Pijana pesma

Negde imeđu onih pola dva po ponoći i onog ''Molim te'' iz telefonske slušalice
Negde pre želje a posle slutnje- tamo u izgužvanim čaršavima djavolski tegobnog života
Negde tamo, daleko od ponosa i neispunjenih želja, podmuklih slutnji
čekao si me

kao duh nisam mogla da ti prepoznam odraz
nisam znala da li mogu dalje
plašim se da smo nestali u dimu onih slatkih reči kojim si me trovao
plašim se da nikada više neće biti isto
da nisam ona stara

Plašim se tuge
i bednih sati provedenih uz ''More than words''
plašim se želje
i plašim se noći
snova u kojima me proganja tvoj lik
dugih i mračnih poput tunela
u kome svetle tvoje oči

Ipak, nema zvezda i ne vidim Mesec
bolje je da odeš,
veruj mi- samo nestani, ali ovog puta zauvek
plašim se čekanja
plašim se nadanja
Tek što si otišao a već si našao svoj put nazad!
Uz čašu crvenog vina, bacaš opušak za opuškom u pepeljaru
kao što si bacio moje iluzije
i ubedio me da možemo zajedno
ubedio me da smo jedno
a nisi se okrenuo kad si me zgazio
nisi pokleknuo,
nisi se pokajao

ja sam se kajala
ja sam molila
nisam htela da te menjam ni za šta na svetu;
plašim se da gorim
plašim se da nema povratka
plašim se da svaki sledeći pokušaj
vodi sve dublje u ponor
da ne verujem  lepim rečima
da ne želim druge prste na svojoj koži, subotama ujutru, bleda pod pokrivačem
ne želim drugi nos u svom vratu
ne želim tudje reči, tudje usne koje lažu da sam bitna
da smo bitni
da smo samo mi i niko drugi

ne želim one maratonske razgovore-
da prevrćem Bulgakovovog Volanda kroz šake
da varam na kvizu, jer znam da se Nobelu najviše diviš,
ne želim da provlačim porcelan kroz vodu
da ostavljam trag karmina na nekoj  tudjoj čaši
ne želim da se šetam naga kroz neki drugi stan
obučena a ragolićena pred nekim drugim pogledom
zaplakala bih istog sekunda samo kad bih čula da još neko voli
čokoladu sa punim lešnicima onako kako si je voleo ti

ne ide, prosto ne ide da ležim tamo, na nekom bež krevetu,
sličnom onom koji smo zajedno birali,
tvoja glava na mom krilu
sparna letnja noć
sijaš- tvoja bleda koža sija u mraku,
miluješ mi stopala
ljubiš mi kolena
gledaš me kao da sam ta
kao da sam uvek bila samo ja jedina
kažeš mi da ćeš me čuvati- o kako si samo znao da me varaš!
Smejali smo se kao deca svim tvojim vicevima o Čaku Norisu, ne želim više nikada da se onako smejem
kažu da je takav smeh zlosutan
kažu da donosi bol
kažu da niko nije i neće znati bolje da priča te viceve od tebe

plašim se maja
i plašim se da više nisam ona od pre godinu. dve, tri
plašim se da si mi promenio lični opis- spolja i iznutra:
zbog tebe je heklana čipka počela da pristaje,
zbog tebe je crveni karmin postao rutina
zbog tebe je duša promenila boju
telo je zavolelo tvoju posteljinu i tvoj miris
i ništa više nije bilo bitno
sada više nemam tu traku,
sad je sve otišlo do djavola

onda je počelo, kada si rešio da mahneš rukom
i oduvaš kao štapićem sve one godine koje sam sakupljala i redjala ih u spomenare,
i prvi cvet koji si mi poklonio,
praznu kutiju Jaffa keksa
korpice od rafaela
sve si precrtao
ali si obećao
 obećao si da ćeš me čuvati
''Bila si bitan deo mog života''
Jebi se!
Htela sam da ostanem bitan deo tog života
pobegao si kao preplašeni zec
pobegao od požude
od sigurnosti
od mog svilenog pogleda
od mene koja sam htela da budem tvoja,
da ostanem tvoja,
da pravimo naše,
da budemo mi

 jebi se.

