ali ne mogu ni sa tobom. Zato što mi piješ krv, zato što nestaješ kao senka i pojavljuješ se kao duh. 
Šta da ti kažem drugo? 
Ti i dalje ćutiš.

*

Samo tako dodješ
pojaviš se
pokidaš moj svet
odmotaš klupko i
nestaneš
Puštaš me da žmirkam
i da se nadam
i da ti se radujem
i da čeznem za tobom
i da te volim
da te volim
da te volim

Odjednom ništa nije važno
I svet drugačije miriše
I cveće pevuši na povetarcu
I ja plovim
Oblacima
Hodnicima sećanja
Tragovi ostaju i postaješ senka
Gubim te
Gubiš me
Gubimo jedno drugo
Nestajemo
Saplićemo se
Gledamo se
Pa opet nestajemo
Nema nas više

obaraš me
zakucaš me ozemlju i okreneš se, jer
nisam ja za tebe
i nismo mi za nas
i sve je tako teško
zapetljano
neobično
ali je magično
ti si moja magija
sa tobom ili bez tebe
isto je
tuga je
mrak je
bol je
i ovako je lakše

Lakše je da me pustiš da te čekam
I da nikada ne udjem u tvoj svet
Ali da mislim da sam provirila
Da nastavim da se nadam
Da mogu da te dotaknem dok si tu
Ostalo nije važno
Nije jer
ti si sav moj bol

pišem ono što ćutim (repriza)

