Za sve neostvarene želje

Nedeljom uveče sam obično pod utiskom onoga što se desilo u subotu. Onda kada se nešto desi, of course. U poslednje vreme često subota bude baš lep dan, baš onako skroz fin dan kada mi sve ide i kad se neočekivano dobro provedem. Subota bude dan kada se smejem. Škole nema, obaveza nema, samo ja i sve ono što volim da radim kada sam sama ili okružena ljudima koji me ne poznaju tako dobro, koje ne poznajem tako dobro i koji me nikako ne mogu naljutiti ili iznervirati. U društvu takvih ljudi, novih ljudi, sve one želje, male i velike koje bih mesecima potiskivala isplivale bi na površinu i osećala bih se kao da mi je neko konačno, opet, otvorio bunar snova. Ove subote, već treće po redu koja je ostavila gomilu utisaka skrivenih ispod mog jastuka, po prvi put posle nekog vremena bila sam opuštena. Stvarno opuštena. Sto posto opuštena. Otvorio se taj bunar snova, zagolicao mi maštu, podsetio me na ono za čime čeznem već mesecima. Tako mi je palo napamet da ove nedelje, dok su te pozitivne vibracije u vazduhu, napišem odu svim onim željama koje sam poželela a nisu se ostvarile, svim onim snovima koje sam odsanjala na javi, svim tim pričama koje sam tako lepo zamislila i u svojoj glavi oblikovala, svim tim ljubavima koje se nisu desile i slučajnim prijateljstvima kojih nije bilo. Pišem odu svojoj mašti zato što je u časovima kada sam se osećala previše smušeno i razočarano, bila tu da mi pruži potporu. Hvala svim tim beskrajnim šetnjama kasno uveče kada sam zaželela da budeš tu, hvala svim tim časovima kojima sam se nadala, svim tim trenucima koje sam priželjkivala i hvala tebi što si mi dao povoda da se nadam. I za taj zagrljaj u prolazu, i za taj blesavi osmeh na licu i za svaku pesmu koju si mi pevušio onda kada nisi mogao da se setiš svog imena, onda kada ti se pogled gubio u daljini a ti se gubio u iluzijama. Pišem odu svakoj suboti u proteklih pet, šest ili sedam godina, odu svakoj onoj kojoj sam se radovala ali i onoj koja me je rastužila. Pišem i smejem se, smejem se i shvatam da ništa od onoga što zamislim ne može da se ostvari. Prihvatam to i udaram šamar svakoj od tih slatkih želja i nastavljam da čeznem. Čežnja je ono što ja jesam. Čežnja je ono što je uzidano u mene, u moj temelj. Čežnja je jedna od konstanti moga bića i dok god dišem mislim da ću da čeznem. Zvuči slatko i tako patetično. Ali jebi ga, tačno je.Čeznem za pravim ljudima, za iskrenim osmesima, za nežnim poljupcima, za toplim rečima i za tobom koga sam osmislila i odsanjala, tebe koji si plod moje lude mašte. Čeznem i nadam se, zato što jedino tako mora da bude.

Svetski dan knjige

Danas slavimo svetski dan knjige svi mi koji volimo šuštanje stranica i miris papira. Pridružite se akciji kruševačkog udruženja Idejnet klub i objavite na društvenim mrežama: slike, citate, utiske. Šta danas čitate? Haštag je #danascitam. Živele knjige!

Rođendan planete Zemlje u bestragiji

Ne mogu da verujem svojim očima i svojim čulima. Četiri dana bez prestanka lije kiša, bestraga joj glava! Malo živnem, kiša mi udari šamarčinu, malo se oraspložim odgurnuvši hroničnu meteoropatsku depresiju  jednom rukom, vetar mi udari čvrgu. Duva, fijuče, skraćuje mi život. Ulica šarena, ljudi trče da se sklone od tog groznog pljuska- meni se čini da je proleće odavno došlo. Da li se varam? Danas ustajem iz kreveta, budi me Sunce. Sunce, ljudi, Sunce! Ta velika žuta lopta koja pluta u oblacima i kaže mi ''Helou! Stigao sam.''. Momentalno zaboravljam koliko se sve činilo usranim i blatnjavim protekle sedmice i smejem se. Kezim se onako od uva do uva i pitam se šta bih mogla danas da radim. Učenje isključujem, odmah. Danas je Dan planete Zemlje. Danas je dan za slavlje. Danas konačno osećam proleće. Danas nije vreme za učenje. Nema veze što ću za dva dana kukati da ništa nisam stigla. To je redovno stanje. Šetnja, da. Idem u šetnju. Neka ide učenje bestraga!