Pa(m)tim

Bio si svetionik
Nešto kao mirna luka
Kao najiskrenija želja i najskrovitija tajna,
Bio si maleno parče sreće
Bio si deo horizonta- znao si da kišiš,
al' nekako me je uvek Sunce grejalo
i uvek sam zatvarala oči pred njegovom veličanstvenošću,
pred njegovim sjajem
Bio si kometa, moja zvezda padalica, moj kosmos, moj satelit.
Pamtim one noći i one oči
i onu čašu vina i trag karmina na vratu i senke na zidu
Pamtim onaj osmeh i onaj spokoj- uvek si znao da grliš,
imao si šarm pokvarenjaka,
imao si mozak alhemičara,
imao si srce pesnika,
imao si strah deteta,
nosio si tu teskobu vremena,
tu oštricu godina
i znao si da boliš, znao si da rasplačeš ove male plave oči, onu balavicu, onu što ti se nadala,
onu što je čeznula, što je lutala, što je gazila kroz trnje
Kopriva opeče svaki put iznova
i svaki put je slatka ta muka
svaki put je bol veći
svaki put je haos u glavi
svaki put zadrhti glas i ne mogu da te pogledam
ne mogu jer zaslepljuješ,
ne mogu jer blediš,
ne mogu jer se ne daš uhvatiti i svaki put izmičeš
kad si bio tu, nisi bio tu
kad nisi bio tu, suza ili dve su se skotrljale niz obraze i utopile se u onu tvoju majicu-
onaj dokaz da si mi bio neko, da si stvaran, da nije san.
Znao si da ljubiš, pamtim:
Prsti su klizili niz kičmu u hladnoj sobi- jedan krevet i jedna stolica,
jedan duh u hladnoj noći
nismo imali radijator, imali smo tela koja su se uvijala u jednakom ritmu,pamtim:
nisam mogla da ti umaknem, nisam htela da ti umaknem, nisi mi dao da ti umaknem
usne na ključnoj kosti i poslednji taktovi EKV-a, te Usne boje meda, dve zenice čiji se kraj ne vidi, dve nemirne ruke i ti, mangupe!
Trnula sam i topila se,
tresla se i gorela,
nije bilo kraja i nisam želela kraj
a svaki put, taj skot me porazi, obuzme me nemoć, udari strah, udari tuga,
htela sam da ga mrzim, da ga oteram, da mu kažem da se gubi, da ga sahranim,
da pocepam majicu, da ubijem uspomene, da se pravim da ne osećam da tu je, uz mene,
da me privlači sebi, da me guta, da me uzima, da je ceo u meni, u biću, u svemu što jesam.
Sati razgovora, tmina- čujem taj smeh i vidim nekog koga ne poznajem pred sobom
pitam se da li ga volim
da li sam ga volela
da li ikako mogu da volim tako nešto
pokušavam da ustuknem ali je opet tu,
čak i uspevam da izgovorim

destrukcija
autodestrukcija
ubija me i ubijam se
kao najgori otrov
kao najizopačenija droga
kao bolest
pevam Labudovu pesmu
potpuno spokojna i puštam da me obuzme,
''Ako je tako, zašto ti se sada duša smeje?'', čujem iz drugog kuta sobe
Idi, mangupe, nikada se ne menjaš
samo nastavljaš da zaslepljuješ, da kradeš godine, da otimaš atome i čestice, moje molekule
nastavljaš da truješ i istrajavaš u svojoj veličanstvcenošću
ne treba tebi neko čija se duša smeje
ne treba ti ni duša, na svoju si zaboravio
treba ti moć,
treba ti crv
crv pod tobom
crv da ga gledaš odozgo
da vladaš
Nemoj mangupe, dosta je bilo
ali, ipak ću da pa(m)tim,
i duša će nastaviti da se smeje.

