Igra uloga druga glava (Luka)

Lagao bih kada bih rekao da me žene nisu volele. Baš naprotiv, uživao sam u njihovom društvu, one su me obožavale i verovale mi, bio sam i ostao jedino muško koje ženama može biti i prijatelj i ljubavnik u isto vreme. Pretpostavljam da svi mi imamo onaj period kada jednostavno želimo da izigravamo mačo muškarce iako smo iznutra zapravo plašljivi poput laneta. Ranjivi smo, skloni melanholiji, opsednuti svim mogućim veličinama i brojkama, stalno u pokušaju da se dokažemo i ostavimo najbolji mogući utisak. Zašto?  Zato što volimo da nas žene vole, eto zato.

Ne znam kako, ali biće da sam uvek bio drugačiji od svih riba u moru, žargonom rečeno. Nekako sam uvek štrčio i odvajao se, uvek bolji od svojih drugova. Ljudima se činilo da me poznaju, nisu ni bili svesni koliko greše! Nisam se rodio u bogatoj porodici, i kao klinac nisam bio od onih kojima su roditelji mogli priuštiti skupu odeću, najmodernije patike, letovanja, zimovanja,...postoji li ime za odmore u proleće? Zapravo, nisam imao tu sreću da se odmaram 365 dana u godini, niti sam potekao iz sredine u kojoj je to bilo uobičajeno. Uprkos svom poreklu, uvek okružen snobovima, nikada nisam pokušavao da budem kao oni-da li zato što mi se nije svidjalo da me svet smatra površnim umišljenim frajerom ili zato što nisam video sebe u toj ulozi, ne znam. Uglavnom, nisam imao čak ni tu sreću da upoznam svoje prave roditelje. U vreme kada sam stasavao, najveća moja želja bila je da postanem košarkaš, zaradim brdo para radeći ono u čemu sam stvarno dobar a onda nadjem neku lepu devojku i skrasim se u kasnim tridesetim. Sanjao sam o malim stvarima, poput doma, ljubavi, iskrenih prijatelja. Nisam želeo da me etiketiraju, samo sam hteo da budem primer ovim klincima koji dolaze. Košarka je bila moja velika strast, najveća ljubav. Možda čak veća i od svih ljubavi ovog sveta koje sam imao prilike da osetim: prema sestri, hip-hopu; onoj slatkoj plavoj u koju sam se davno, u svojoj sedamnaestoj zaljubio; dobrom džinsu i naravno ljudima koji su me podigli i kojima sam bezgranično zahvalan.

            Teško je bilo odgovoriti na pitanje ''Ko je Luka?''. To vam ni sam Luka ne može otkriti, verujte mi narode. Mogu vam reći samo šta sam postao, koliko srca ukrao, koliko njih slomio. Mogu vam pričati o tome koliko malo pravih prijatelja imam, koliko sam nesiguran i koliko sam nekada voleo. Mogu vam reći sve o mojoj prošlosti, o tome koliko mi je teško bilo da se naviknem na samoću onog trenutka kada je žena koju sam obožavao umrla na mojim rukama i ostavila mi devojčicu u amanet, moju ćerku Nelu, koja se sada, dok ja ovo pišem, igra svojim plišanim lutkama. Da, bio sam oženjen i iz tog braka imam ćerkicu koju obožavam isto toliko koliko sam obožavao njenu majku, ženu koju još uvek nisam zaboravio, onu koju još uvek ne želim da pustim da ode. Iz mog i Nelinog života, iz mog malog sveta u koji bežim kada sam umoran i kada mi je tako mnogo potrebna uteha. Kada nas je napustila, obećao sam joj da nikada nikoga neću voleti tako jako kao što sam voleo nju. I danas, četiri godine kasnije, i dalje držim to obećanje i zato moji drugovi misle da nisam pri sebi. Govore mi da negujem ljubav prema duhu, aveti koju držim uz sebe, u sebi, tako čvrsto, tako tvrdoglavo i naivno, ne dozvolivši da je se bilo ko drugi seća ili kvari uspomenu na nju. Pored svega, tako sam prokleto privlačan. Mislim da ne postoji žensko koje makar jednom nije poželelo da me ima u svom krevetu. Mislićete da sam nadmen, ali ne, nisam, govorim istinu.

Kada je Lena umrla, ostao sam sam, ponovo sam postao zavisnik od alkohola čijom sam je krivicom tako mnogo puta povredio. A ona me je trpela. Vikala na mene, urlala, šamarala me, ali mi svaki put opraštala i ubedjivala me da nisam kriv.

Bila je najlepši deo mene.
Bila je moja prva ljubav, čini mi se jedina žena koju nisam tretirao kao objekat.
Bila je prelepa, snažna, duge plave kose i velikih pametnih plavih očiju, beskrajnih poput neba.
Bila je samouverena, tvrdoglava, odlučna, čeznula je za detetom i ljubavlju, koju joj čini mi se, nikada nisam pružio. Bar ne onako kako je ona to zamišljala.