Ovo je blogpost o svetskom prvenstvu u fudbalu. Okej, ne samo o tome ali dobrim delom jeste. Brazil, kopačke, lopta, gomila klipana sa istim fensi frizurama i mozgom poput paučine jurcaju terenom ili se valjaju po travi. Nekad rade oba u isto vreme. Komentator me iritira svojim glasom, svuda po gradu je euforija, muškarci će se polomiti samo da nadju jedno slobodno mesto preko puta televizora. Pije se pivo, psuje se do besvesti, počelo je kladjenje, jedan tiket, dva tiketa, svakog dana tiket! Utakmice se igraju po ceo dan: od 15,18,21 i 24h. Drogiraju nas utakmicama, hteli mi to ili ne. Izadjem do grada da udahnem vazduh i uhvatim malo ovu sparinu kao-leta koje je stiglo ovih dana, deru se kao konji iz kafića u centru. Odem na Bagdalu da prošetam Stoleta, neki ljudi sede na klupi, viču na decu i pričaju o tiketima. Babe i dede pričaju o svetskom prvenstvu! Na radiju svaka druga vest o poslednjoj utakmici. Organizuju se kvizovi za žene i muškarce, poklanjaju se plazma televizori od 32 inča, šatro pobiće se muž i žena u kući. Ma koga bre briga za fudbal? Koja je budala rekla da je to najvažnija sporedna stvar na svetu? Da li su ti ljudi čuli za prioritete  možda? Da li je Portugal pobedio Amerikance ili je Gana povela protiv Nemačke- čiji život od toga zavisi? Na ivici očaja, odbijam da mislim. Sad pišem ono što ćutim od kako je počelo prvenstvo i želim da znam ko će da mi nadoknadi duševni bol. A tek je počelo! I trajaće do sredine jula kada će, mislim, svi ti muškarci da se pretvore u pivo i ''Nabijem vam ga majke cigani!''. Ako mi obični ljudi koje ne interesuje fudbal preživimo do tog 12. jula kada će svemu doći kraj.
Kažu, žene kreću intenzivno da varaju za vreme tih velikih turnira i serija utakmica. Možda ne greše. Možda stvarno prekipi, dosadi više ono ''Nećemo da se vidimo večeras, gledam utakmicu.''. A taman mi se vratila moja neobavezna sreća. Taman mi se učinilo da će opet sve da bude superiška. Ako sam izdržala tri dana da ne pošaljem poruku i kao crv dopuzim do njega, sada, ovog puta, čim sledeći put moja sreća meni okrene ledja, neću imati snage a ni razloga da je šutnem u dupe kao prošli put. Neću imati zato što odlazim a ovde ostaje moja sreća. Nešto sam kao počela da gradim, tripovala sam se da ja sve to mogu, da sam ja super jaka, da ja mogu da preživim sve i svarim sve i svakoga, umišljala da ću moći da prevazidjem to što za malo više od 2 meseca napuštam grad i odlazim da gradim tu moju budućnost o kojoj maštam i sanjarim već godinama. Elem, jedem govna kao i inače, ali sve nešto mislim ako ispljunem to što me muči, ako udaram jedno sat vremena po tastaturi i pričam sa drugima o svom očaju, sve mi se čini on će nestati. Da li može neko da dodje i da me uštine? Da mi udari jedno dva ili tri šamara, prodrmusa me i probudi me iz ovog dremeža?
Odlaži.
Danas, sutra.
Ajde ne sutra, nemam sad nešto vremena, neki drugi dan.
Ajde ne, ipak. Zaboravi. Zaboravi i nastavi. Možeš ti to. Zašto ne bi mogla?
Javlja se drugi glas: Hoćeš da ti kažem zašto? Zato što si se zaljubila. Draga moja, tako si se zaljubila da ne znaš gde biješ. Na oblaku si i previše ti je lepo. I sad eto, došlo je svetsko prvenstvo u fudbalu i imaš previše praznog prostora za razmišljanje. Kidaš sebe tim mislima, ubijaš, gnjaviš, oduzimaš lepotu toj sreći i brojiš dane. Brojaćeš ih sve do 1. oktobra kada budeš sedela u nekoj novoj sobi, nekog malog stančića, skroz sama, skroz očajna (more than you already are), onda kad budeš posmatrala svoj kofer, onda kada budeš shvatila da si odrasla i da si sama. Prvenstveno da si sama. Ovo da si odrasla, sa tim se već nekako nosiš. Pa, bar u granicama svojih mogućnosti. Tada ćeš verovatno da psuješ sve živo i mrtvo ali ne njemu. Ne, ne. Psovaćeš