Greška

Kako si? Imali nečega novog? Setiš me se nekad, da znam, setiš se sigurno. Setiš se pa zaboraviš, teraš mene od sebe, teraš sebe od mene.
Šta radiš? Da li ti prodjem kroz glavu uveče kada legneš u krevet? Voleo bi da me imaš tu ušuškanu, tu uz sebe. Voleo bi da me maziš i govoriš mi sve one lepe reči. Da znam, sigurno poželiš da me imaš ponovo, makar na trenutak. Da pustimo da se misli roje, da ćutimo. Znam, sigurno je tako.
Hej! Da li još uvek imaš one slike na kojima smo zajedno? One slatke, divne? Još uvek ih čuvaš, zar ne? A onaj mali poklončić? Ma da, znam da ga čuvaš. Obećali smo jedno drugom- bez obzira na sve uvek ćete podsećati na mene. Da li se rastužiš kada ga pogledaš? Možda na trenutak. Možda na dva. Onda opet nateraš sebe da me izguraš iz svoga uma. Iz uma je lako, iz srca nikako. Znam ja, govorim ti zato što znam.
Voleo bi da me vidiš ponovo? Samo još jednom da me zagrliš, da se pripijem uz tebe i da osetim tvoju toplinu. Volela bih to. A ti? Verovatno te pomisao na ponovni susret plaši. Znaš šta? Morala bih da te poljubim. Opet. Ponovo. Ne bih izdržala. Rekla bih ti da mi nedostaješ.  Rekla bih ti da mi trebaš i da te mnogo volim. Nedostaješ mi, nedostaješ. Tako je teško kada te se setim. Tako si dalek, tako nedodirljiv. Rekli su ljudi da je san o sreći samo sreća. Nije. Sanjam te ja često. Stalno si tu negde. Na svakoj stranici knjige, na svakom zidu u gradu, u svakoj pesmi i svakoj reči, tu si, ne odlaziš. Stalno si tu. Al' te nemam.  Opet i iznova. O svemu govorim, trudim se da te ne pomenem. Čuvam te u sebi, napolje te puštam kada sam sama. Samo tada mogu sebi da priznam da sam još uvek potpuno tvoja.

Pa kako bih ti rekla?

Ti si nešto sićušno, maleno, neuhvatljivo, a opet si nekako tu, meni na dohvat ruke.

Čini mi se da živimo u velikom snu. Čini mi se da naši snovi nemaju granica.

Čini mi se da si samo moj, da te krijem u svakoj pesmi, svakoj reči. Krijem te u svojoj glavi, padaš u san kada sam ja umorna i budiš se s prvim kapima jutarnje rose.

Krijem te u svakom zalasku Sunca, urezan si u zvezde, postao si deo Meseca, deo galaksije- moje samo meni znane. Deo si mog kosmičkog prostora i kao takav ti si moj sićušan komadić beskonačnog. Zauvek moj a opet tudj. Nikada tu ali tako blizu srcu. Nikada opipljiv, uvek nestvaran.

Tu si. Radujem ti se i plačem za tobom, želim te svakog dana i svakog trenutka. Nekada me pomisao na tebe čini tužnom, pa pokušavam da te sakrijem  od svoje svesti, od onog dela srca koje te nije pustilo. Onda se setim da si uvek uz mene, da mi se smešiš negde tamo, u daljini, u izmaglici, u mojim maštanjima. Setim se da me ne napuštaš, da ćeš uvek biti deo mog malog kosmosa. Bićeš moj razlog za smeh, moj poziv za bol. Bio si onda, i sada si. Bićeš. Stalno, neprekidno. 

Njemu i za njega

Kako god bilo, ja sam tebe volela.

Jako.  Snažno. Bez kraja i početka.

Volela sam te kao što nikada nisam nikoga.

Ljubila te onako nežno, stidljivo.

Nekad bi mi se obrazi zarumeneli a ti bi mi poklonio jedan od tvojih najlepših osmeha.

Uvek zajedno, uvek radost i uvek čežnja.

                                *

Ali čekaj! Ja sam tebe volela.

Onako naivno, kako samo dete može voleti.

Voleli smo se, prevoleli, razdvojili se.

Sada je drugačije.

U tvojim očima sam nalazila svoj svet.

Živela u tvojoj zenici.

Živela, disala, onda nestala.

Izgubila se bez traga.

                **

Sačekaj časak. Smejali smo se.

Smejali se i plakali.

Nadali se i patili.

Sve je bilo kao san, samo smo mi bili stvarni.

Uvek tu, uvek ispred vremena, plašili smo se budućnosti.

Nadali se. Ginuli.

Sagorela nas ta nada, čekanje i slutnja.

Bili smo drugačiji, bili smo svoji, ja tvoja, ti moj.

Opušteni, srećni.

„Zauvek zajedno.“, imali smo običaj da kažemo.

„Zauvek jedno.“ , umela sam ja da kažem.

                                ***

Prošli smo.

Sada smo opet sami.

Završili smo se.

I ona priča bez početka ima kraj.

Peripetija je učinila zaplet beznačajnim.

Završili smo se, a eto ja sam te volela.

I volela, i želela te,i rasla sa tobom, iz dana u dan.

Volela sam te, pevušila, uživala, sve sa tobom, sve uz tebe.

Bila tvoja, bila potpuno tvoja.

Bila i ostala iako više nismo jedno, iako više nismo spoj.

Mnogo neostvarenih snova na jednom mestu

Imala je kosu mekanu kao pamuk i usne boje trešanja. Krasio ju je osmeh andjela i izgledala je tako nevino. Kada je pričala, radila je to polako, kada je sanjala nije imala granica.
Želela je da voli, žudela je da je vole.
Družila se sa maslačcima, kapima jutarnje rose i vetrovima koji su često posećivali njen kraj.
Sedela je na prozoru i zamišljeno posmatrala plavo nebo iznad svoje glave.
Brojala je oblake danju, zvezdama želela dobrodošlicu svake večeri. Pevušila je tiho, zamišljala da je pored nje.
Trudila se da veruje da ce doci.
S vremena na vreme njena ulica je bila tiha. S vremena na vreme kiša je dobovala po krovovima i često je bila sama. Nije volela da bude sama.
Nije volela kišu.
Snova je bilo mnogo.
Ali nije bilo njega. Nije bilo ničega sem maslačaka i vetra. U trenu je prestala da veruje. Prestala je da mašta. Samo je tako sedela i čekala. Čekala je i minuti su prolazili. Prolazili su i dani. Prošli su meseci za danima, godine su se vukle. Njega nije bilo. Ostali su samo puste maštarije. Pregazilo je vreme a da to nije ni primetila. Pa makar će joj maslačci ostati verni. Ipak su oni bili jedini koji su bili stvarni. Sve ostalo je bilo deo...pa verovatno sna.