This one is over, x more years to go (jednu godinu starija, nimalo pametnija)

Novogodišnja euforija: 3 2 1 sad!
Čudo jedno kako praznici znaju da deluju na ljude, na svet uopšte.
Kako se zaborave, pa ovih dana svi nešto šopinguju, glavna tema je šta obući za doček? Tako je svuda, i na faksu, u tramvaju, u marketu, na ulici, na pijaci, svuda jedno isto pitanje- Šta da obučem za Novu a??? /setni uzdah/
Kao obično, doček Nove godine ne planiram mesecima unapred jer u ono vreme kad ostali nabavljaju ulaznice, bookiraju putovanja i kreiraju svoj autfit za ''onu noć'', ja obično sedim ispod hrpe knjiga, ili spavam, ili blejim u nekom kafiću i razmišljam o tome šta ću raditi SUTRA a ne za dvadeset, trideset, pedeset dana (jer, počinjemo sa euforijom sredinom novembra najčešće). Dok drugi kao muve bez glave planiraju svaki minut te famozne noći, 31.decembar na 1. januar, ja nekad dremam i nadam se da mi saksija neće pasti na glavu idućeg jutra dok se još pospana i nadrndana provlačim kroz guzvu na Bulevaru kralja Aleksandra, sa termosom od pola litra punim kafe dok žurim na fakultet jer čitav život svuda kasnim. Zvučim kao hejter nevidjeni sad, znam šta misle oni dokoni koji me zapravo čitaju, ali ove godine sam neočekivano već druge nedelje decembra znala gde ću biti tog 31.decembra, što je veliki uspeh jer su me obično 30. naveče izvlačili iz udobne postelje ili me zivkali telefonom i pokušavali da me ubede da se ''prilepim'' i kao svi normalni odem da dočekam tu Novu godinu tamo gde zapravo ima ljudi.
Elem, prosto objašnjenje- već mesecima sa drugima prepričavam koliko je ova godina bila usrana. Nešto kao kad naručiš svoju omiljenu picu, deliveri boj se zakuca u drvo sa onim motorčićem neposredno pre skretanja u  tvoju ulicu, i kad otvoriš kutiju šunka i pečurke zalepljene za karton a tebi ostalo ono testo premazano paradajz sosom (neki često svoj život znaju da porede sa ovim slučajem deliveri boja, ali čak ni ja neću ići tako daleko). Dakle, ove godine ću sijati tog 31.decembra jer eto jedva čekam da vidim ledja ovoj 2016.godini, pakleno mučnoj, frustrirajućoj, teškoj, neugodnoj, ljutoj, ali definitivno 2016.godini kao godini velikih odluka i obrta, neočekivanih raspleta, često all of a sudden, nezavisno od moje volje. Baš me je sjebala da prosto kažem, osim faksa, koji i onda kada se sve ruši uvek stoji na onom status quo jer sam bolesno ambiciozna stoka, sve ostalo išlo je nizbrdo. A počela je obećavajuće!
Poljubac u ponoć, jedna topla ruka u mojoj i prijatno okruženje ljudi koji su me prvi put videli a opet tako fino prihvatili. Muzika, piće, ''vozili'' smo se cele noći, plesali, gubili se u onom ehu veselih glasova- dobra vodka, dobar vajb i dobar seks u ranim jutarnjim časovima, jedan od onih koji raspamećuje. Da je svaki dan ove godine bio upola tako dobar, poželela bih da nikada ne prodje i da se nikada nikada ne završi. Ali jebeno je kad se nadaš i onda ti ovaj prekoputa tebe lupi šamarčinu, tako te zakuca o zemlju da se ne podignes, evo sve do 24.decembra kada me je druga budala lupila posred face- 21.godina, treća decenija na ovom svetu punom besmisla. Slavilo se jeste, faks je pokidan, semestar nije mogao bolje proći, a eto pili smo čitava tri meseca. Pili pa na predavanja, pili pa u čitaonicu, pili pa tako pijani izjutra rano na kolokvijum.
Bila je to neka velika snaga, neki neobjašnjivi polet, mislim- obzirom da su govna padala sa neba, od onog pakleno dobrog seksa do trenutka kada sam se probudila i shvatila da sam omatorela još malo, da mi pameti svake godine ponestaje sve više, da tolerancije imam sve manje; da i dalje beznadežno volim emocionalno nestabilnu, egocentričnu i nestalnu osobu koja bi da može samu sebe oženila i volela happily ever after, i da polako počinje da me obuzima ravnodušnost kada dalje mozgam o mogućim scenarijima.
A ravnodušnost je čudo. Naidje odjednom, obuzme te celog, učini da ti bude svejedno, a nema veće opasnosti nego kad sjebanom postane svejedno, jer možeš raditi šta god da ti padne na pamet, ali nikad više ga nećeš vratiti u onaj stadijum kada je bio spreman ruku u vatru da stavi za tebe. Nastaviće da te voli, ali sebe će voleti više. Tebe će voleti glavom a sebe srcem. A srce je uvek jače od razuma bilo!
 Okrenuće se ljudima koji ga vole više nego što bi ti ikada mogao, ali onima za koje nije vezan i ne želi da se veže, onima koji će ga gledati (mislim njega-sjebanog), kao boga a da on neće morati ništa da kaže, uradi ili bude. Jer, dovoljno je rekao, radio i bio i činilo se kao da nikad nije bilo dovoljno. 
Mogu da trabunjam do sutra ovako, a mogu i da skratim i da poželim jedno veliko ZBOGOM ovoj 2016. godini. Nadajmo se 2017., nadajmo se nekoj promeni na bolje, novim prijateljstvima, novim ljubavima, novim radostima i svakako se nadajmo da ce iduće godine u ovo vreme biti malo manje svetlećih poklona, jelki, irvasa, ukrasa veličine Trojanskog konja, zamkova i njima sličnih po gradskim trgovima:
Daj da nadjemo srodnu dušu,
daj da budemo malo više voljeni,
malo iskreniji,
da više verujemo,
da dobijemo krila!
Da budemo malo realniji,
malo zreliji,
daj da probamo da spasemo svet,
da posetimo Mars,
da spasimo neki život,
da uložimo sredstva i svaki atom snage da budemo bolji ljudi,
da naučimo da pljujemo gledajući u oči a ne da gledamo jednog u oči a da pred drugim pljujemo.
Daj da postanemo čovečanstvo koje zaslužuje da postoji.
Dosta smo u ovoj godini bacali vreme, energiju, očekivanja, nadu, novac- sve to na pogrešne ljude i stvari.
Odlazi 2016.godino! Odlazi i nemoj više nikada da pomisliš da se vratiš!
Ali, dok si još tu, daj uradi nešto pametno- baci malo snega, daj malo prave čarolije.