Sedim tako pored prozora u svojoj sobi i posmatram kišu kako pada, AGAIN, buljim u nebo- Sunce se ne da. Malo kaplje, malo sija lopta, orangutanski krici mi paraju uši tamo negde u nekoj petoj ulici, daleko od ove moje male ušuškane. Grupa majmuna demonstrira svoju odanost Partizanu. Joj, Zemljo, šta si dočekala! Pale se baklje u centru grada, urla se, pevaju se navijačke pesme, razbijači slave ili se zagrevaju za slavlje, među njima i dečkića od po dvanaestak godina, žalosno ih je posmatrati. 

Odmaram u hladu bašte nekog kafića u centru Kruševca, i tek što sam kafu naručila, osećam se kao da sam u Zoološkom vrtu. ''Sve bih ja to u Padinsku skelu da kopa krompir.'', trabunjam drugarici koja srče nes, tu tik do mene. Ona se smeje, sleže ramenima, odmahuje glavom, čudi se. Sve bismo mi to u Padinsku skelu. Slažemo se. Uvek se mi slažemo. Zemljo, kada bi ti samo znala kakve kreature i karikature hodaju ovde. Kad bi ti znala kako je svet uvrnut. Kako je svet neuravnotežen. Životinjsko carstvo svakog dana veće, najviše je majmuna. Da se razumemo, nemam ništa protiv majmuna. Imam protiv ljudi koji glume majmune. Ništa to nema smisla. ''Kad ti kažem, sve je sada preokrenuto, izvrnuto, izokrenuto naopačke, boli te kad vidiš u kakvom društvu živimo.'', nastavljam ja da trabunjam. Cokćem. Da ne kvarimo, lep je dan. Lep dan zaslužuje neke lepe priče. Smejemo se nas dve, kezimo se, slušamo lepu muziku i srčemo naše kafe. Sunčamo se malo, radujemo se proleću. Kod kuće nas čeka hrpa neobavljenog posla, ali ništa zato. Pričamo nas dve i dalje. Pričamo i u jednom trenutku ona kaže ''Kako je nekada lepo vreme bilo. Kako su naši živeli drugačije. Upropastila nas ova tehnologija, digitalizacija.''. Ja počinjem da se gubim u moru misli. Da li nas je upropastila tehnologija ili smo mi sami sebe upropastili? Koliko uopšte Internet može da nas upropasti? I svi ti masovni mediji. Čudo jedno. Svi kažu, ono vreme je bilo lepše. Mislim da i mi možemo da živimo kao oni onomad. Jedina razlika medju nama je to što su oni bili veći ljudi. Ne plastične lutke. Ne, nego baš onako živi stvorovi, onako skroz ljudi. Mi smo više glumci nego ljudi. Nama je bitan trend. Bitna nam je uniforma. Takmičenje. To je konstanta društva. Nisu naši bili nešto mnogo drugačiji od nas. Samo nisu bili toliko bolesni. Znali su da razlikuju kič i šund od kulture. Znali su da nisi bogat onoliko koliko krpica imaš, već onoliko koliko znaš, koliko želiš da saznaš. Bilo je normalno naći momka koji bi te izveo u pozorište, bioskop, u galeriju na neku lepu izložbu. Umetnost se cenila. Prava umetnost. Knjige su se čitale. One prave knjige, ne bestseleri. Bilo je sasvim okej da nekoga zavoliš zato što te je očarao svojim stavom. Niko te nije prozivao zato što si malo drugačiji od drugih. Bilo je sasvim normalno da od momka očekuješ da ima više od 50 reči u vokabularu i da sa njim deliš iste sisteme vrednosti- ne ove izvitoperene, današnje. Nisi riba ako se skineš. Nisi frajer ako voziš Mečku. Nisi, zato što je tada to bilo aut. Ne vredi ti ni fabrika Mercedesa ako nemaš mozak i ako si prazan. Ne vredi ti što si se skinula ako ne znaš dva padeža da ubodeš. Tražio se partner sa kojim si imao o nečemu da pričaš, ne onaj koga možeš lako da skineš. Sve se vrti oko toga ko će koga i ko će s kim, i to je ono po čemu se mi razlikujemo od naših starih. 

Lep je dan danas, rodjendan planete Zemlje, da ne kvarimo. Odlazim i hitam iza zgrade da vidim Stoleta. To je novi drugar, Coletova beba. Ostavio mi je u amanet, što bi rekli stari. Volimo se, mnogo se volimo. Dajem Stoletu koskice i on skače na mene. Gleda me onim smedjim okicama i raduje mi se. Isti Cole nekada. Zubići mu porasli, hoće da grize. Najviše voli moju trenerku- ona mu je ukusnija od svih koskica ovog sveta. Uhvatim ga nekako, on me njuška. Raduje mi se, kažem ja. Radujem se i ja njemu. Veći je čovek od svih ljudi koje znam. ''Stole, srećan ti Dan planete Zemlje!'', kažem ja njemu. On  me gleda nekako čudno, pita se šta trabunjam ponovo. Ja se smejem. Onako kao ludak. Lep je dan danas, da ne kvarimo. 

