Mangup

Pravim se da ne vidim kako se dani vuku
Kako mi je mrsko da se radujem svom uspehu, velikom sa tobom a nikakvom bez tebe
Kako imam novu ljubav

Pričam,
Pričam o tome kako je dobro
Pričam o tome kako rastem
Kako se nisam pretvorila u dim, kao pepeo skoro popušene cigarete
kao ispušena muštikla
kao mrvice na stolu, mrvice onih pereca koje si voleo
Kažem da je dobro bez tebe
Da nisi znao da me čuvaš
Da sam zaboravila
obrisala stare slike
kažem ali ima onih koji znaju da je  sve to laž, bunilo, loša priča, kažu da je očaj, beznadje, tuga, suza...
Znaju oni znam i ja zna svet Mesec zna da sam te volela
to tvoje crno oko
i guste trepavice
pogled koji se gubi u daljini
usne oblika sitnog trouglića
onaj osmeh koji sam samo ja poznavala

Crveni zid
Izvezena prostirka
Kišobran u ćošku
Bež krevet na srediini sobe koji priča neke priče- naše priče
Crna kafa sa malo šećera
Šaren um
Volela sam mangupa
Volela sam barabu
Možda barabu, ali moju barabu
I sada, krv uzburka i srce lupa i noge se odseku
samo  da čujem tvoj glas
osećam da padam
u ponor
u rupu bez dna
ali nije važno jer si tu
i svet sa tobom drugog je dezena
misli su ružičaste
osmeh je od jednog do drugog uva
Oblak je mekan
na sedmom spratu, nekako je mekano
UVEK TVOJA, NIKAD MOJ
Nikad tvoja
Zauvek tvoja
I one note poznate pesme, onaj minimalizam, ona noć kada sam osetila tvoj dah
Noć kada sam saznala da ću te voleti
Noć kada je sve stalo
Ostala je tu
Tebe nema
Nema ni mene
Imam novu ljubav
Ona ima mene, ja nemam nju
Nemam je
Jer
Nema tvoje senke
I
Sve je nekako izgubilo kolor

Lažem i lutam
Stalno te se setim
Nas dvoje u malenom sobičku i odsjaj noćne svetiljke
Ona noć kada nisam čula gromove jer si me ti držao
one noći kada sam te prvi i jedini put uhvatila za ruku
pre nego sto si rekao da si prestar za to
pre nego sto si rešio da te nemam
pre nego što je počeo kraj

Ćutim već neko vreme
Opet ćutim o tebi
I borim se sa sobom
sa sobom na javi a sa tobom u snu
rekla sam ti da si moj mangup
samo moj
nikada nećeš moći od toga da bežiš
kao što si onomad pobegao
nestao
izgubio se
Hey there Delilah svaki put izmami osmeh
i svaki put pozove suzu
i bol
i strepnju
i ponadam se da ćeš doći
ali nećeš
jer si izabrao da te nemam

Nema nove ljubavi
ima samo privida
veruj mi, mangupe
nikada nije bilo sladje nego onda kada je sa tobom bilo gorko
i nepredvidivo
i drugačije
Ostaćeš moj mangup
Čak i ako naidje ljubav
Ne može biti veća i jača od ove
neće boleti više od tebe
neće radovati koliko je ova radovala
nema oblaka
isparkirala sam se sa sedmog sprata
gore sam ostavila čežnju, šutnula nadu, nije bilo svrhe
Sad ne znam da li mi trebaš ti ili neko loše vino?
Ne znam, mangupe- ali nastavljam da te volim
iako sam ja odavno u tvojoj fijoci neuspelih pokušaja

Zbrkana priča

Neki dan sedi se tako u kaficu, kasni večernji sati, raspreda se o onome sto se nekako propustilo (izmedju spavanja ispod gomile knjiga krivičnog prava i pukog egzistiranja), prepričavaju se na široko i nadugačko neke nebitne priče o nekim zamalo nebitnim ljudima (zašto li uopšte troših dah da ih pominjem kad nije vredno?), i u čitavoj toj zemršenoj propovedi koja uvek počne sa ''Ma šta da ti pričam kad je i dalje sve isto, nema puno novog da se kaže.'' a završi se tako što umesto one kafe od sat vremena-kratak predah od života-pauza u učenju- ispadne četvoročasovno kotrljanje o tamo nekim personama koje bi odavno trebalo da budu prošlost; drugarica me pita: ''Kada ćeš opet početi da pišeš onaj blogspot? Dugo ništa kvalitetno nisam čitala.''. Ispraviće me ako je umesto reči KVALITETNO zapravo upotrebila neku drugu reč, jer evo upravo zbog tog njenog pitanja, podstaknuta tim njenim pitanjem, nisam više lenja i nisam više troma i uzela sam da pišem. 
Opet sam  tako bez cilja, bez ikakve jasne ideje od koje bih mogla da počnem, bez koncepta jer mi je pomalo pravni fakultet zgnječio maštu i onu, kako je moja profesorka srpskog u srednjoj znala da kaže,Andrićevsku rečenicu, počela da škrabam posle više od mesec dana. 

