Koji beše ono dan danas? Petak rekla bih. Već treći usamljeni petak. Ništa se nije promenilo osim vremena. Prošle nedelje je bilo nekako šućmurasto, mučilo se i mučilo ali kiše nije bilo. Poštedela nas je. Bar nisam imala još jedan histerični napad koji ubodem svaki put kada se oblaci nadviju nad gradom. Strašno je biti meteoropata, ja kad vam kažem.
I tako kažem, prošli petak je bio nekako otužan, nekako siv. Kiša nije padala ali to nije izmenilo boju. Onaj petak pre ovog otužnog bio je sunčan, neodoljivo savršen. Pleonazam. Kako god. Bio je to divan prolećni dan i činilo se da će veče biti isto takvo. Zvezde na nebu, čuje se graja poludele, pomahnitale dece iz komšiluka, već nekako zamišljam centar Kruševca i vidim da je pun ljudi. Uglavnom ovih mojih vršnjaka. Lujanju tako bez cilja, neki sa ciljem, uglavnom super raspoloženi- raduju se vikendu. Meni petak i vikend kao svaki drugi. I taj, i onaj posle njega i ovaj sad koji je došao nakon prethodnog.
U poslednje vreme mi se vreme svelo na puko postojanje. Čini mi se da sedim tako i osećam kako minuti, sekunde, sati, čitavi dani i nedelje nečujno struje i prolaze, gube se, isto kao što se i ja gubim. Kada dodje ponedeljak pitam se gde mi je prošao vikend a kada dodje vikend pitam se gde mi je umakla nedelja. Jurim se sa njom, pokušavam da je stignem i ona me nekako uvek prevari. Uvek kraj dodje onda kada se ja naviknem na tu jednobraznost, kada shvatim da je počelo. I pre nego što ponovo počne ja već odustanem, dignem ruke od svog tog vremena utrošenog na razmišljanje, na rezonovanje, na blejanje u plafon, na gubljenje u nekim knjigama koje me samo više i više bacaju u razmišljanje, nepotrebno i uzaludno, jer čini mi se kako god da okrenem sve će mi ostati isto i tako besmisleno.
''Biće bolje'', čini mi se mantra koju svakodnevno ponavljam nadajući se da će se nešto konačno promeniti, da će neko zaustaviti vreme, da ću se bar jedan minut, jednom mesečno, osećati kao normalna. Da makar jednom neću slušati priče o tome kako sam previše drugačija. Nije da sam pesimista, optimizam je moje drugo ime iako se to nekad ne čini tako. Ali eto, povremeno se osećam toliko staro i toliko nesposobno, povremeno kada pogledam svoju sliku. Pitam se, gde sam bila? Koliko je to vremena prošlo od kako sam prestala da budem onaj kreten od deteta koje je radije slagalo kocke nego igralo se sa ostalom dečurlijom u dvorištu? O čemu ja pričam. Sada sam još gora. Sada sklapam neki svoj paralelni univerzum kroz knjige koje čitam. Dok se druga deca zezaju u školskom dvorištu. Ja sedim i gutam te reči koje mi, ubedjena sam, nekad ne prijaju. Kad kad pomislim da sam nekim čudom prerano odrasla. I onda poželim da nije tako. U tim trenucima jedino zaželim da sam neka nezrela lujka koja joj je svrha življenja da se natakari na visoke štikle subotom uveče i izadje u centar grada da se pokaže. Neka koja traži koga će i kako će sledećeg. Neka koja ima spisak ljudi za koje je umislila da je vole, iako zna da niko očima ne može da je vidi. Povrh svega toga, i dalje tvrdi da je to tako zato što su ljudi ljubomorni na nju. Volela bih da imam mozak takve jadnice i da se jednostavno odmorim.
Šta god da napišem, može jedino pogrešno da zvuči i pogrešno da se protumači. Ne može drugačije. To sam ja. Udaljena od ljudi, a opet tako zazidana u toj groznoj svakodnevici, sprečena da uredim SVOJ maleni svet, da bezbrižno živim u njemu. Nekada je bilo tako mnogo ljudi oko mene, sada ih nema. Volim ono "dogovorićemo se" i "videćemo se" u prolazu i kad god se sretnemo, jer odmah znam da to znači "videćemo se nekad, jednog dana, eventualno,možda, NIKAD." I uvek se mi vidimo- od jednog do drugog ''dogovorićemo se''. Sve ostane tako kako jeste. Otužno. Šućmurasto. Kao ovaj petak. Kao onaj prošli. Kao svaki u poslednje vreme. Otrabunjala sam svoje, sada odoh. Prijatno vam bilo!
