DANAS, JUČE I SUTRA; O vremenu; O bagri; O meni; Rezonovanja sve u svemu

Lažu oni koji su nekada izgovorili da ne moraš da budeš očajan da bi dobio inspiraciju. Lažu kao psi. Možda nisam očajna ali sam dovoljno ljuta, malo sam čak i razočarana, mnogo sam besna. Uostalom, o čemu ja pričam? Ne prodje mesec da se ja bar jednog dana ne osetim beskorisno i ostavljeno. Šta ću, takva sam.

Mnogo mi vremena treba da počnem da verujem ljudima, a eto, neki su se tako brzo smestili na moju listu dobrih prijatelja, i nije tako mnogo vremena prošlo a njihovo ime polako bledi. Otrcano je reći ''bledi''. Glupo je reći ''bledi'',zato što ne bledi ono samo nego ja uzmem olovku i precrtam ga. U poslednje vreme sam tako mnogo imena precrtala, prežvrljala, sa svim tim ljudima svršila i kontant prekinula. Zato što su bili baš dobri prijatelji. Baš, baš dobri. Kako nestadoše onda, pitam se?

Živim u 21.veku a 21.vek je vreme brzog života. Niko se ne osvrće iza sebe da vidi koliko je travčica nagazio, na koliko je pločnika pljunuo, koliko se kome zamerio na tom putu sranja i užasa, hoću reći životnom putu. I danas je danas, sutra će biti sutra, juče je možda bilo, kako je prošlo ne zna se niti se priseća, ali danas je danas a o sutra niko ne brine. U čitavom tom zamešateljstvu, ja se osećam pomalo čudno.

Kao kazaljka na satu, kao neki točak, svake godine u isto vreme, mene JUČE kontuzuje, DANAS rastuži a SUTRA razočara. Ta tri dobra drugara, jure me, organizuju hajku na mene i često učine da se ja ovako osećam.

A i ljudi. I njih smeštam u ove tri kategorije u zavisnosti od toga koliko je vremena prošlo od njihovog nestajanja iz mog DANAS. I tako se sve kod mene vrti oko vremena i oko činjenice da mi društvo životinja više prija nego društvo tih ljudi. Skoro su u ovom elitnom kraju Kruševca, mog rodnog grada koji je od skoro postao pravi kokošinjac, tom kraju za koji se govori da je stacište intelektualaca, velikih lekara, advokata, pametnih ljudi kojima je JUČE jednako DANAS a SUTRA je malo više nego JUČE (i tako svakog dana), tamo na toj Bagdali, u jednoj uličici koja je tako tiha i mirna i tako fina za život, pre nekih mesec, dva eventualno, otrovali mog najboljeg druga, mešanca pudlice i terijera, Congu, koga sam ja iz milošte prozvala Cole pošto je ime koji su mu dali vlasnici totalno nebulozno i zvuči ekscentrično. Ni sama ne znam koliko sam dugo plakala i više se i ne sećam onog perioda kada me je ćoše bolelo i za DANAS i za JUČE i za SUTRA. Nije bio moj i najviše je bio moj. I jurili smo se po dvorištu, i trčali u parku, i jeli smo u isto vreme, i igrali smo se ispred zgrade, i bilo je dovoljno da me on pogleda onim očima kao da hoće da mi kaže ''Hajde drugar, obećala si paštetu.'' Pa da ja budem super raspoložena i da šutnem u dupe to DANAS. Posle nekog vremena počeo je da mi se odaziva na ''Druže''. I eto tako, postadosmo mi nerazdvojni. Znala sam da nikad neće da mi okrene dupe kada mi nešto nije po volji. Baš naprotiv.

Od Coleta, mog najvernijeg zift crnog druga, počelo je ubijanje životinja po mom tako civilizovanom komšiluku, uglavnom pasa, uglavnom crnih. Tu i tamo neka mačka je stradala. Tada sam došla do zaključka da ne stanujem u elitnom  kraju nego u kraju bagre koja će u slučaju da ti neko baci bombu na terasu, samo tako mirno sedeti u svom dvorištu i posmatrati kako goriš i ti i ta tvoja terasa, za koju si jedva skrpio neke parice i uredio je za sedenje. Nema veze što si ti ofarbao ogradu, posadio cveće, postavio malu garnituru i ugnezdio se tu da posmatraš to isto cveće kako raste, nema ni veze što si se toliko mučio i dao te parice da je udesiš tako da bude najlepša terasa u kraju, ne šiša te niko, a to bi i trebalo da očekuješ pošto si i ogradu sam farbao dok je komšija od preko puta to posmatrao na svojoj osmatračnici i na pamet mu nije palo da toj devojčici treba neka malecna pomoć. I travu si sam kosio, i lišće si sam skupljao, i trn ti je ušao u nokat dok si sekao živu ogradu, i bombu su ti bacili, ali nema veze, bože moj, šta se tu može? Nije naša stvar, nije naš posao to. A posle toga ''Komšinice, možete li samo malo da utišate tu muziku?''.

Kažem ja ''Komšija, vrata su zatvorena, stvarno ne vidim kako vi to čujete. I onako ne izlazite na terasu i žaluzine ne dižete.''.

Kaže on meni ''Pa komšinice, možete zamisliti koliko se to čuje kada su vrata zatvorena. Koliko je to glasno... Ako biste samo bili ljubazni da...''.

A ja odgovaram ''Žao mi je komšija. Ne bih bila ljubazna.''. Ja zatvorim vrata, zavesu navučem i pojačam radio još malo u znak pozdrava. Sa bagrom jedino tako i možeš.

Coleta više nema, svi su kao o tome pričali par dana, i svima je bilo jako žao zato što je on bio naš ''verni čuvar, naš mili Conga'' ali svi gledaju samo da njihova pseta ne stradaju.  Niko prstom nije mrdnuo, niko ništa nije uradio. A Coleta nema. Mog druga nema i više nemam kome da dajem paštetu. Nemam koga da češljam, nemam s kim da jurim veverice. I to je tuga.

Baš skoro, desilo se da je DANAS došlo po svoje, sve muka, čemer i jad. Ljudi plaču oko mene, pitaju se zašto a ja se samo pitam dokle. Bolest. I uvek svaka pogodi nekoga od meni važnih ljudi. Ja ne plačem, ja se pitam gde mogu da nadjem motku da izubijam ovo DANAS i ono JUČE zato što ni ono nije nešto mnogo bolje od DANAS. O SUTRA ne mogu ni da mislim zato što je DANAS sjebalo stvar. Taman kad sam mislila da će oni ljudi sa liste da mi se nadju, ne da bi me tešili, nego samo da bi mi pomogli da vreme brže prodje, oni nestanu. Tako nekako ispare. Baš tad imaju MNOOOOOGOOOO obaveza, i tako se SVAŠTAAAA IZDEŠAVALO, Jaoj, kad bi samo znala ti Teodora šta se sve desilo! Kad ti kažem, veruj mi.

Ma verujem ti, bre, šta ti je. Zajebavali smo se do juče, danas imaš obaveze, nešto nemaš kad da me se setiš. Ma šta kažeš rodjeni? Nemaš kad? Okej je, sve je okej. Ponovo ću ja da se zajebavam ali tebe da zovem neću. Čekaj samo da te precrtam, za to imam vremena. Ajde, u stvari neću, samo ću malo da te zamaglim. Nisam ja tako zla, znam ja kako je super bilo dok smo se zajebavali. Ja to poštujem, nemam srca da te izbrišem. Nisam ja takva. Ja se uvek setim da te se setim, to je moj osnovni problem.

Džabe ti bilo. Coleta više nema.