Nikako i nikada nemojte da date nekom da vam tako pomuti zdrav razum, toliko da se zapitate zašto niste dovoljno dobri i zašto je neko drugi njegov/njen izbor a ne vi. Nije reč ni o vama, nije reč ni o njemu, reč je o tome da je u pitranju pogrešno vreme i pogrešno mesto a može se reći i pogrešna osoba. Kad kažem pogrešna ne mislim da ona uopšte nije trebalo da se pojavi tu gde jeste već pogrešna u tom smislu što jednostavno nije vaš par. I nije vaše vreme, i nije vaše mesto i da ne idem sada opet u krug, jednostavno imate tri negativne koje čak ni u matematici nikada neće postati pozitivna.
Samo kažeš sebi da nije važno. NIJE VAŽNO. I nećeš verovati u to kada to budeš izgovarao, možda dobiješ nagon da lupiš par šamara sebi i da prospeš priče kako samo sebe zavaravaš ali već u onom drugom trenutku uhvatićeš sebe kako se sa time miriš i vrlo brzo dospećeš u treću fazu gde to prihvataš. 
Nije važno što pada kiša i što te ona čini depresivnom.
Nije važno što si emotivno umorna i što trenutno sve nekako ne ide po planu.
Nije važno što imaš tako puno da učiš.
Nije važno što se nije javio. Ispravka- nije važno što se ne javlja. 
Nije važno što si se nadala nečemu jer eto i nada nekad zna da propadne. Samo kaži da ti je bilo lepo dok si se nadala. Da ti je to navlačilo osmeh na lice. I automatski znaćeš da je vredelo.
I nije važno što je svet pun govana koja bi jako volela da te vide u toj down fazi u kojoj se možda baš sada nalaziš. Govna su govna, u jednom trenutku odneće ih voda.
Nije važno što su ljudi površni, što te svode na tip. Nije važno što misle da si takva, jer ti znaš da nisi i to je dovoljno.
Nije važno što je znanje postalo brend, retka marka za koju ti treba puno para. 
Nije važno što prave stvari postaju pogrešne a pogrešne se kvalifikuju kao jedine ispravne i legitimne.
Nije važno što klasično izumire a kič i šund gde god da okreneš glavu, guše te i ne daju ti da dišeš. 
Nije važno što trendove postavljaju nepismeni moralni i intelektualni patuljci.

Nije važno jer možeš da menjaš to. Tako što ćeš biti sve ono što oni nisu a trebalo bi da budu. Pomračina nestaje onda kada se pojavi svetlo, pa makar ono bilo usamljeno i slabo.

Samo, nemoj da mu se javljaš. Jedino to sa liste nemoj. Nije zaslužio ni jednog jedinog trenutka. 

Nemam više vremena za gubljenje vremena (New Year resolutions)

Sat otkucava, iz dana u dan sve brže i brže, čini mi se da je još jedna godina proletela a da nisam ni stigla da vidim i saznam kuda me je odvela. Pretty much zapala sam u neku fazu hronične apaptije, a primećujem da me ovo pretpraznično raspoloženje koje osećam svuda u vazduhu- na ulicama, u prodavnicama, shopping centrima, na semaforima, u kafićima, u zgradi i ispred zgrade, SVUDA, uopšte ne dotiče. Zapravo sve što sam starija (okej, ovo zvuči kao da sam matora but I am only 20- rodjena na katoličko Badnje veče, sedam dana pre nego što je 1996.zakucala na vrata zbog čega često tvrdim da sam mami i tati bila najlepši novogodišnji poklon) sve više primećujem da sve manje obraćam pažnju na džinovske jelke u centru grada, ulice barokno okićene i armiju Deda Mrazeva na svakom ćošku. Jedino što zaista volim i uvek ću voleti su gomila uličnih prodavaca lilihipa i liciderskih srca- jedino me oni namame da stanem i razgledam, i jedino tada osetim da je Nova godina blizu i da bi trebalo da me hvata onaj mood ''I wish you marry Christmas and happy New Year''. Ovo će zapravo biti prvi put da Novu godinu čekam van rodnog grada i moram priznati da ne tugujem mnogo. Ovo će takodje biti prvi put da u ponoć neću:

a) odgledati poslednji kadar Grandovog narodnog veselja  gde Dzej skacka oko trubača i viče ''kalašnjikovvv''

b) poljubiti grlić čaše u nekom random lokalu u društvu ljudi koje manje-više vidim prvi put u svom životu; dok gledam kako se ostali oko mene grle, ljube i čestitaju

c) buljiti u ekran mobilnog telefona čekajući da vidim ko će mi prvi čestitati dok se u sebi nadam da će to biti ona baraba koju sam poslednjih par godina obožavala iako je polako ali sigurno sagorevao svaki atom moje snage i svaki zdrav neuron u mom mozgu sposoban za racionalno rezonovanje.

Dakle, ovo je prva Nova godina kada ZAPRAVO imam koga da držim za ruku. Takodje, bio je i prvi rodjendan koji sam proslavila u dvoje- on, ja i muzika u pozadini koja se mešala sa našim bučnim smehom i pivom. Jedino što ON nije ona baraba iz prethodnog pasusa. On je sušta suprotnost toj barabi. On se trudi da se ja smejem a ja se trudim da ozdravim od barabe. Zajedničkim naporima uspećemo, osećam to. Ipak, poenta ovog postaneće biti ''Ejjj, ja sada imam momka i super smo srećni i konačno imam sa kim da se ljubim i imam nekog da me šeta po parku i da me drži za ruku i mogu da se hvalim drugaricama, i sve je pošlo na bolje jer više nisam jadna i sama.''. Ne. 

Poenta je traganje za odgovorom na jednostavno pitanje- Kakav je osecaj kada zapravo dobiješ ono što ti je sve vreme izmicalo iz ruku ali to dobijes od sasvim druge osobe, potpuno neočekivano, u trenutku kada digneš ruke i odlučiš da manje trošiš vreme na sanjarenje o funkcionalnoj vezi a više se posvetiš sebi? Da li onog trenutka kada odlučiš da prestaneš da tražiš, to nešto što tražiš zapravo dodje tebi? Ili je to čista slučajnost? Pravo pitanje je zapravo da li verujem u slučajnosti. 

I još jedna stvar, usko povezana sa ovom prvom. Gde je granica granice koju si imao običaj da prelaziš svaki put iznova i iznova počevši od onog trenutka kada si nekome poklonio sebe? Ja bih mogla sve to da sumiram i da kažem da se granica zatvara onog trenutka kada te neko toliko razočara, toliko unizi sve ono što si ti i onako na klimavim nogama održavao, toliko pljune na svaki tvoj pokušaj da NIŠTA napraviš da liči na NEŠTO. I do te granice sam ja došla. Do one kada jednostavno ne želim nogom više da kročim preko crte. Do one kada želim da rastem pored nekog ko želi da se drži za ruke i kome nije mrsko da učini nešto što njemu ne prija baš toliko samo da bi meni bašbaš bilo lepo.

To držanje za ruke se vraća u trend ponovo ove sezone. Vraća se u trend ljubav, ali ne ona patetična, usiljena već ona suptilna, strastvena, a opet nežna i velika, velika kao kuća. Verujem da lilihipi i liciderska srca takodje dolaze na red kao nezaobilazni novogodišnji aksesoari. Više nije IN da vučeš nekoga za rukav kako bi ti poklonio malo svoje pažnje i vremena. Totalno je OUT to konstantno cimanje, nestabilne veze, pričice bez suštine, vozanje up and down sa nekim i konstantno ubedjivanje ono malo zdravog razuma što ti je ostalo da je nekome stalo i da si nekome bitan onda kada je evidentno da to nisi i tačka. Ruže, bombonjere, ono ''Ajd samo na 5 minuta da te vidim'' doživljavaju come back na velika vrata. I potpuno je nebitno da li neko ima jedno zeleno a jedno braon oko, čuperak na vrh glave, malo veći nos, kraću levu nogu od desne, sasvimje nebitno da li ima pomalo čudne navike samo iz jednog jedinog razloga-jer ti je važan. Dok god te zasmejava, dok god te gleda kao princezu, dok god se prema tebi ophodi s poštovanjem a kada te ljubi osetiš varnice u vazduhu i pomisliš ''Uh, kako je dobar, svašta bi mu sada radila'', dok god daje šansu tvom omiljenom filmu koji totalno nije njegov style, dok god te pušta da pobediš u svadjama samo zato što želi da vidi tvoj kez od uva do uva, sve dotle, znaš da je sve kako treba. I da ti ne treba neko nestalan pored tebe koji će te danas voleti a sutra će mrzeti ceo svet uključujući i tebe. Možda zvuči balaševićevski malo i onako bljuc, ali jednostavno jeste tako. Ljubav koja budi strast i strast koja rasplamsava ljubav, to je moj ideal. Correction- shvatila sam da to TREBA da bude moj ideal.