(V)Boliš li?

Hvatam sebe da ne mogu da se setim

bežiš, nestajes, ipak čini mi se-

ne prestaješ

nije mi do rime, ali eto 

nađe se po neka,

neka da opiše ovu rupu,tu, u meni, 

u glavi

ne,

možda ipak u grudima

velika je, ne vidi se, zamaskiram je, 

onda kad osetim da vide,

onda kad me otkriju, iznenade, kad me okrive-

jer eto, i dalje osećam miris tvoje cigarete,

vidim dim,

crno oko u mraku,

jurim te i pratim, ali i dalje si neuhvatljiv

nedokučiv i misteriozan 

i tako hvatam tvoje senke u kutovima sobe

one iste gde smo se u tišini voleli i boleli

one što je sad tuđa i prohladna

jer rupa je tu a fali deo slagalice,

zaturila sam ga negde, zaturila sam tebe,

onog dana kada je cigareta dogorela-

Gledao si me i šaputao:

''To je to izgleda, a značila si

više nego što misliš, jesi -

I sad značiš, ali, umorni smo

I nije to to i nismo mi više mi...''

ali,

ostao si i tada

i sutra

i još neko vreme

Cigareta je nastavila da gori,

ja sam pregorela

u slutnji 

i neka čudna tuga se nadvila nad amnom.