sebi sve živo i mrtvo i pitaćeš se šta ti je to trebalo. Pitaćeš se koliko si glupa mogla da budeš da se upustiš u nešto što ne možeš da držiš pod kontrolom. Zašto si sela na brod koji je plovio u Pičku materinu? Zašto si davala sebe kada si znala da odlaziš? A a? Zašto nisi nastavila onu praksu raspale kučke koja gleda da nadje nekog, eto čisto da se malo promuva? Šta ti je trebao taj čovek? Da, čovek. On je čovek a ja sam njegova mala. Nije on ličnost. On je telo u kome postoje tri različite osobe, tri različite naravi, tri  različite ćudi. On je kao kameleon. Samo što se on ne prilagodjava ljudima već ljude prilagodjava sebi. Crta ih onako kako mu odgovara. Gleda da kombinuje, da rizikuje. Voli avanture, pravi je pustolov. Ako mu kažeš da nešto ne radi, obavezno će to da uradi i smejaće ti se u lice. Uživaće da te muči i upravljaće tobom. A to će biti tako neprimetno. Tako će brzo da te kupi tim tamnim očima i tom surovom iskrenošću. Kupiće te za sva vremena, i verovaćeš mu više nego sebi. Verovaćeš mu i boleće te koliko mu veruješ. Svaka njegova reč ličiće na jedan metak iz vazdušne puške a gledaće te u oči, mrtav 'ladan, reći će ti da ti za njega nisi obaveza. Ti si nešto neobavezno. Vidja se sa tobom kada hoće, ne vidja se sa tobom kada neće. Gledaće svaku utakmicu i izaći će sa drugovima u subotu uveče i neće ni da ti se javi tog dana. A drugovi neće o tebi ništa znati jer će te on čuvati kao najveću tajnu.
Onaj prvi će te očarati, zamadjijati, uzeti te a onda će nestati. Jednostavno više nikada nećeš da čuješ za njega.
Onog drugog ne bi bilo briga- zaljubio bi se kao budala u tebe. Poklonio bi ti sve vreme ovog sveta i svu ljubav univerzuma. O tebi bi pisao i tebe bi čekao.
A onaj treći- pa on je nešto izmedju ovog prvog i drugog. On je hladan, on je rezervisan, on je distanciran, smeje se isključivo kada mu je nešto smešno, proučava te podrobno pre nego što započne razgovor, slegne ramenima kada nije zainteresovan  i sposoban je da složi uvredjenu facu i kaže ti da si smorila i da kvariš svaki zajednički trenutak bespotrebnom pričom.
Onda će nekako skroz neočekivano da ti čita Jasenjinovu ''Šta sam? Ko sam?'' i ležaće pored tebe, ovlaš prigrlivši te, provlačiće ruke kroz tvoju kosu i gledati te kao da si nešto skroz posebno. Privući će te bliže i poljubiće te kao da nikada pre to nije učinio. I ljubiće te dugo, dugo. Maziće te, želeće te, tražiće te i mislićeš da si konačno ušla u njegovo srce. Da si se malo ugnezdila tu. Da si ga kupila. Da je srušio zid koji je na samom početku sagradio izmedju vas. Mislićeš da si uspela a onda će se on opet zatvoriti, kao školjka. Sedeće na drugoj strani kreveta, smračenog lica, posmatraće te a kesteni u onim očima goreće polako. Odbijaće te od sebe.
Mučiće te.
Ubiće ti želju za životom samo jednom rečenicom.
''Moraš da prihvatiš da ćeš ti brzo biti samo moja prošlost. Budućnosti nema  a sadašnjost je ovakva kakva jeste. Neizvesna. Tu je strast. Dok je lepo, lepo je. Kad pukne, nema povratka. A pući će. Jer tebe čeka veliki grad. A ja ostajem ovde. Kapiraš?''.
Sedećeš sklupčana na krevetu i posmatraćeš ga, oči će ti zasijati i poželećeš da zaplačeš. Poželećeš da mu kažeš da ućuti, da te ne rastužuje, da te ne podseća na ono što potiskuješ već danima. Poželećeš da ga moliš da te zagrli, da te ljubi, da te zagrli, da te ne pušta. Kao u Borinoj pesmi. Ali nećeš to da kažeš zato što ti onaj ženski ponos neće dati. Zato što, bez obzira na to što si postala crv crvasti, ti i dalje imaš nešto što te koči da mu kažeš koliko te je začarao. Kakav god on bio. I onda tako sedite i čini se da prolaze vekovi. Taman kad pomisliš da je toliko bezdušan i toliko surov, on te pogleda i progovara: ''Ne želim da me mrziš.''. I šta onda?