 Živela je nezadovoljna sobom, tužna što posle toliko godina braka nije uspela da zatrudni, iako je znala da je problem zapravo u meni. A ja sam tako sebično želeo to dete!

             Umrla je dok mi je radjala isto to dete koje sam tako dugo čekao,umrla i za sobom ostavila krhotine našeg nestabilnog braka kome je pretila propast. Pitam se, da li bismo ostali zajedno da je ostala živa, da me njena nagla smrt nije sačekala nespremnog? To niko ne zna, ali je zato ostala ova grozna krivica, razlog zbog kojeg se budim svake druge večeri, razlog svih mojih košmara i te velike slabosti, za koju niko nije mogao čak ni da pomisli da se krije duboko u meni, kroji mi dane i noći, ubija svaku nadu da će biti bolje. Odličan sam glumac, moram priznati. Nabacim neki lažni osmeh i pretvaram se da je sve u savršenom redu. Kada sam nezadovoljan obično lutam okolo, tražeći ženu koja mi može nadomestiti nemanje Lene u mom životu, neku koja bi popunila tu veliku rupu u grudima koja je nastala one večeri, u našoj porodičnoj kući, onda kada me je moja velika ljubav napustila zauvek. I nećete verovati, ali žene padaju na ovu moju, vešto osmišljenu masku, daju mi se brzo, odmah. Sledećeg jutra, obično se probude u praznoj sobi, nage, zbunjene, i nažalost zaljubljene. Nije se teško zaljubiti u mene.

Da li mi je krivo što ih ostavljam da čekaju nekog ko više nikada neće doći? Da li se kajem što ih vrtim oko malog prsta samo da bih zadovoljio svoj muški ego, samo da bih se digao iz ponora u koji me je gurnula činjenica da svakoga dana moram da izigravam srećnog i ispunjenog oca kod kuće, nasmejanog i uvek lepo raspoloženog generala na poslu, opuštenog i kul momka u gradu i pred prijateljima? Da, nekada se kajem. A nekada jednostavno nastavim da ih tretiram kao stvari, kao mali deo ove surove svakodnevice koja je za sve kriva. Nekada zaboravim da su to žene od krvi i mesa, ne dozvolim sebi da im pogledam lice dok se tope u mom zagrljaju, već se kao životinja prepuštam čulima i dozvoljavam im da me vode. Žao mi je. Drugačije ne mogu.

                                                                                    ***

 

 

Elu sam upoznao u trenutku kada sam se nalazio u stanju potpunog bunila, na pragu da izgubim sebe i otudjim se od svih ljudi koji mi znače, i po ko zna koji put sebično brinem samo o sebi stavljajući Nelu na drugo mesto. Dugo sam i odbijao da čuvam ovu devojčicu, pa sam je prepuštao njenim igračkama i zvečkama, pravio se da je ne vidim onda kada je njoj to bilo najpotrebnije. Nela bi satima plakala u svojoj sobi, ja bih sedeo na kauču u prizemlju i uz limenku piva, ili par limenki piva, ubijao svoju tugu, puštajući da mi alkohol razbistri misli. Zapravo, bio sam potpuno neuravnotežen, moje misli nikada nisu bile u većoj zbrci, a ja nikada u većoj zabludi da je dete u kolevci, moje dete, deo Lene i mene, uljez. Mislio sam da je ovo dete krivo za sve moje probleme, za sav moj bol, u njemu sam video uzrok sve moje patnje i jada koji me je zadesio, i odbijao sam da se ponašam kao otac. Kažnjavao sam je svojim neprisustvom, nadajući se da ću se jednog jutra probuditi i da nje neće biti. Da će nestati, pretvoriti se u prah, da će moj stari samački život, u danima pre nego što sam upoznao Lenu, samo tako doći i spasiti me. Mrzeo sam njene plave kovrdže, jamice na njenim obrazima, taj pogled koji sam tako dobro poznavao. Izgledalo je kao da se neko neslano našalio sa mnom, zato što je njeno lice bilo isto kao ono lice koje sam obožavao, nekada ljubio, milovao. Ona je bila Lena u malom, a taj pogled nasledila je od mene. Bila je izrazito bela, toplih očiju izrazito zelenih, poput trave- onakvih kakve su krasile i moje lice. Bila je moja ćerka, moja jedina ćerka. Onog trenutka kada sam to shvatio, život je postao lakši kao i teret svih tih uloga koje sam morao odigrati, svakog dana iznova i iznova.

 

            Sećam se kako sam dozvolio sebi da suze krenu da teku, sećam se kako sam pukao poput stakla i pao u njen zagrljaj, a lice uronio u njen vrat, kvaseći joj kožu, odeću, sve što sam mogao iskvasiti.