Ažuriraću se. Uskoro!

Koji beše ono dan danas? Petak rekla bih. Već treći usamljeni petak. Ništa se nije promenilo osim vremena. Prošle nedelje je bilo nekako šućmurasto, mučilo se i mučilo ali kiše nije bilo. Poštedela nas je. Bar nisam imala još jedan histerični napad koji ubodem svaki put kada se oblaci nadviju nad gradom. Strašno je biti meteoropata, ja kad vam kažem. 
I tako kažem, prošli petak je bio nekako otužan, nekako siv. Kiša nije padala ali to nije izmenilo boju. Onaj petak pre ovog otužnog bio je sunčan, neodoljivo savršen. Pleonazam. Kako god. Bio je to divan prolećni dan i činilo se da će veče biti isto takvo. Zvezde na nebu, čuje se graja poludele, pomahnitale dece iz komšiluka, već nekako zamišljam centar Kruševca i vidim da je pun ljudi. Uglavnom ovih mojih vršnjaka. Lujanju tako bez cilja, neki sa ciljem, uglavnom super raspoloženi- raduju se vikendu. Meni petak i vikend kao svaki drugi. I taj, i onaj posle njega i ovaj sad koji je došao nakon prethodnog. 
U poslednje vreme mi se vreme svelo na puko postojanje. Čini mi se da sedim tako i osećam kako minuti, sekunde, sati, čitavi dani i nedelje nečujno struje i prolaze, gube se, isto kao što se i ja gubim. Kada dodje ponedeljak pitam se gde mi je prošao vikend a kada dodje vikend pitam se gde mi je umakla nedelja. Jurim se sa njom, pokušavam da je stignem i ona me nekako uvek prevari. Uvek kraj dodje onda kada se ja naviknem na tu jednobraznost, kada shvatim da je počelo. I pre nego što ponovo počne ja već odustanem, dignem ruke od svog tog vremena utrošenog na razmišljanje, na rezonovanje, na blejanje u plafon, na gubljenje u nekim knjigama koje me samo više i više bacaju u razmišljanje, nepotrebno i uzaludno, jer čini mi se kako god da okrenem sve će mi ostati isto i tako besmisleno. 
''Biće bolje'', čini mi se mantra koju svakodnevno ponavljam nadajući se da će se nešto konačno promeniti, da će neko zaustaviti vreme, da ću se bar jedan minut, jednom mesečno, osećati kao normalna. Da makar jednom neću slušati priče o tome kako sam previše drugačija. Nije da sam pesimista, optimizam je moje drugo ime iako se to nekad ne čini tako. Ali eto, povremeno se osećam toliko staro i toliko nesposobno, povremeno kada pogledam svoju sliku. Pitam se, gde sam bila? Koliko je to vremena prošlo od kako sam prestala da budem onaj kreten od deteta koje je radije slagalo kocke nego igralo se sa ostalom dečurlijom u dvorištu? O čemu ja pričam. Sada sam još gora. Sada sklapam neki svoj paralelni univerzum kroz knjige koje čitam. Dok se druga deca zezaju u školskom dvorištu. Ja sedim i gutam te reči koje mi, ubedjena sam, nekad ne prijaju. Kad kad pomislim da sam nekim čudom prerano odrasla. I onda poželim da nije tako. U tim trenucima jedino zaželim da sam neka nezrela lujka koja joj je svrha življenja da se natakari na visoke štikle subotom uveče i izadje u centar grada da se pokaže. Neka koja traži koga će i kako će sledećeg. Neka koja ima spisak ljudi za koje je umislila da je vole, iako zna da niko očima ne može da je vidi. Povrh svega toga, i dalje tvrdi da je to tako zato što su ljudi ljubomorni na nju. Volela bih da imam mozak takve jadnice i da se jednostavno odmorim. 
Šta god da napišem, može jedino pogrešno da zvuči i pogrešno da se protumači. Ne može drugačije. To sam ja. Udaljena od ljudi, a opet tako zazidana u toj groznoj svakodnevici, sprečena da uredim SVOJ maleni svet, da bezbrižno živim u njemu. Nekada je bilo tako mnogo ljudi oko mene, sada ih nema. Volim ono "dogovorićemo se" i "videćemo se" u prolazu i kad god se sretnemo, jer odmah znam da to znači "videćemo se nekad, jednog dana, eventualno,možda, NIKAD." I uvek se mi vidimo- od jednog do drugog ''dogovorićemo se''. Sve ostane tako kako jeste. Otužno. Šućmurasto. Kao ovaj petak. Kao onaj prošli. Kao svaki u poslednje vreme. Otrabunjala sam svoje, sada odoh. Prijatno vam bilo!