Dosta je neuhvatljivog, nepredvidivog, sebičnog, dosta je laganja, varanja i samoobmanjivanja. Nema svrhe, na kraju niko nije zadovoljan. Dobar seks je jedno a osećanja su drugo i to ne treba mešati. U slučaju barabe ne. U slučaju njega to ide zajedno. Bar za sada. Evo, pljujem tri puta preko ramena protiv uroka. Let the New Year begin!

nezrela ili luda?

Tri debela, zadrigla, ružna, polućelava i skoro naga čoveka ispred mene; ja sedim na krevetu obučena u onu neku vintage haljinu odvratne drečavo roze boje; našminkana kao idiot buljim u njih i u jednom trenutku dok ona dvojica baljezgaju nešto, jedan kreće na mene i ja počinjem da vrištim. Istrčavam iz sobe dok moje celo biće trese histeričan napad i teško dolazim do vazduha a onda srećem majku koja je podjednako čudno obučena kao i ja i koja pakuje garderobu u neke velike torbe, redom skuplja naše stvari i nastavlja da pakuje kao da se nekud selimo. To mesto mi je nepoznato, cak i te krpe koje leže u koferima kao da nisu moje i ja tako blejim i gledam oko sebe zbunjeno a u tom trenutku pojavljuje se gomila OPET nepoznatih ljudi čije su ruke pune torbi, kofera, kesa, ranaca, kao muve bez glave jure negde i traze neki autobus.
Sledeca slika: napolju smo, ja u mojoj drečavoj haljini, posmatram kako se gomila i moja majka u toj gomili gube u nekoj drugoj gomili (možda turuista?), užurbano  zauzimaju mesto u autobusu bez krova, redjaju prtljag sa strane i odlaze a ja trčim nazad u onu neku kuću da pokupim stvari koje smo zaboravili. I onda sve belo, ničeg nema i onda opet ja, natovarena kao magarac u nekom onom voziću koji služi za panoramsko razgledanje, žurim da stignem majku kako se ne bismo izgubile. Vičem "Stoj da sidjem!'', vozač zaustavlja i ja pokušavam da se izvučem sa sedišta ali bezuspešno jer sam se zakačila za nešto ispod njega. Vozić kreće, ja iskačem iz njega i jurim na dogovoreno mesto a tamo nigde nikoga- ni gomile ni moje majke. Očaj me obuzima. Tišina. Prekid filma.
Sledeća slika: Bosa koračam nekom prljavom ribljom pijacom i molim nekog vozača da me odveze kući za deset centi. On odbija, ja nastavljam da hodam kroz neke bare, voda teče niz trotoar, otvaram oči, shvatam da sam u svom krevetu i ispuštam duboki uzdah. Koje droge su u pitanju?

Prošli put, relativno skoro kada sam imala jednako lud san kao ovaj ( cele noći sam sanjala da sam na nekoj ekskurziji sa ljudima koje nikad nisam podnosila u srednjoj školi i čitavu ekskurziju sam provela tražeći svoj kofer preskačući sa krova jednog broda na drugi i naravno nisam ga našla jer sam se opet probudila u svom krevetu) pitala sam se odakle moj mozak crpi materijal pa može da konstruiše ovakve junkie priče a onda sam samo ispustila uzdah (again) i bila u fazonu Whatever, just let it go.
Kažu da su zrele osobe one koje znaju da odu od onoga što ih muči i čini nesrećnim i one koje ne gube glavu zbog iskustava koja im gode. Moj komentar na to je bio kratak- ili sam celog zivota nezrela, ili sam strašni mazohista, ili sam u prvom stadijumu ludila gde se nalazim na tankoj liniji izmedju magnovenja i stvarnosti. Ili ima nade za mene još uvek, ko zna.

Nezrela, luda ili bolesna pitanje je dana? Ne, zapravo to je pitanje godine jer eto nisam se puno makla s mesta od prosle godine u ovo vreme sa jednom malom razlikom- proslog jula bila sam skroz srećna, skroz mi je bilo fino, bila sam skroz mali brule koga čeka veliki grad a krije veliku ljubav u malom gradu. Brule je imao prvi i rekoše mu, poslednji raspust u životu prošlog jula a provodio ga je tako što je skitao, izležavao se po terasi u kasno podne, čitao knjige, pevušio svoje omiljene pesme pod mesečinom sa ptičicama iz dvorišta, pevušio o velikoj ljubavi i o velikoj sreći i sa strahopoštovanjem bi u pesmu umetnuo taj veliki grad, taj neistraženi prostor koji ga čeka od oktobra. Brule je bio skroz zamajan i skroz zadovoljan. Apoliptičnih razmera je bila ta zamajanost. 