Sećam se kako je svoje krhke ruke obavila oko mog nezgrapnog, krupnog tela; pamtim onaj miran i staložen glas kojim mi je govorila da izbacim sve to iz sebe,da mogu da joj verujem. Stajao sam, potpuno uništen u bolničkom hodniku, krvave košulje, ruku koje su visile pored mog tela, a na grudi sam privio ovu neobično dragu devojku, spoljašnjosti hladne i nedodirljive ali srca mekog poput pamuka. Ne, nisam lepo rekao. Ona je MENE privila uz sebe i šaputala mi reči utehe, saučešća, saosećanja. Mislim da nikada sebi nisam dopustio da me neko ovakvog vidi, čak me ni sama Lena nije znala takvog. Osim toga, čitav svoj život, morao sam da budem jak. Suze sam ostavljao ljudima oko sebe. Ovog puta, Elin zagrljaj me je štitio od kompletnog raspada i sprečio je da se čaša razbije u hiljadu najsitnijih komadića koje niko ne bi uspeo pokupiti. Ela mi je sačuvala razum, Ela me je podigla sa zemlje i naučila me da ponovo hodam. Ela je bila ona koja je bila uz mene, a jedva da sam je poznavao.

Šta se dešavalo, i šta se i dalje dešava, izmedju mene i ove čudesne devojke ja ne znam. Komunicirali smo pogledima ili telepatijom, smejali se istim osmehom, istim očima gledali na svet i ljude u njemu. Neko bi pomislio da smo bili previše slični i da se naše prijateljstvo nikada ne bi moglo održati, ali eto, pokazali smo im da greše. Bila je jako mlada kada sam je prvi put ugledao, tek što je zakoračila u život, na na pragu dvadesetih. Bila je lepa kao i sada, možda čak i lepša nego sada, i iz nje je zračila energija, neka vatra, nešto što ni hiljade sveća ili sijalica ne bi moglo proizvesti. Zračila je pojavom, osmehom, držanjem. Zračila je sama od sebe, a deluje mi kao da sam ja jedini koji je to video. Osvojila me je momentalno i potpuno, a samo je prošla pored mene i poklonila mi jedan od svojih najlepših osmeha. Urezala mi se u sećanje, i onog dana kada sam je slučajno sreo na ulici, po danu, potpuno samu, odlučio sam da se predstavim. Iznenadila me je njena spontanost, iznenadilo me je koliko je komunikativna i pozitivna. Nikada nisam imao prilike da pričam sa nekim kao što je Ela, nikada pre nisam video nešto slično njoj. Po drugi put, uputila mi je kez i od ovog trenutka postali smo nerazdvojni. Malo po malo, otvarao sam joj se, sve više i više, puštajući je u zone koje su uvek bile zatvorene za one koje sam već poznavao. Pustio sam je da upozna onog dragog Luku, Luku optimistu, onog zagonetnog Luku nemirnih misli i skrivenih fantazija, šašavog dečaka krila raširenih za daleki svet. Pred Elom se nisam stideo, nisam se plašio, pred Elom sam bio ranjiv, nisam morao da se krijem  iza maske jakog izdržljivog čoveka. Ela me je razumela, nju nije mogao da laže čak i da je hteo. Znala je kada je tužan, neispavan, iznerviran, znala je kada mu je bilo dosta svega, kada su mu postavljali prevelike ciljeve na poslu, kada nije znao šta će sa Lenom i njihovom vezom, kada se osećao izgubljenim. Nije mu se nabacivala, nije flertovala, bila je samo Ela. Njegova najdraža Ela, krhka i nepredvidiva.

 

 

 

 

Poslednje pismo tebi

Danas, na ovaj dan, 16.juna, godine koja je za nama, zaljubilo se dvoje.
Šta da ti kažem, očekivala sam da ćemo trajati večno. Nadala se zapravo, moja očekivanja su bila visoka kao kuća.
Šta da ti kažem, desilo se, nismo trajali. Izgubili smo rok, ljubav je zalutala, ostala je tuga, čemer i jad.
Šta da ti kažem, kada si mi već ti sve rekao?
-Bilo je divno, jeste.
Voleo sam te, jesam.
Mnogo toga pamtim, tačno.
Nedostajala si mi, neću da te lažem.
Ali, eto draga moja nesudjena, rešio sam da prestanem da ti dopuštam da se provlačiš kroz žicu mojih sećanja.
Rešio sam da zaboravim kako se smeješ, rešio sam da nadjem neke oči lepše od tvojih.
Zato ti ne pišem, zato se pravim da nije bilo ničega.
Ni ljubavi, ni onoga što je doneo kraj.-

