S
|
edela
je u svojoj udobnoj fotelji i kroz
prozor je posmatrala nebo koje je dobilo nekakvu čudnu boju te tople
novembarske večeri. Izgledalo je kao da je Beograd spavao i sanjao slatke
snove. Tog poslepodneva Ela se osećala nekako beskorisno i usamljeno i činilo
joj se kao da dosadna škripa guma u ulici u kojoj je stanovala namerno pokušava
da je uznemiri i učini je još napetijom nego što je to već bila. Volela je ona
gužvu, volela je i muziku, provod, ljude. Volela ih je uprkos činjenici da im je
mnogo davala a oni njoj još više oduzimali. Volela je buku ali ovog puta joj je
galama parala uši. Želela je malo mira, samo malo tišine koja bi joj pomogla da
smiri svoje misli. Kao da je bujica neizgovorenih reči tutnjala kroz njenu
glavu, kiša uskomešanih osećanja i po neka neostavarena želja lebdeli su u
vazduhu i to ju je mučilo.
Tama
se polako spuštala nad gradom, nastupio je sumrak- kao i svakog dana, sve
ranije i ranije. Pokušavala je da ignoriše tu poznu jesen koja joj je zadavala
toliko muka. Mrzela je kišu, mokre asfalte i šareno lišće koje joj je škripalo
pod nogama dok je koračala. Nije uživala u oblacima, nije uživala u sivilu.
Sivilo danju, tama noću. Nije bilo Sunca, nije bilo radosti. Ela se
promeškoljila i zgrabila šolju tople kafe čiji je miris ispunio sobu. Na krilu
joj je ležala knjiga koju je nedavno dobila na poklon i pokušavala je da nadje
nešto što bi je nateralo da je čita. Bila je lenja, bila je zlovoljna. Nije joj
se čitalo. Tako joj se spavalo ali san nije dolazio, želela je društvo ali
društva nije imala. Jedno je znala- taj grad je polako počinjao da je guši.
Iznova i iznova, svakog dana, na svakom ćošku, u svakom prolazniku je videla
nešto što joj je smetalo. Čak je i na reklamnim panoima i bilbordima videla
neku pretnju. Videla je mnogo ljudi koji su joj se smejali, videla je neuspeh,
videla je svoj lični pad i to ju je jedilo.
Ela
nije znala da gubi i nije volela one koje je nisu poštovali. Bila je obična ali
pomalo čudna devojka, preka, ćudljiva, stalno u pokretu, stalno u potrazi za
boljim. Imala je crvenu, lepo potšišanu kosu koja je njeno lice činila
simpatičnim. Ne duguljastim, ne okruglim, već simpatičnim. Sjaj u njenim
zelenim očima bi sevnuo svaki put kada se osećala odbačenom, a sada se upravo
tako osećala. Uzdahnula je. Umorna od sedenja i nekog čekanja nečega ili nekoga
ko sigurno neće doći, bila je uverena, i bacila je knjigu na maleni stočić kraj
fotelje.
Ne,
nije se osećala odbačeno. Osećala je prazninu. Duboko u sebi, osećala je rupu
koja se iznenadjujuće brzo širila i ostavljala je bez vazduha. Pitala se da li
je ona jedina koja ima utisak da je Beograd polako ali sigurno guta. Odgovora
nije bilo, uprkos napregnutosti da shvati. Zato je odustala i od razmišljanja,
pa je laganim, nevoljnim korakom napustila svoje omiljeno mesto kraj prozora,
rešena da nadje način da to mrtvilo, ono koje se uselilo u njeno telo i njen
um, izbaci jednom za svagda. Rešila je da se izgubi u moru istih onih ljudi
kojima se uvek iznova vraćala, i zato je iz džepa svog kućnog mantila izvukla
telefon i okrenula dobro poznat broj.
„Da li
sam ja opet morala biti ta koja će prva nazvati?“, upitala je čim je čula glas
s druge strane žice.
„Ela?
Još uvek si živa? Već sam počeo da brinem.“, odgovor, smeh a zatim tišina.
„Luka,
obećao si da ćeš nazvati. Prvom prilikom, kada nadješ vremena.“, rekla je
mršteći se iako on to zapravo i nije mogao videti.
„Pa,
čim nisam nazvao znači da nije bilo vremena. Je l se slažeš?“, čula je glas
ispunjen sarkazmom koji je njemu tako dobro pristajao.
„O,
dobro. Nervozna sam, pričam gluposti. Zaboravi. Da li imaš vremena sada? Izgleda
kao da ću iskočiti iz sopstvene kože.“, Ela je cupkala dok je govorila.
„Kada
i gde?“, Luka je brzo izgovorio.
„'Ajde
dodji po mene. Za sat. Ovde ćemo se dogovoriti gde.“
„Kako
kažeš, tu sam za sat. Videćemo se.“, opet smeh.
„Videćemo
se. I hej, Luka! Hvala ti.“, Ela je požurila kako se veza nebi prekinula.
Luka
se grohotom nasmejao, po drugi put za to kratko vreme kolilko su razgovarali. Pretpostavljala
je da ga je sve ovo zabavljalo- i njena uznemirenost, i ovaj besmislen poziv u
18 h poslepodne, i ta nevolja koju je
svako mogao osetiti u njenom glasu dok je govorila. Luka je bio njen prijatelj,
najbolji koga je ikada imala. On je znao šta je Eli potrebno kada je takva.
Njegovo društvo, mnogo sladoleda i malo smeha. Zato je uvek njega zvala i
nikada nije zažalila. Nikada i neće zažaliti, u to je bila sigurna. Zato je
brzo prekinula vezu, gurnula telefon nazad u džep i otrčala u svoju spavaću
sobu da se obuče. Razmišljanje i druge besmislice je gurnula na stranu
shvativši da joj samo oduzima vreme i
kida nerve. Morala je da se opusti.