I tako kažem, prošli petak je bio nekako otužan, nekako siv. Kiša nije padala ali to nije izmenilo boju. Onaj petak pre ovog otužnog bio je sunčan, neodoljivo savršen. Pleonazam. Kako god. Bio je to divan prolećni dan i činilo se da će veče biti isto takvo. Zvezde na nebu, čuje se graja poludele, pomahnitale dece iz komšiluka, već nekako zamišljam centar Kruševca i vidim da je pun ljudi. Uglavnom ovih mojih vršnjaka. Lujanju tako bez cilja, neki sa ciljem, uglavnom super raspoloženi- raduju se vikendu. Meni petak i vikend kao svaki drugi. I taj, i onaj posle njega i ovaj sad koji je došao nakon prethodnog.
U poslednje vreme mi se vreme svelo na puko postojanje. Čini mi se da sedim tako i osećam kako minuti, sekunde, sati, čitavi dani i nedelje nečujno struje i prolaze, gube se, isto kao što se i ja gubim. Kada dodje ponedeljak pitam se gde mi je prošao vikend a kada dodje vikend pitam se gde mi je umakla nedelja. Jurim se sa njom, pokušavam da je stignem i ona me nekako uvek prevari. Uvek kraj dodje onda kada se ja naviknem na tu jednobraznost, kada shvatim da je počelo. I pre nego što ponovo počne ja već odustanem, dignem ruke od svog tog vremena utrošenog na razmišljanje, na rezonovanje, na blejanje u plafon, na gubljenje u nekim knjigama koje me samo više i više bacaju u razmišljanje, nepotrebno i uzaludno, jer čini mi se kako god da okrenem sve će mi ostati isto i tako besmisleno.
''Biće bolje'', čini mi se mantra koju svakodnevno ponavljam nadajući se da će se nešto konačno promeniti, da će neko zaustaviti vreme, da ću se bar jedan minut, jednom mesečno, osećati kao normalna. Da makar jednom neću slušati priče o tome kako sam previše drugačija. Nije da sam pesimista, optimizam je moje drugo ime iako se to nekad ne čini tako. Ali eto, povremeno se osećam toliko staro i toliko nesposobno, povremeno kada pogledam svoju sliku. Pitam se, gde sam bila? Koliko je to vremena prošlo od kako sam prestala da budem onaj kreten od deteta koje je radije slagalo kocke nego igralo se sa ostalom dečurlijom u dvorištu? O čemu ja pričam. Sada sam još gora. Sada sklapam neki svoj paralelni univerzum kroz knjige koje čitam. Dok se druga deca zezaju u školskom dvorištu. Ja sedim i gutam te reči koje mi, ubedjena sam, nekad ne prijaju. Kad kad pomislim da sam nekim čudom prerano odrasla. I onda poželim da nije tako. U tim trenucima jedino zaželim da sam neka nezrela lujka koja joj je svrha življenja da se natakari na visoke štikle subotom uveče i izadje u centar grada da se pokaže. Neka koja traži koga će i kako će sledećeg. Neka koja ima spisak ljudi za koje je umislila da je vole, iako zna da niko očima ne može da je vidi. Povrh svega toga, i dalje tvrdi da je to tako zato što su ljudi ljubomorni na nju. Volela bih da imam mozak takve jadnice i da se jednostavno odmorim.
Šta god da napišem, može jedino pogrešno da zvuči i pogrešno da se protumači. Ne može drugačije. To sam ja. Udaljena od ljudi, a opet tako zazidana u toj groznoj svakodnevici, sprečena da uredim SVOJ maleni svet, da bezbrižno živim u njemu. Nekada je bilo tako mnogo ljudi oko mene, sada ih nema. Volim ono "dogovorićemo se" i "videćemo se" u prolazu i kad god se sretnemo, jer odmah znam da to znači "videćemo se nekad, jednog dana, eventualno,možda, NIKAD." I uvek se mi vidimo- od jednog do drugog ''dogovorićemo se''. Sve ostane tako kako jeste. Otužno. Šućmurasto. Kao ovaj petak. Kao onaj prošli. Kao svaki u poslednje vreme. Otrabunjala sam svoje, sada odoh. Prijatno vam bilo!
Нема коментара:
Постави коментар