Sve si ti to meni lepo rekao, pažljivo biranim rečima, lepo upakovanim u rečenice, s željom da ne bole.
Šta da ti kažem dragi moj (o)tudjeni, neka si je našao.
I te oči, i to lice, i te nove uspomene... Samo nastavi da ih pakuješ! Biću ja srećna i bez tebe.
Jeste, setim te se nekad, šta sad? Imam i ja pravo da se zaboravim. I ja imam pravo da te čuvam još malo. Dok ne nadjem ja neke druge kestene i melodiju sličnu onoj tvoga glasa. Makar sličnu, znam da neću naći istu.
Šta da ti kažem,svečano obećavam da se više neću s tobom buditi, više neću tugovati i neću plakati, neću čak ni slike gledati, neću se osmehnuti kada te jednog dana sretnem ponovo, neću te ni pozdraviti, nastaviću dalje i nestaćeš iz moje glave. Moje tvrdoglave tikve koja ne sluša.
Šta da ti kažem lepi moj, previše sam se nadala, plakala, lutala, molila. Previše vremena izgubila čekajući neko pismo, porukicu. Previše na trice i gluposti. Ne želim više da te volim, i zato te se odričem.
Odričem se i tebe, i tih dugačkih trepavica.
Odričem se prava da mislim o tebi, da te pamtim.
Odričem se naših starih dobrih vremena, zakopaću ih.
Zato, ne brini. Bićemo dobro, bićemo zdravo. Možda će nas nešto probosti kroz stomak kada se vidimo, AKO te vidim ikad. Možda će suze nagrnuti al' ću ih progutati. Možda, možda. Ko zna?
Bitno je da si ti srećan.
I zato mi, prošle godine zaljubljeni, sada mnogo ćutimo.
Zato mi, prošle godine sami na svetu, osećamo koliko se svet srušio onog dana kada smo se rastali.
Zato ti, najdraži moj, ovde, sada, na ovaj dan, obećavam da te neću tražiti i uveravam te da svoj svet polako sklapam poput lego kocki, natrag, u jednu celinu. Zato ti se zaklinjem da nikada nećeš čuti ništa od mene. Ni reč, ni bol, ni suzu, ni očaj.
Nikada, nikada, najdraži moj. Ne može se živeti na porušenim snovima. Samo ako smo celi guramo nekako.

Buntovnik iz provincije (deo drugi)

Ipak, tradicija je prekinuta, i Elin otac se odrekao svoje mezimice. Pustio je da napusti gradić u kom su stanovali i ode u Beograd. Pustio je, bez ičega, potpuno samu, da se snalazi i zaradi; odlučio je da joj naplati za svaku pogrešnu reč koju je čuo, za svaki pogled popreko, kao i za sve neizrečeno, prećutano, a prvenstveno za njegovu uništenu reputaciju koju je tako brižno negovao- činilo joj se više nego što je ikada nju. Ela je prihvatila titulu odmetnika i postala je pobunjenik. Punih sedam godina nije čula ni jednu jedinu reč od svojih roditelja, nije dobila ni jedno jedino pismo, nikakvu poruku, ništa što bi joj ukazalo da je se njeni roditelji još uvek sećaju. Ostala je samo gorčina i bes, bes zbog ukinutog prava na dom, profesiju, podršku. Ostalo je sećanje na šamare, pretnje, grdnje, reči koje su je bolele više od svakog udarca i ikada izgovorene uvrede. Ostalo je jedno veliko ništa, i Ela je sa tim naučila da se nosi. Nije mnogo govorila o svojoj porodici, nije pominjala odakle je, njeno poreklo svim prijateljima i poznanicima iz velikog grada u kome je živela, nije bilo poznato.

Takva kakva je- tvrdoglava, uporna, ambiciozna, svidela im se. Ili bolje rečeno, svidela im se fasada, šta je bilo ispod površine, ispod svog tog maltera i pažljivo redjanih cigala, niko nije znao.

Skoro niko. Luka je znao. Sve njene tajne i sve njene slutnje; ono o čemu nije pričala i ono čime se hvalila; možda čak i više od toga. Kada se doselila u veliki grad, njega je prvog upoznala. Bili su to časovi ispunjeni srećom i nekom neobjašnjivom bliskošću, kao da ga je poznavala ceo život. Kao da su se rastali samo na par godina pa se potom opet sreli, da podele prošlost i ono što dolazi. Pored njega, osećala se bezbednom i svojom, pored njega sve je izgledalo drugačije, nekako lakše i ostvarivo. Svi okeani mogli su biti preplivani, svi vrhovi su mogli postati osvojeni- samo ako je bila sa Lukom. Samo ako ju je on držao čvrsto za ruku i puštao je da priča i priča, trpeo sve njene nagle promene raspoloženja učestale onoliko koliko i promene vremena, dugotrajne onoliko koliko se njoj činilo da je ceo svet protiv nje. Bio je dovoljno hrabar da udje u Elin svet, dovoljno pametan da je očara, dovoljno zgodan da je zasluži, dovoljno skeptičan da je zapanji. Bio je drugačiji od ostalih momaka koje je Ela poznavala, i bio je drugačiji od svih onih koje će Ela ikad upoznati, činilo joj se. Naišao je onda kada ga je najmanje očekivala, baš kao što to obično biva, i izgledao je kao prototip njenog muškarca iz snova. Ali uprkos svim karakteristikama čoveka zbog koga bi se ona odrekla svih svojih maštarija, svih iluzija i ambicija, svoje slobode koju je tako ljubomorno čuvala, ''švrljanja'' okolo sa momcima čijih se imena sledećih dana nije ni sećala, a sasvim sigurno i svih svojih cipela koje je obožavala, izmedju njih se ništa nije desilo. Ne zato što nisu imali prilike, jer je prilika bilo i više nego što bi se ona mogla ponadati, već zato što Ela nije imala potrebu za tim. Obožavala ga je, ali samo kao dragog prijatelja, možda brata. Poštovala je granice koje joj je on na početku postavio, znajući s kakvom devojkom počinje da se druži, pustila je vreme da teče, dozvolila sebi da se toliko zbliži sa njim, da mu pokloni sve, pa i ono što je od sebe krila ili sebi nije želela da prizna, i bila je zadovoljna. Zato što je znala, da je postojao neko ko bi je podigao sa zemlje kada o nju tako surovo udari, neko ko bi joj pružio ruku kada joj je to bilo neophodno. Taj neko sasvim sigurno je bio Luka.