Nisam znala da ti je toliko teško padalo da mi kažeš.

Nisam znala da osećaš.

Jer svaki put napravili smo jedan korak unazad,

pola koraka napred, pa opet dva nazad

I pitala sam se zašto

I koliko još da te volim?

Sad skupljam tvoje tragove, ali se sad slabo nadam,

sve slabije

jer eto tad si ostao-

ali nije ti trebalo dugo da odeš,

tako nečujno i tako iznenada, i slutnja je postala jedini drug, 

ni jedan dim cigarete više mi nije toliko drag, nema crnog oka, nema onih ruku

držala je moju onda kada niko nije gledao,

usne su šarale po mom vratu podmuklo, dovodile do ekstaze

i možda više o tebi ne pričam

ali me i dalje boliš,

svakog dana

nekad svakog drugog,

čujem ti glas 

ali plašim se

Zaboravljam, izmičeš mi

Uspomene se kriju

borim se svakog dana da ostaneš

još samo minut

samo sekundu da budeš tu

samo da udahnem

Samo da se setim onog smeha

Onih noći

Ti si pućkao dim u polumraku a ja sam te volela

I dalje volim,

ali senku, 

i ono što sam bila sa tobom.

Mangup

Pravim se da ne vidim kako se dani vuku
Kako mi je mrsko da se radujem svom uspehu, velikom sa tobom a nikakvom bez tebe
Kako imam novu ljubav

Pričam,
Pričam o tome kako je dobro
Pričam o tome kako rastem
Kako se nisam pretvorila u dim, kao pepeo skoro popušene cigarete
kao ispušena muštikla
kao mrvice na stolu, mrvice onih pereca koje si voleo
Kažem da je dobro bez tebe
Da nisi znao da me čuvaš
Da sam zaboravila
obrisala stare slike
kažem ali ima onih koji znaju da je  sve to laž, bunilo, loša priča, kažu da je očaj, beznadje, tuga, suza...
Znaju oni znam i ja zna svet Mesec zna da sam te volela
to tvoje crno oko
i guste trepavice
pogled koji se gubi u daljini
usne oblika sitnog trouglića
onaj osmeh koji sam samo ja poznavala

Crveni zid
Izvezena prostirka
Kišobran u ćošku
Bež krevet na srediini sobe koji priča neke priče- naše priče
Crna kafa sa malo šećera
Šaren um
Volela sam mangupa
Volela sam barabu
Možda barabu, ali moju barabu
I sada, krv uzburka i srce lupa i noge se odseku
samo  da čujem tvoj glas
osećam da padam
u ponor
u rupu bez dna
ali nije važno jer si tu
i svet sa tobom drugog je dezena
misli su ružičaste
osmeh je od jednog do drugog uva
Oblak je mekan
na sedmom spratu, nekako je mekano
UVEK TVOJA, NIKAD MOJ
Nikad tvoja
Zauvek tvoja
I one note poznate pesme, onaj minimalizam, ona noć kada sam osetila tvoj dah
Noć kada sam saznala da ću te voleti
Noć kada je sve stalo
Ostala je tu
Tebe nema
Nema ni mene
Imam novu ljubav
Ona ima mene, ja nemam nju
Nemam je
Jer
Nema tvoje senke
I
Sve je nekako izgubilo kolor

Lažem i lutam
Stalno te se setim
Nas dvoje u malenom sobičku i odsjaj noćne svetiljke
Ona noć kada nisam čula gromove jer si me ti držao
one noći kada sam te prvi i jedini put uhvatila za ruku
pre nego sto si rekao da si prestar za to
pre nego sto si rešio da te nemam
pre nego što je počeo kraj

