Hvatam sebe da ne mogu da se setim
bežiš, nestajes, ipak čini mi se-
ne prestaješ
nije mi do rime, ali eto
nađe se po neka,
neka da opiše ovu rupu,tu, u meni,
u glavi
ne,
možda ipak u grudima
velika je, ne vidi se, zamaskiram je,
onda kad osetim da vide,
onda kad me otkriju, iznenade, kad me okrive-
jer eto, i dalje osećam miris tvoje cigarete,
vidim dim,
crno oko u mraku,
jurim te i pratim, ali i dalje si neuhvatljiv
nedokučiv i misteriozan
i tako hvatam tvoje senke u kutovima sobe
one iste gde smo se u tišini voleli i boleli
one što je sad tuđa i prohladna
jer rupa je tu a fali deo slagalice,
zaturila sam ga negde, zaturila sam tebe,
onog dana kada je cigareta dogorela-
Gledao si me i šaputao:
''To je to izgleda, a značila si
više nego što misliš, jesi -
I sad značiš, ali, umorni smo
I nije to to i nismo mi više mi...''
ali,
ostao si i tada
i sutra
i još neko vreme
Cigareta je nastavila da gori,
ja sam pregorela
u slutnji
i neka čudna tuga se nadvila nad amnom.
Nisam znala da ti je toliko teško padalo da mi kažeš.
Nisam znala da osećaš.
Jer svaki put napravili smo jedan korak unazad,
pola koraka napred, pa opet dva nazad
I pitala sam se zašto
I koliko još da te volim?
Sad skupljam tvoje tragove, ali se sad slabo nadam,
sve slabije
jer eto tad si ostao-
ali nije ti trebalo dugo da odeš,
tako nečujno i tako iznenada, i slutnja je postala jedini drug,
ni jedan dim cigarete više mi nije toliko drag, nema crnog oka, nema onih ruku
držala je moju onda kada niko nije gledao,
usne su šarale po mom vratu podmuklo, dovodile do ekstaze
i možda više o tebi ne pričam
ali me i dalje boliš,
svakog dana
nekad svakog drugog,
čujem ti glas
ali plašim se
Zaboravljam, izmičeš mi
Uspomene se kriju
borim se svakog dana da ostaneš
još samo minut
samo sekundu da budeš tu
samo da udahnem
Samo da se setim onog smeha
Onih noći
Ti si pućkao dim u polumraku a ja sam te volela
I dalje volim,
ali senku,
i ono što sam bila sa tobom.