            Zatrpana odećom, puzeći po tamno ljubičastom tepihu mekom poput ćebeta, u pokušaju da nadje nešto što bi mogla obući, Ela je došla u iskušenje da izgovori onu dobru staru ''Nemam šta da obučem.'', ali u trenutku kada ju je kutija u kojoj su ležale nove crne salonke tresnula po glavi, shvatila je da bi ovo bio apsurd. Podigla se na sve četiri i zaronila u veliku fijoku svog belog garderobera kopajući po stvarima, dok najzad nije izvukla crnu usku haljinu i zagledala se u tkaninu. Nije bilo bitno, pred Luku je mogla i u pižami sa medvedićima koju je krila od svih koje je poznavala, njega ne bi bilo briga. Verovatno bi joj dobacio neki ironičan komentar, a onda bi je zagrlio i počeo da je mazi dok mu ne prizna kakve je brige more. Ela je ustala, brzo navukla haljinu preko svog vitkog vretenastog tela, a onda je rukom prošla kroz umršenu crvenu kosu. Pogledala je svoj odraz u ogledalu i uzdahnula. Bila je tako umorna od svega, tako izmučena poslom i kišom.

Uglavnom je bila neraspoložena i nepodnošljiva poslednjih dana.

Uglavnom se osećala napuštenom.

Pitala se gde je nestao njen najbolji prijatelj, pitala se zašto se ne javlja. Pokušavala je da se seti  nekog razloga zbog koga bi Luka odbio da se čuje sa njom, a onda se setila da i on mnogo radi. Kao i uvek, nedoumicu je rešio jedan poziv. I sada, stajala je tu nepokretna, zureći u samu sebe, kao ukočena, u sobi koja je izgledala kao da je bomba upravo pala s neba kroz tavanicu. Nasmejala se i gurnula je sve pantalone, haljine i bluze natrag na njihovo mesto. Zatvorila je vrata garderobera, navukla cipele i odgegala se do sobe. Mislila je da je prošla čitava večnost od Lukinih obećanih sat vremena, kada  se zvono na vratima konačno oglasilo. Ela je skoro otrčala do vrata i otvorila ih zadihana ali s osmehom do ušiju. Kada ga je ugledala, činilo joj se da je ona nervoza koja je čučala u njoj polako nestajala, da je sva teskoba zbog tmurnog neba i činjenice da su je svi nervirali iščeznula nepovratno a da ona to nije ni osetila. Ela je pala u Lukin zagrljaj, ruku čvrsto obavijenih oko njegovog vrata, nosa nabranog da bi osetila njegov slatkast miris i srca ispunjenog što je konačno mogla da ga dodirne.

„Hej, hej, i ti si meni nedostajala!“, rekao je razdragano, spuštajući ruke oko njenog uzanog struka. Stojeći na visokim potpeticama, Ela je i dalje bila niža od njega. Ponekad se pitala od koga je nasledio takav rast. Pored njega izgledala je sićušno, naročito kada je bila u patikama, a Ela nije bila niska devojka. Imala je oko metar i skoro osamdeset, i često se osećala kao džin naspram svojih minijaturnih koleginica i prijateljica.  

Ela se odmakla malo i pogledala ga očiju sjajnih i zelenijih nego ikad, „To nije prava reč!“, izgovorila je zvonkim glasom.

„Nadam se da mogu da udjem. Nećeš me valjda držati ovde.“, rekao je Luka s tihim prizvukom ironije u glasu. Ela se nerado izvukla iz njegovog zagrljaja i oslobodila mu prolaz. Pustila je da se vrata treskom zatvore i pratila ga je kroz hodnik praveći nepodnošljivu buku svojim štiklama na linoleumu. Luka je pomerio jednu od ogromnih kutija sa sladoledom praveći se da mu je taj prizor grozan, a onda je utonuo u udobnu sofu, „Ako nastaviš ovom brzinom, uskoro te ni jedan magazin neće angažovati.“ , rekao je podsmešljivo, izazivajući je. Njihovi razgovori uvek su bili igre rečima. Izgledalo je to kao jedno veliko takmičenje. Provocirali su i provocirali jedno drugo dok neko ne bi odustao. A retko kada su odustajali. Pomislite onda kako su ovi razgovori izgledali.