Ćutim već neko vreme
Opet ćutim o tebi
I borim se sa sobom
sa sobom na javi a sa tobom u snu
rekla sam ti da si moj mangup
samo moj
nikada nećeš moći od toga da bežiš
kao što si onomad pobegao
nestao
izgubio se
Hey there Delilah svaki put izmami osmeh
i svaki put pozove suzu
i bol
i strepnju
i ponadam se da ćeš doći
ali nećeš
jer si izabrao da te nemam

Nema nove ljubavi
ima samo privida
veruj mi, mangupe
nikada nije bilo sladje nego onda kada je sa tobom bilo gorko
i nepredvidivo
i drugačije
Ostaćeš moj mangup
Čak i ako naidje ljubav
Ne može biti veća i jača od ove
neće boleti više od tebe
neće radovati koliko je ova radovala
nema oblaka
isparkirala sam se sa sedmog sprata
gore sam ostavila čežnju, šutnula nadu, nije bilo svrhe
Sad ne znam da li mi trebaš ti ili neko loše vino?
Ne znam, mangupe- ali nastavljam da te volim
iako sam ja odavno u tvojoj fijoci neuspelih pokušaja

Zbrkana priča

Neki dan sedi se tako u kaficu, kasni večernji sati, raspreda se o onome sto se nekako propustilo (izmedju spavanja ispod gomile knjiga krivičnog prava i pukog egzistiranja), prepričavaju se na široko i nadugačko neke nebitne priče o nekim zamalo nebitnim ljudima (zašto li uopšte troših dah da ih pominjem kad nije vredno?), i u čitavoj toj zemršenoj propovedi koja uvek počne sa ''Ma šta da ti pričam kad je i dalje sve isto, nema puno novog da se kaže.'' a završi se tako što umesto one kafe od sat vremena-kratak predah od života-pauza u učenju- ispadne četvoročasovno kotrljanje o tamo nekim personama koje bi odavno trebalo da budu prošlost; drugarica me pita: ''Kada ćeš opet početi da pišeš onaj blogspot? Dugo ništa kvalitetno nisam čitala.''. Ispraviće me ako je umesto reči KVALITETNO zapravo upotrebila neku drugu reč, jer evo upravo zbog tog njenog pitanja, podstaknuta tim njenim pitanjem, nisam više lenja i nisam više troma i uzela sam da pišem. 
Opet sam  tako bez cilja, bez ikakve jasne ideje od koje bih mogla da počnem, bez koncepta jer mi je pomalo pravni fakultet zgnječio maštu i onu, kako je moja profesorka srpskog u srednjoj znala da kaže,Andrićevsku rečenicu, počela da škrabam posle više od mesec dana. 

Nikako i nikada nemojte da date nekom da vam tako pomuti zdrav razum, toliko da se zapitate zašto niste dovoljno dobri i zašto je neko drugi njegov/njen izbor a ne vi. Nije reč ni o vama, nije reč ni o njemu, reč je o tome da je u pitranju pogrešno vreme i pogrešno mesto a može se reći i pogrešna osoba. Kad kažem pogrešna ne mislim da ona uopšte nije trebalo da se pojavi tu gde jeste već pogrešna u tom smislu što jednostavno nije vaš par. I nije vaše vreme, i nije vaše mesto i da ne idem sada opet u krug, jednostavno imate tri negativne koje čak ni u matematici nikada neće postati pozitivna.
Samo kažeš sebi da nije važno. NIJE VAŽNO. I nećeš verovati u to kada to budeš izgovarao, možda dobiješ nagon da lupiš par šamara sebi i da prospeš priče kako samo sebe zavaravaš ali već u onom drugom trenutku uhvatićeš sebe kako se sa time miriš i vrlo brzo dospećeš u treću fazu gde to prihvataš. 
Nije važno što pada kiša i što te ona čini depresivnom.
Nije važno što si emotivno umorna i što trenutno sve nekako ne ide po planu.
Nije važno što imaš tako puno da učiš.
Nije važno što se nije javio. Ispravka- nije važno što se ne javlja. 
Nije važno što si se nadala nečemu jer eto i nada nekad zna da propadne. Samo kaži da ti je bilo lepo dok si se nadala. Da ti je to navlačilo osmeh na lice. I automatski znaćeš da je vredelo.
I nije važno što je svet pun govana koja bi jako volela da te vide u toj down fazi u kojoj se možda baš sada nalaziš. Govna su govna, u jednom trenutku odneće ih voda.
Nije važno što su ljudi površni, što te svode na tip. Nije važno što misle da si takva, jer ti znaš da nisi i to je dovoljno.
Nije važno što je znanje postalo brend, retka marka za koju ti treba puno para. 
Nije važno što prave stvari postaju pogrešne a pogrešne se kvalifikuju kao jedine ispravne i legitimne.
Nije važno što klasično izumire a kič i šund gde god da okreneš glavu, guše te i ne daju ti da dišeš. 
Nije važno što trendove postavljaju nepismeni moralni i intelektualni patuljci.