''Ja patim samo kad moram.''

A nadala sam se da će morati.

Očaj. Kako je to podmukli lik! Može da nestane za tren ali se vraća kao bumerang. Svaki put kada pomisliš da si ga oterao, da si ga šutnuo u dupe, da ti više ne smeta, da te ne pegla, da ti ne kroji dane i beskrajne sate dok sediš sa nekom knjigom u ruci i brojiš tačkice na zidu (a tačkica nigde); svaki put kad ti se učini kao da je sve okej, očaj se vrati i lupi te posred fasade, onako bezobrazno, kada najmanje očekuješ. Najednom, sasvim si sam. 

Najednom, vreme je opet dobilo smisao.

Najednom, presušio ti izvor te šašave sreće jer njega više nema tu da je stvara. I da ne bude da opet pišem žalopojke (iako sam svesna činjenice da se ovamo uglavnom vraćam da se jadam i kritikujem jer jedino onda kada sam katastrofalno raspoložena imam inspiraciju) reći ću samo da se Balašević vraća u modu. D-moll i O kako tužnih ljubavi ima ponovo nalaze mesto na mojoj plejlisti a to ne valja, majku mu. 

Posmatrala sam te crne oči i činilo mi se kao da je sve što smo ikada imali bilo neobavezno. Neobavezna sreća, neobavezno zezanje, neobavezno ćaskanje, neobavezno ljubljenje, neobavezno ''Nedostaješ mi.''. O tome ste već čitali je l da? Da, da. Ružu sam ispresovala. Osušila se, možda prerano. Karton od jafa keksa koji mi je kupio sam sačuvala. Ne znam zašto. Rafaelo sam pojela. Sećam se kako je to divno iznenadjenje bilo kada mi je dao te četiri kuglice od kokosa. Nije rekao da one ništa ne znače kao onomad za ružu. Nije i ja sam se ponadala. Večiti optimista, idealista, utopista. Nadala sam se da nisam zahtevna. Jebem li ga, ali ne da mi se nikako da prodjem gradom i da držim nekog za ruku. Nisu mi dali da udjem u njihov svet. Ili ja nisam znala da pronadjem ta vrata. Ili sam sve vreme kucala na pogrešna. Ne znam, ne znam. Ili sam jednostavno neko koga je teško i mučno voleti. Ili ni ne pokušavaju da me vole zato što sam previše komplikovana.

Jednu priču pričam sve vreme, samo na drugačiji način.

Imam visoko mišljenje o sebi čim tvrdim da sam komplikovana.

A onda mesec dana kasnije, menja se ova rečenica.

''Definitivno si komplikovana.''.

Ne, ja to nisam znala. 

A rekla sam mu na početku i nije mi verovao.

Hteo je da me ima a ja mu nisam dala.

Zato što je sve bilo previše neobavezno za moj ukus.

Sve je bilo tajno, sve je bilo misterija.

Niko nije znao za mene a eto, ja sam naprotiv tako mnogo pričala o njemu. 

I radovala sam mu se i čekala sam ga i čeznula sam za njegovim zagrljajem kada nije bio tu.

On je samo hteo da me ima.

Nije me imao i to je bilo to.

''To je to. Bolje je ovako. Bolje nego da se pljujemo posle. A znam da bismo se pljuvali.''.

Šta ti znaš a? Nemaš pojma, ja ću da ti kažem.

Ovako komplikovana, reći ću ti da mi je žao. Reći ću ti da mi je nedostajalo da vidim sjaj u očima dok me ljubiš. I falilo mi je da osetim varnice dok me grliš i leptiriće u stomaku dok me privlačiš sebi. Nedostajao mi je onaj jedan pogled koji kaže ''Spreman sam da skočim u bunar zbog tebe.''. Nadala sam se onim večerima kada ti je bilo dovoljno da me samo držiš za ruku i gledaš me kao da sam nestvarna ali ne onda kada si bio previše umoran ili previše neraspoložen. Nego onda kada si tako hteo, kada ti je to pričinjavalo zadovoljstvo. Nadala sam se da ćeš moći da me zagrliš a da taj zagrljaj ima neku toplinu. 

Ali ja sam je osetila. A znaš zašto? Onaj ko hoće da vidi cveće, on će ga uvek videti. Ja sam videla bašte i vrtove. A opet je sve bilo pogrešno.

Ti me pitaš, ''Dokle više?''. Ja ti kažem, ''Nema dalje.''. 

Nema dalje jer nisi znao da me voliš očima. Da me ljubiš rukama. Da me maziš usnama. Nisi ni pokušao. I patetično zvuči i opet mrzim sebe zbog toga ali tako je. Ništa od toga nisi znao. Ali nema veze. Nisi prvi koji nije umeo.  Možda u nekom drugom milenijumu nadjem onog ko će to znati. Možda. 

Do tada, ti pati samo onda kad moraš. A ja ću sada i za sebe i za tebe. A kad me prodje, nećeš me prepoznati na ulici. Jer još onda sam ti rekla da je ravnodušnost ohola u svom nastupanju, da kosi sve na šta naidje. Ljude briše, uspomene čuva ali ih pažljivo pakuje i bira. Da se neka loša slučajno ne nadje tu da pokvari dan. Tada ću te pamtiti samo po onim poljupcima koji su bili iskreni. Sve ostalo će biti gurnuto u zapećak moje tikve. Ali tada to neće ništa značiti ni jednome. Tada ćemo imati našu definiciju. Mi smo poznanici sa lepim uspomenama. I možda je tako i najbolje. Reče ti onda- bolje nego da se pljujemo.