Ela mu je uputila otrovan pogled a onda je zgrabila kutiju, „Misliš? Ako ti nastaviš da rasteš tom brzinom, vojsci više neće biti potrebna čitava armija.“, odvratila je.

Luka je bio vojnik. Profesionalni vojnik. Rodjen u Beogradu, završio je vojnu gimnaziju a zatim i akademiju. Mnogo je trenirao da bi ostao u formi, svakog dana je provodio vreme u kasarni a nekad i na dežurstvima,i  bio je strog i pravedan kao takav.

Često joj je govorio kako bi voleo da živi u svetu gde nema rata i nasilja.

Često bi tako odlutao ko zna koliko godina u budućnost, govoreći kako mu je san da njegova deca odrastaju na drugačijoj Zemlji. U dubini duše, bio je sanjar. Baš kao i Ela.

„Mala, ne zezaj. Bolje bi bilo da mi kažeš šta se dešava. Da li je to samo zbog kiše, pošto je napolju provala oblaka, ili si upala u neku od onih tvojih faza?“, upitao je malo ozbiljniji.

„Recimo da je i jedno i drugo.“, namrštila se. Ela je uzela njegovu mokru jaknu koju joj je pružio i bacila je na fotelju preko knjige. Luka je posmatrao a onda je primetio, „Ne ličiš na sebe mala. Znam te u svim izdanjima, ali nešto ne vidim taj sveprisutni osmeh. Šta je bilo Ela? Dugo nije bilo nikoga da ti popuni prazno mesto u tvom ogromnom krevetu?“, pitao ju je, opet onako izazivački.

Ela dohvati jastuk sa fotelje i zavitla ga u njegovom pravcu. Luka ga je spretno uhvatio, što za nekoga ko sedam dana u nedelji ide na plivanje i na trčanje i nije bilo čudno, a onda se ponovo nasmejao, „Da li je to bilo ''da''?“, pitao je a onda su se njegove lepe zelene oči fokusirale na njeno lice i uputio joj je jedan od onih brižnih pogleda, „Ne zameri mi, znaš da nije zlonamerno.“, dodao je brzo.

Ona mu se isplazila i isto tako brzo odgovorila, „Pretpostavljam da znam. Hoćeš li da ti o tome pričam ovde ili ćeš me odvesti negde na piće?“, pitala je sarkastično.

„Važi se, idemo da cirkamo malo. Došao sam kolima.“, odgovorio je i ustao.

„Onda hajdemo.“, rekla je i brzo je uzela svoju pismo torbu stavljajući je ispod miške.

                                                                     ***

            Deset minuta kasnije sedeli su u Lukinom crnom mercedesu, kolima koja nikada ne biste rekli da su njegova, i Ela je najednom prekinula tišinu.

„Osećam se prazno. Bespomoćno. Ne znam šta je razlog. Nedostajao si mi strašno, mislila sam da ludim. Nisam imala sa kim da pričam. Osim toga, muka mi je od ovakvog života. Osećam se nenormalno.“, izgovorila je gledajući pravo ispred sebe.

Nekada je tako silno mrzela sebe, prekorevala, tako jako želela da se promeni, da postane bolja. Želela je da je ljudi zavole, ne da joj se smeju iza ledja. U očima žena ona je bila samo još jedna kučka koja nije znala šta će sa sobom od tolikog novca, u očima muškaraca neprevazidjena lepotica čije su čari bacale na kolena. Na stranicama žutih novina bila je narkomanka, alkoholičarka, obična jeftina kurva. Nisu lagali, Ela se ovako i ponašala. Uvek u uverenju da je najbolja, da joj niko nije ravan, uvek spremna da pusti jezik i kaže sve što misli, nesvesna da može nekog da povredi ili okleveta, Ela je sebi mnogo dopuštala. Bila je jedan od centara skandala i oko nje je uvek vrvelo od novinara i kamera. Želeli su sve da znaju: gde izlazi, s kim se druži, s kim spava, pa čak i gde je kupila cipele ili donji veš. Znali su da je uhvate nervoznu, nespremnu, znali su danima da pišu o njenom pijančenju ili novom momku koga je iz kluba povela kući. Bila je nesnosna, divlja, radila je pogrešne stvari u pogrešno vreme, mnogo je toga izgubila, ali delovalo je kao da su ljudi ubedjeni da ona sve to radi namerno, zarad novca, uspeha. Kao da nije imala dovoljno! Svakog dana, na naslovnici bi se vrtele slike, i svako je u tom Beogradu znao koliko je pića popila ili koliko je partnera promenila za jedno veče, dva, tri... Svi su znali sve, a privatnost je nestala.

Nekada bi joj ovakav život dosadio i tada joj se nije više išlo u kupovinu, nije želela da učestvuje na nedeljama mode koje je toliko volela, nije želela da promoli glavu iz svog stana, mesta gde se jedino osećala bezbednom. Samo bi sedela pred ogromnim plazma ekranom, jela sladoled, tonula u sebe.