Nije važno jer možeš da menjaš to. Tako što ćeš biti sve ono što oni nisu a trebalo bi da budu. Pomračina nestaje onda kada se pojavi svetlo, pa makar ono bilo usamljeno i slabo.

Samo, nemoj da mu se javljaš. Jedino to sa liste nemoj. Nije zaslužio ni jednog jedinog trenutka. 

Nemam više vremena za gubljenje vremena (New Year resolutions)

Sat otkucava, iz dana u dan sve brže i brže, čini mi se da je još jedna godina proletela a da nisam ni stigla da vidim i saznam kuda me je odvela. Pretty much zapala sam u neku fazu hronične apaptije, a primećujem da me ovo pretpraznično raspoloženje koje osećam svuda u vazduhu- na ulicama, u prodavnicama, shopping centrima, na semaforima, u kafićima, u zgradi i ispred zgrade, SVUDA, uopšte ne dotiče. Zapravo sve što sam starija (okej, ovo zvuči kao da sam matora but I am only 20- rodjena na katoličko Badnje veče, sedam dana pre nego što je 1996.zakucala na vrata zbog čega često tvrdim da sam mami i tati bila najlepši novogodišnji poklon) sve više primećujem da sve manje obraćam pažnju na džinovske jelke u centru grada, ulice barokno okićene i armiju Deda Mrazeva na svakom ćošku. Jedino što zaista volim i uvek ću voleti su gomila uličnih prodavaca lilihipa i liciderskih srca- jedino me oni namame da stanem i razgledam, i jedino tada osetim da je Nova godina blizu i da bi trebalo da me hvata onaj mood ''I wish you marry Christmas and happy New Year''. Ovo će zapravo biti prvi put da Novu godinu čekam van rodnog grada i moram priznati da ne tugujem mnogo. Ovo će takodje biti prvi put da u ponoć neću:

a) odgledati poslednji kadar Grandovog narodnog veselja  gde Dzej skacka oko trubača i viče ''kalašnjikovvv''

b) poljubiti grlić čaše u nekom random lokalu u društvu ljudi koje manje-više vidim prvi put u svom životu; dok gledam kako se ostali oko mene grle, ljube i čestitaju

c) buljiti u ekran mobilnog telefona čekajući da vidim ko će mi prvi čestitati dok se u sebi nadam da će to biti ona baraba koju sam poslednjih par godina obožavala iako je polako ali sigurno sagorevao svaki atom moje snage i svaki zdrav neuron u mom mozgu sposoban za racionalno rezonovanje.

Dakle, ovo je prva Nova godina kada ZAPRAVO imam koga da držim za ruku. Takodje, bio je i prvi rodjendan koji sam proslavila u dvoje- on, ja i muzika u pozadini koja se mešala sa našim bučnim smehom i pivom. Jedino što ON nije ona baraba iz prethodnog pasusa. On je sušta suprotnost toj barabi. On se trudi da se ja smejem a ja se trudim da ozdravim od barabe. Zajedničkim naporima uspećemo, osećam to. Ipak, poenta ovog postaneće biti ''Ejjj, ja sada imam momka i super smo srećni i konačno imam sa kim da se ljubim i imam nekog da me šeta po parku i da me drži za ruku i mogu da se hvalim drugaricama, i sve je pošlo na bolje jer više nisam jadna i sama.''. Ne. 