Čekala sam te da se vratiš.

da me grliš.

Da me pamtiš.

da mi recituješ svoje omiljene stihove Jasenjina i Majakovskog i ja tebi da recitujem omiljene moje, napisao ih Rakić. 

Da me gledaš onako onim tvojim pogledom onim tvojim velikim crnim očima i da ležiš pored mene u tišini koja nije bila sumorna, nije bila tužna, nije bila teška.

sećam se da sam pojurila iz velikog grada samo u tvojim rukama da nadjem onaj mali svet meni samo znan i da zajedno sa tobom proslavim svoj uspeh.

Te noći pisao si mi, poželeo sreću i podsetio me da pojedem čokoladicu pre ispita jer se tako bolje pamti. Rekao si ''Znaš da znaš sve to, idi tamo i razbij. I javi mi se posle obavezno :*''.

Posle tog poljupca na kraju poruke imala sam osećaj da mogu sve i da znam sve i jedva sam čekala da ti skočim u zagrljaj kada se vratim i da te volim. Bezgranično da te volim. Bila sam mala, bila sam nezrela i bila sam brule. 

Bila sam mala, nezrela, brule i tvoja. 

Danas se osećam starijom bar pet godina, malo prezrela, vise nisam brule ali sam i dalje tvoja. Prkosim vremenu, prkosim razlikama, prkosim svim onim tvojim ''Ja nisam taj'' i ''Nadji nekog da te voli''. Zašto to radim ne znam ali znam da više ne vredi. 

Tad sam bila brule sad sam vise kao Don Kihot. You can't play on broken strings, you know. Vetrenjače su vetrenjače baš zato što su neuhvatljive, brze, nepredvidive, neukrotive. Kao ti. 

Kao svaki poljubac koji sam od tebe izvukla.

I sve one osmehe koje sam ti izmamila a govorio si da se smeješ samo onda kada ti je nešto bašbaš smešno. 

Kao priče i priče koje smo zajedno ispričali i one za koje sam se nadala da neće tako brzo biti gotove. Ali šta da ti kažem? Šta da mi kažeš?

- Videćeš, jednog dana ćeš se okrenuti i reći ćeš: On mi je bio najgora greška u životu. Šta mi je to trebalo?

- Treba da budeš svesna da ćeš jednog dana, vrlo brzo, postati moja prošlost. I moraš da prihvatiš to.

- Treba da znaš da sve do onog trenutka dok ne dodje do braka, tada postojiš ti i druga osoba kao individue. To je veza. Brak je drugo, to je zajednica. Tada nema JA i ON, tada postoje samo MI.

- Ako ni u malom mozgu ne postoji više ni jedno ALI, šta radiš sa mnom ti? Ako znaš da je pitanje vremena kada ću doći i reći ti da je kraj, i ako se baš ne nadaš uopšte, šta radiš ovde? Šta je poenta tvoga ostajanja sa mnom?

- Ti treba da nadješ dečka. Tebi ovo ne treba. Gubiš vreme.

- Ja sam samo zagrejan. Svaki put kada si tu ja se zagrejem i to me drži dok si tu. Posle toga nema nas. Nije to ljubav. Čini mi se da si i sama znala to. Šta, ti kao voliš?

- Mislim da je sada najbolji trenutak da sedneš i razmisliš. Sada imaš dovoljno vremena da preboliš. Da daš sebi vremena. Da pustiš sve ovo. Misliš da ću ja uvijati nešto kada bude došao taj trenutak da ovo ode u zaborav? Ne, reći ću ti- To je to. Ne bih ti pričao ovo da mi nije stalo do tebe.

.... 6 meseca ranije ....

- Je l ti mene voliš? Mora da me voliš čim ti sve ovo prihvataš. 

- Ti si moja, Je l da da si moja?

- Naravno da mi se vraćaš jer voliš. Naići će tamo neko i počećeš nešto sa njim jer želiš da zaboraviš. Hoćeš da probaš da zaboraviš. Onda shvatiš da to nije to i vratiš se izboru. 

* Mogla sam da ti se ne javim. Da izgrizem lakat ali da ti se ne javim.