Nekada je pak terala inat samoj sebi,i tada se pretvarala u kraljicu plesnog podijuma. Izlazila je, družila se sa nepoznatim ljudima na nepoznatim mestima, pila bi i pušila dok se ne bi srušila u nekom ćošku, a onda se sledećeg dana ničega ne bi sećala. I tako su joj prolazili dani. Meseci. Činilo joj se godine.

Sada je sedela pokraj čoveka kome je bezuslovno verovala, očiju hladnih i nekako sivih,podbulih od umora, zamišljenog pogleda koji je lutao. Rukama je stezala rubove haljine i njeno lepo lice izgubilo je boju. Bila je bleda poput leša, jagodične kosti su joj se već ocrtavale zato što je jako smršala. Postala je ranjiva, i niko osim Luke nije smeo da je vidi takvu. Sada, kada je sa njim bila sama, na mekom sedištu njegovih kola, u nekom polumraku dok je on pažljivo vozio, imala je potrebu da mu se izjada. Imala je potrebu da bude ponovo ona mala Ela koju je on morao da štiti i brani je od svega i svakog.

Luka je ćutao, očiju prikovanih na put. Onda se promeškoljio malo, na licu mu se ocrtavala briga, možda čak i bes.

„Ela, zar ne shvataš da ne mogu stalno da budem tu? Zar ne shvataš da te to što radiš uništava?“, progovorio je glasa

hladnog poput leda u kojem se ipak čula panika.

Ona je ćutala nesposobna da odgovori. Bio je u pravu, ali to nije bilo ono što joj je trebalo da čuje. Rukom je lupio o volan, a onda je napravio grimasu. Zatim opet, uzdah. „Izvini. I ti si meni nedostajala. Radovao sam se ovom vidjenju. Izvini, samo me plašiš. Mislim, sve to. To ludovanje koje ne prestaje, ti izlasci do zore, svi ti ljudi s kojima se vidjaš...Znaš da je to pogrešno, znaš Ela. Samo brinem o tebi. Jako sam zabrinut.“, rekao je polako i oprezno a zatim je parkirao auto.

Ela je pokrila lice rukama na kratko a onda su joj šake ponovo pale u krilo, „Tako bih volela da mi kažeš da će sve biti u redu. Da je ovo samo jedan loš dan. Da sam samo umislila da me ljudi ne podnose.“,rekla je tiho, dok joj je glas drhtao. Neko vreme su ćutali a onda je osetila Lukinu ruku na svojoj. Pogledala ga je, po prvi put od kako su ušli u auto, pokušavajući da pročita nešto iz njegovih očiju. Znala ga je dovoljno da to može. Ništa nije videla; ništa osim neke tihe tuge.

„Znaš da si umislila. Hej, pa ti si fenomenalna! I sasvim je sigurno da ovo nije tvoj dan. Osim toga, ne mogu svi da te vole. Pa bar ti znaš koliko vrediš.“, nasmejao se nervozno. Ela je znala da su te reči dolazile iz duše, znala je da ne pokušava da je uteši pričajući joj ono u šta on sam nije verovao. Stegla je njegovu ruku. „Mala, znaš da sam uz tebe. Sve će proći, bićeš okej.“, dodao je nežno. „Slušaj,nisam ja taj koji ti može govoriti šta je ispravno a šta ne, nisam ni tvoj otac ni brat, nemam pravo da te kritikujem. Ni ja nisam bolji, znaš. Ali, kao što sam ti rekao, brinem. Ja ću biti tu da te vadim iz bedaka kad god ti to treba. Biću tu da vičeš na mene, da iskališ sav svoj bes na meni. Ali razmisli, molim te. Znaš da je tvoj drug, ovaj skot Luka uvek tu za tebe.“, rekao je smešeći se dok joj je drugom rukom stavio zalutali pramen kose iza uva.

Ela se sada nasmejala i na trenutak zatvorila oči kada je jagodica njegovog prsta dotakla njen obraz. „Hajde me onda vodi negde da plešemo. Uželela sam se toga. Da vidimo ko će duže da izdrži.“, rekla je i onaj stari sjaj zasijao je u njenim očima.

 Luka se nasmejao i poljubio je u obraz, „Šta misliš, sa kim pričaš? Zaboravila si da je vojnik ispred tebe.“, rekao joj je a onda je upalio auto i nedugo zatim skrenuo s trotoara. Vozili su se mokrim ulicama koje su polako počele da se pune svetom. Bio je petak i na svakom ćošku mogli su videti razdragane devojke, doterane i nasmejane, same ili u pratnji momaka; bračne parove koji su se držali za ruke i uživali u svojoj ljubavi ali i decu koja su trčala i jurila preko ulice mahajući ostalim prolaznicima i užurbanim vozačima čije su sirene parale vazduh. Ela se naslonila na prozor, na licu joj je čučao zadovoljni osmejak. Bila je bezbedna.