Poenta je traganje za odgovorom na jednostavno pitanje- Kakav je osecaj kada zapravo dobiješ ono što ti je sve vreme izmicalo iz ruku ali to dobijes od sasvim druge osobe, potpuno neočekivano, u trenutku kada digneš ruke i odlučiš da manje trošiš vreme na sanjarenje o funkcionalnoj vezi a više se posvetiš sebi? Da li onog trenutka kada odlučiš da prestaneš da tražiš, to nešto što tražiš zapravo dodje tebi? Ili je to čista slučajnost? Pravo pitanje je zapravo da li verujem u slučajnosti. 

I još jedna stvar, usko povezana sa ovom prvom. Gde je granica granice koju si imao običaj da prelaziš svaki put iznova i iznova počevši od onog trenutka kada si nekome poklonio sebe? Ja bih mogla sve to da sumiram i da kažem da se granica zatvara onog trenutka kada te neko toliko razočara, toliko unizi sve ono što si ti i onako na klimavim nogama održavao, toliko pljune na svaki tvoj pokušaj da NIŠTA napraviš da liči na NEŠTO. I do te granice sam ja došla. Do one kada jednostavno ne želim nogom više da kročim preko crte. Do one kada želim da rastem pored nekog ko želi da se drži za ruke i kome nije mrsko da učini nešto što njemu ne prija baš toliko samo da bi meni bašbaš bilo lepo.

To držanje za ruke se vraća u trend ponovo ove sezone. Vraća se u trend ljubav, ali ne ona patetična, usiljena već ona suptilna, strastvena, a opet nežna i velika, velika kao kuća. Verujem da lilihipi i liciderska srca takodje dolaze na red kao nezaobilazni novogodišnji aksesoari. Više nije IN da vučeš nekoga za rukav kako bi ti poklonio malo svoje pažnje i vremena. Totalno je OUT to konstantno cimanje, nestabilne veze, pričice bez suštine, vozanje up and down sa nekim i konstantno ubedjivanje ono malo zdravog razuma što ti je ostalo da je nekome stalo i da si nekome bitan onda kada je evidentno da to nisi i tačka. Ruže, bombonjere, ono ''Ajd samo na 5 minuta da te vidim'' doživljavaju come back na velika vrata. I potpuno je nebitno da li neko ima jedno zeleno a jedno braon oko, čuperak na vrh glave, malo veći nos, kraću levu nogu od desne, sasvimje nebitno da li ima pomalo čudne navike samo iz jednog jedinog razloga-jer ti je važan. Dok god te zasmejava, dok god te gleda kao princezu, dok god se prema tebi ophodi s poštovanjem a kada te ljubi osetiš varnice u vazduhu i pomisliš ''Uh, kako je dobar, svašta bi mu sada radila'', dok god daje šansu tvom omiljenom filmu koji totalno nije njegov style, dok god te pušta da pobediš u svadjama samo zato što želi da vidi tvoj kez od uva do uva, sve dotle, znaš da je sve kako treba. I da ti ne treba neko nestalan pored tebe koji će te danas voleti a sutra će mrzeti ceo svet uključujući i tebe. Možda zvuči balaševićevski malo i onako bljuc, ali jednostavno jeste tako. Ljubav koja budi strast i strast koja rasplamsava ljubav, to je moj ideal. Correction- shvatila sam da to TREBA da bude moj ideal.

Dosta je neuhvatljivog, nepredvidivog, sebičnog, dosta je laganja, varanja i samoobmanjivanja. Nema svrhe, na kraju niko nije zadovoljan. Dobar seks je jedno a osećanja su drugo i to ne treba mešati. U slučaju barabe ne. U slučaju njega to ide zajedno. Bar za sada. Evo, pljujem tri puta preko ramena protiv uroka. Let the New Year begin!