-Misliš? Kako god bilo, javio bih se ja tebi.

- Stalo mi je do tebe, jeste. 

... 8 meseci ranije ...

- Je l ti mene voliš? Šta imam od toga? Pa eto, hrani mi ego.

- Imaš izbor. Da ostaneš i uzmeš ovoliko koliko mogu da ti pružim ili da se pozdravimo i da kažemo da je bilo lepo dok je trajalo. 

I tako mogu da nižem i napravim čitavu kompilaciju najrazličitijih protivrečnih tvojih rečenica koje će mi odyvanjati u glavi i onda kada to naše nikakvo bude otišlo u zaborav. 

I neću te kriviti. Jer si mi dao izbor. Jer sam ja ta koja se zaljubila a ne ti. Ti nisi bio ni blizu. Približio si se i onda si se udaljio isto tako kako si se približio i više se nikad nisi vratio tamo gde si bio. I ako si. Ti znaš najbolje.

U pravu si.

Zaista će mi nešto značiti tvoje ZDRAVO sutra kada se budemo sreli. Kada budeš držao neku drugu za ruku, onako kako mene nikad nisi, kad je budeš prošetao kroz grad onako kako mene nikad nisi i kad nam se pogledi budu sreli bar ću znati da nije bilo protraćeno vreme. Iako ću i dalje biti samo štiklica na tvom zidu, tamo na onoj strani gde zapisuješ i sve ostale svoje trofeje. Mrsko mi je da kažem da ćeš se jednog dana hvaliti tom sveskom starim drugarima kad se sretnete na pivu i da će i moje ime biti tamo. Mrsko mi je da kažem da sam ti bila samo ime. Da ti jesam samo ime. Ko zna, možda tako mora. I meni će verovatno neko biti samo to. Svima nama, Možda svi imaju te sveske. Ako ih imaju da li je ljubav prevazidjena? Ili se i dalje vodimo onom frazom da se u životu samo jednom voli ili eventualno dva puta? Ni to ne znam. 

Kako bilo, nikada ja tebi nisam bila ni sadašnjost da bih ti bila budućnost- to ne moraš da podvlačiš. Nikad ti nisam bila izbor, ne očekujem da budem.

I ne zanima me ni jedan tvoj plan, ni jedan tvoj dan ili bilo koje vreme koje planiraš da provedeš sa nekim ko nisam ja. Više me ne zanima ni sa kim provodiš vreme, kada spavaš, kada odmaraš, kada radiš, kada spašavaš svet. Ne zanima me više ništa tvoje što nije vezano za mene. A to malo što je vezano za mene, neće još dugo. Kako bilo, sve ono što nema ama baš nikakve veze sa mnom mene ne interesuje. I to treba da znaš. Ni ti ljudi sa kojima misliš da gradiš tu budućnost u kojoj mene nema me ne zanimaju. I ta revizija takozvana svih ljudi koji te okružuju, ta lista koju misliš da napraviš i sa nje izbrišeš one koje nisu zaslužili tu da budu kako kažeš, ne interesuje me ni to. Emocionalno sam sjebana, zamorena ravnodušnošću i više ne želim da slušam. Ne želim reč da čujem oko toga kako si poguban za mene jer to znam. Ne želim da me podsećaš da sam ti prolazna stanica jer je to previše sebično, čak i za tebe. Ne želim više da sanjam ni tebe ni sebe pored tebe jer nikad nismo ni mogli da stojimo jedno pored drugog. Tvoj ego i tvoja sujeta je uvek bila ispred. Uvek negovana, uvek ljubljena, ja sam bila neko ko je istu hranio. I mogu da kažem da mi više to ne koristi. Kako bi ti rekao ''Ne želim da se cimam i ne volim da me ljudi napinju jer postajem jako nezgodna.''. Ja sam ovih dana konačno to i postala. I nisam ljuta. 

Samo tužna. 

Samo si me promenio i okrenuo se.

Napravio od mene moralnu nakazu pa nestao.

Promenio mi mentalni opis pa zapalio a?

Tako se to radi?

Tako sam i postala luda.

Previše tebe, previše ničega, previše sranja sa tobom. 

Svega toga previše a ljubavi ni mrvice.