Igre uloga prva glava (Buntovnik iz provincije- deo prvi)

               

N

ekada nije mogla da se seti u kom trenutku je prekinula kontakt sa svojim roditeljima. Često je razmišljala o tome zašto je zaboravila ko je, zašto je odbacila sve ono čemu su je učili i izabrala sasvim drugačiji put. Otisnula se u svet odbivši da se stopi u gomilu pravnika na koju je ličila njena porodica. Iz generacije u generaciju, sve sami govornici, intelektualci, advokati, sve sama elita i krem. Ela nije želela da bude deo ovog fila. Elu je zanimalo nešto drugo. Htela je da uči, htela je da se usavršava ali nije sanjala iste snove kao njeni roditelji. Zato ih je surovo odgurnula od sebe i pobegla. Pobegla od njih, njihovih neostvarenih želja i ambicija, njihovih planova za njenu budućnost. Želela je sama da je kreira, želela je da radi posao koji voli, sa jednostavnim ljudima; želela je da živi kroz umetnost, a njena velika strast je bila kreacija- odeća i sve vezano za odeću. Satima bi sedela tako u svojoj malenoj lila sobici u nekadašnjem stanu, i listala bi velike modne časopise. Listala je i zamišljala kako bi lepo bilo da jednog dana ona bude na tim stranama, kako bi bilo da se neka druga devojka, jednog dana, u nekoj sobici iste ili slične boje, divi onome što je ona stvorila. Maštala je o uspehu, maštala je o slavi i bogatstvu.

Ela je potekla iz neobične porodice. Majka, strastvena domaćica, brižna i uzorna supruga, posvećena deci i njihovom vaspitanju. Otac pak, visok, stamen čovek, ozbiljnog lica i retke kose, očiju velikih, zelenih poput trave, usana uvek stisnutih u jednu crtu, glasa zvonkog a uma britkog. Veliki advokat, obožavalac dokumentaraca i fantastike, porastao u istom takvom kremu u kome je želeo da njegova jedinica stasa. Malo je pričao, mnogo delao- izuzetno pragmatičan i pravedan, Eli je još kao maloj govorio šta je ispravno činiti a šta ne. Često je u njenim očima on bio još samo jedan mitonoman, uvek sa nekom legendom u rukavu ili ispod miške, koji je bezuspešno pokušavao da je natera da zavoli ono čime se on bavio. Nikada nije zavolela očev pravnički zanat iako mu se potajno divila. Tvrdoglava i uporna, satima bi se raspravljala sa njim iako je znala da je on u pravu- on je uvek bio u pravu a ona je bila samo derle koje je htelo da ga uveri u suprotno. Mnogo su se svadjali, mnogo vikali jedno na drugo, a onog trenutka kada je popustila u trećem razredu gimnazije, upala u neko loše društvo i propušila, njihove prepirke postale su ozbiljnije i teže, sve dok je jednog dana nije zamalo izbacio iz porodične kuće, na pragu mature, onda kada joj je bio najpotrebniji. Majka je sve to podnosila teško ali je stala iza muža, preslaba da bi pomogla Eli, prejaka da bi priznala da to nije ni želela. Ela je postala crna ovca u velikoj slavnoj porodici koju je tako brzo napustila, tako brzo zaboravila. Setila bi se onda kada čuje svoje prezime. Onda kada se seti tog ponosnog gospodina, sitnih tačkica u njegovim očima ispunjenim prekorom i pokreta ruke koji joj je rekao više od hiljadu reči, više od svih neizgovorenih rečenica i po neke moralne pridike koju joj je držao, šturo i službeno. Koncizno i jasno ali nikada toplo- kao da je njegova rodjena ćerka okrivljeni na optuženičkoj klupi a on neprikosnoveni sudija koji je gura iza rešetaka.  Hladan i uzdržan, nesposoban da zamisli ono za čime je ona čeznula, nevoljan da prihvati njenu odluku da postane model a onda jednog dana, možda, i dizajner. Dizajner najskuplje i najkvalitetnije odeće na planeti. To su za njega bile gluposti, besmislice, trice. To nije nešto od čega ona može da zaradjuje za život, to je nešto nedospustivo za nju, Elu, onu koja jednostavno mora nastaviti decenijsku tradiciju.  

Challenge: Otkrovenje #8

Mislim da bi trebalo da prestanem da gubim vreme na ljude koje sam izmislila. Čak ni ti, takav poseban, nisi bio stvaran. A ni poseban.

Challenge: Otkrovenje #7

Bila pa prošlo, novo vreme je došlo. Hajde sad da stisnemo DELETE pa da oboje budemo srećni. Nije fer da tuguje samo jedan.
                                                   

Challenge: Otkrovenje #6

Da li primećuješ koliko tuge ima u tim slovima? Da li primećuješ da glumim ravnodušnost? Da li si primetio da te lažem, i još nešto važnije: da li primećuješ da mi veruješ?

Challenge: Otkrovenje #5

Samo ti budi srećan i bezbrižan. Nema veze, treba mi još samo malo vremena. Samo malo da zaboravim da smo postojali.