A ja sam mazohista i idealista koji je mislio da može da promeni nekog kao što si ti. Izvini što sam probala, neću više nikad.

zbrka

"Dobro znaj mala- to što zamišlaš nikada se neće ostariti."- ovo je rečenica kojom uglavnom tešim sebe kada konstruišem neku bajku u glavi trudeći se da delujem pozitivno.
Nešto ovih dana gledam kroz prozor, svake noći, pun Mesec mi maše odozgo kao da ima nešto da mi kaže, na nešto da me podseti. U silnoj zbrci oko ispita počela sam da pričam sa cvećem, sa Mesecom, poslednjih dana sa jednom Buba Marom koja već par dana tvrdoglavo ostaje da spava iznad mog jastuka; ćaskam po malo sa sobom, pitam se gde sam to zalutala i šta mi tačno treba da ostvarim neku univerzalnu definiciju sreće. Ako to uopšte postoji. Ajde da ne budem preveliki skeptik, pretpostavimo da je moguća ali da je samo nisam još otkrila. Sve je ovo previše mejnstrim, pomislim povremeno da ću jednostavno dići ruke od pisanja bar neko vreme, onoliko vremena koliko mi bude potrebno da uspostavim harmoniju izmedju svog uma i uzburkanih misli i onoga sto mi se desava. Previse je to stvari za ispljunuti. Šta znam, možda je jednostavno vreme da prestanem da zaludjujem sebe oko toga, oko njega, oko svega. Možda je nekad najbolje stvari gurnuti pod tepih. Ili duboko u fijoku. Kao one stare farmerice koje sam sakrila u hrpi garderobe kako me ne bi svaki put kada ih vidim i setim se da mi je dupe previse veliko da stane u njih, obuzelo osećanje očaja. Ali kao i sve što samo na kratko odložim pa mu se vratim jer eto- nemam mozga, ili previse se nadam, ili previse ocekujem ili pokusavam da popravim, kazem, neka ih tu, smrsacu jednog dana.
Neka ga tu, ohladicu se.
Počeću da učim, samo da završim ovo. I položiću.
I onda tako shvatim da sedim na krevetu nepomična i da se nisam pomerila sa mrtve tačke i kazem sebi "Ma biće to dobro, mora da bude.", taman to kažem kad ono eto ga glasić javlja se od nekud i ispravlja me "Mala, to što si zamislila neće se ostvariti tako kako si zamislila. Zato knjigu u šake, srce u vreću sa rajfešlusom a mozak probaj da pustiš napolje, predugo sedi zaključan u odajama tvoje nesigurnosti.". Pljunem taj glas u sebi jednom pa drugi put i kažem mu: "Zašto to mora tako filozofski a? Probaj nekad da budeš prost.".Narogušim se i nastavim da blejim u jednu tačku, gledam knjigu, gleda ona mene, gledamo se, povremeno bacim pogled kroz prozor da vidim da li je Mesec još uvek tu i hiljadu misli nastavi da se vrzma po glavi. Glasić ćuti a onda odjednom TRAS- šamar posred face!
"Prost kažeš? Makni se sa te tačke kobilo naivna. Koliko dugo planiraš da gubiš sate i dane i mesece na one koje mrzi da jedan minut potroše da se sete da postojiš? Nepopravljiva si stvarno. Baljezgaš tu o smislu života. Ništa korisno ne znaš. Piiih.".
Jebi ga, prešao me je, nemam šta da mu kažem. Ali to ne znači da ne nastavljam da postavljam teorije u svojoj glavi i to isto tako ne znači da mi je sve drugo interesantnije od onoga što bi trebalo da mi bude. Jer kao i uvek, zašto se sada zamarati kad to lepo mogu da odložim za neki naredni put kada ću jednostavno moći da konstatujem da bi to IPAK trebalo ostaviti tako kako jeste jer nemam pojma kako da rešim slučaj a da pritom svi budemo zadovoljni? Da ja budem zadovoljna. Zašto bi sad lepo prestala i oslobodila sebe kad mogu još malo da se mučim?
"Mazohisto."- šapuće mi glasić.
"Tišina tamo."- odbrusih ja. Nije sada vreme. Doći će vreme, do tada ću ja lepo da sedim i čekam.
Pogrešno sam shvatila onu izreku STRPLJEN-SPAŠEN.
Šta ću kad tumačim sve kako meni odgovara.
...
...
... brain-dead....
...._________________________
Kako beše, rezervna opcija?
Zašto me ne voli? I zašto ova ovako izgleda? Nisam znala da tako izgleda, mislila sam da tu pesmu peva neka mala smešna Japanka sa krivim očima, tako je delovalo kad sam videla ime.
I zašto jednostavno ne mogu da imam za večeru to što mi se jede sada?
I zašto moram sve to da znam za ispit?
I zašto sam opcija B a?
Pobrkala sam sve što se moglo pobrkati.
Lekcija- teraj govna dok možeš.
Ovako samo dublje toneš.

Godina prodje, ti nikad

Minut ćutanja za godinu koja me je promenila.
Minut ćutanja za godinu koja me je uništila.
Minut ćutanja za sve želje za koje znam da mi ih nikad nećeš ispuniti i sve one bezvezne razgovore bez poente koje si pokretao sve kao u nameri da nadjemo kompromis.
Dakle, minut ćutanja i za taj kompromis koji nikada nećemo postići.
Minut ćutanja za te usne na koje sam se navukla i sa njih ne mogu da se skinem.
Još jedan minut ćutanja za moju opijenost tobom i tom glupom činjenicom da si previše destruktivan za mene.
Minut ćutanja za sve one proplakane dane i noći kada sam pomislila da si me zaboravio a onda se vratio tvrdeći da to radiš samo zato što od toga imaš koristi.
Minut ćutanja za neizgovorena osećanja, sakrivene emocije i sve one minute koje sam provela čekajući.
Minut ćutanja za nas.

paradoks je reč koju nikad nećeš razumeti

Maglovito, puno oblaka, dim, pepeo i gorko
Rulja oko mene, sramne note davno ispevane pesme
Ekstaza, plešu, plešu tu pred mojim očima
Samo neka nestanu!
Eto, više ne vidim horizont!
Natupa bura, u meni sve drhti-
ponovo postajem sićušna prikaza i mogu videti samo svoju senku

Polako bledi, vidim, na zidovima oko mene
mešaju se siluete davno naišle ljubavi i tuge,
velike tuge koja sve obuzima i sve pred sobom ruši

Čujem glasove,
čujem vrisak,
vidim suze,
okrećem se,
istrčavam,
bežim,
nestajem,
od uspomene, od iluzije tog crnog oka, od tebe,
od sebe

Nemi film pred amnom,
sve one reči koje ostadoše da vise u vazduhu-moje,
i sve one grube, teške, mračne- tvoje,
sve to ponovo slušam,
sve to ponovo preživljavam,
opet osećam onu rupu u grudima
nešto me seče na pola,
razdire me,
boli,
srce voli a glava se ne da

Eto, i ta noć bez sna iz pesme,
jedno sećanje na onu u kojoj si me držao i mazio,
jednu retku u kojoj si ti mene voleo ali onako ćutke, nespretno;
ta noć o kojoj pevaju i kojoj su pevali
moj je opijeni mozak otreznila,
dušu otključala,
aktivirala dugme za uzbunu
jer je požar već uveliko goreo unutra

 Ta noć,
u kojoj sam te zamišljala i za tobom čeznula,
ta noć u kojoj sam sanjala da si tu
i da tvoji prsti čvrsto stežu moje,
ta prokleta noć u kojoj sam maštala i nadala se,
samo onom tvom osmehu, onom tvom ''Uželeo sam te se'',
samo jedna noć u kojoj sam opet shvatila
da je ravnodušnost ipak relativna stvar
da onda, kada neko nedostaje, on to čini tajno,
podmuklo,
tako da ne primetiš

I onda popiješ,
zaigraš,
podje ti suza,
 jedna, druga, i ode sve bestraga!

Takva su vremena da ni nedostajanje više ne može prestati,
ni izgubiti se,
i šta god da kažeš i dalje ostaje da sam tako luda,
glupa, opijena
ne alkoholom- nego tobom,
obitavam u nekom imaginarnom svetu gde savršeno funkcionišemo,
u onom gde mogu svima da kažem da sam tvoja

A ovako,
šapućem to onda kada niko ne čuje,
krijem se po nekim ćoškovima tvoje pažnje,
radujem ti se i dalje
brojim dane sve do onog časa kada ću te opet videti

Čak mi nedostaju i oni momenti
oni kada te besna pogledam
i počnem da ponavljam da si najveći skot kojeg sam upoznala,
najgora gnjida koju znam,
moralna nakaza,
da te podsetim da si destruktivan,
po mene opasan,
da zbog tebe zaboravljam,
da zbog tebe napuštam,
zbog tebe se smejem,
i tebe bih ubila, sada kada bih mogla

I tako u tom magičnom krugu,
kao neku krpenu lutku u nekom trećerazrednom pozorištu,
upravljaš mojim mislima,
 mojom stvarnošću,
pokrećeš i zaustavljaš,
raspametiš i smiriš,
obraduješ i rastužiš,
ljubiš me i ljubeći me daviš

Gušiš u meni sve ljudsko,
sve pravo,
sve iskreno,
pretvaraš me u karikaturu,
činiš da pomislim da sam loša,
možda čak i gora od tebe.

I ostaješ djavo, ostaješ jeza, a ostaješ i moj.