Tužbalica sanjara

Ironije li. Sve nam se svelo na beznačajne sitne razgovore o vremenskoj prognozi i Mesečevim menama.

-Kako si?

-Dobro, ti?

-Nije loše, uvek može bolje. Šta ima?

-Ništa posebno, mnogo obaveza, malo slobodnog vremena. Verovatno i kod tebe?

-Da, da. Ova kiša me izludjuje. Nervozna sam i umorna. Kažu da će uskoro pravo proleće.

-Stvarno? A eto vidiš, ovde već danima sija Sunce, baš je lepo vreme.

-

-

-

I? Do juče se držali za ruke, danas samo dva stvorenja koja žive u mašti. Samo dva putnika neznanca, koji su skrenuli sa zajedničke staze. Samo dva stranca, jedno veliko NIŠTA. Postavljamo glupa pitanja, dajemo glupe odgovore, onda nakon pete rečenice stanemo, ne znamo gde ćemo dalje. Zagrcnemo se, ujedemo za jezik. Setimo se da više nismo ono što smo bili, pa nas sećanja ponesu. Bude nam neprijatno, postidimo se i svojih postupaka i svih do tada (ne)izgovorenih rečenica. Uspravimo se, skrenemo pogled u stranu, pročistimo grlo dok nam nešto igra u stomaku. Neki grozan osećaj,neka krivica. Probudi se neizmerna tuga, počinje od srca a završava se u očima. Zato se više i ne gledamo. Samo vodimo besmislene razgovore. Ne znamo šta je ispravno reći, ne znamo da li je ispravno pokazati da boli. Napravimo masku, lice od plastike, lažan osmejak nam počiva na licu a u očima sjaj je nestao. Baš zato se više i ne gledamo. Baš zbog toga ćutimo. Baš zbog toga bežimo jedno od drugog. Baš zato nas boli. Sada, čini mi se više nego pre. Priča se završila, šta tu mi možemo?

Da glumimo da nam je svejedno?

Da se pretvaramo da se ne poznajemo, da se nikada nismo ni upoznali?

Da se složimo da smo se našli u pogrešnoj priči?

Ili možda da izigravamo bliske stare drugare?

Ne, mi biramo da govorimo o vremenu. Da nižemo kolajne priča i pričica u koje ni sami ne verujemo. Da pokušavamo da zaboravimo ono što nas veže. A veže nas.

Mi biramo da se kunemo u večno prijateljstvo, iako od prijateljstva nema ni traga. Igramo igru uloga. Ja ravnodušna, vesela. On preboleo, spokojno spava.

Da li si stvarno preboleo?

Jesi li?

Ako jesi, zavidim ti. Ljubomorna sam. Znaš zašto? Zato što ja nisam. Čini mi se da nikad ni neću. Sve se samo svodi na ono prvo- pravim se da mi nikada nisi bio sve. Izigravam ravnodušnost, ali padam na prvu prepreku. Tako sam loša u toj predstavi. Mislim da goru glumicu ne možeš naći. Publike nema, odavno sam je oterala. Reflektori su se ugasili, sedim sama u mraku. Setim te se, svakog trenutka. Svakog dana. Ljude delim na one pre tebe i one posle tebe, ljubavi na one beznačajne i jednu, s tobom, najveću i najlepšu. Vreme gubim, igram se sama sa sobom. Hrabrim sebe, možda pokušavam da nadjem nekog sličnog tebi. Mili, oboje znamo da ga neću naći. Ni jednog takvog, ni jednog nalik tebi, nikada nikada neću sresti. Nikog tako dragog, tako nežnog, ni jednog koji se tako kao ti smeje, ni jednog ko me tako gleda. Nema takvog, jedan si, jedinstven. Svi ostali su sićušni i beznačajni pored tebe. Svi minorni i nebitni. Samo si ti drugačiji. I zato gubim vreme tražeći nekog ko ne postoji niti će ikad postojati. Ipak, želim da verujem da će doći. Želim da se nadam kao što to uvek činim.

Ako je kod tebe Sunce, kod mene je nažalost kiša i grad. Oblaci su se nedavno nadvili pa nikako da naidje vetar i oduva ih. Ako je kod tebe proleće, kod mene jesen traje već neko vreme. Hodam ulicom dok mi lišće škripi pod nogama. Ako se tvoje usne iskrivljene u osmeh, moje su već duže vreme neme, nepomične. Lice mi je pomalo bezizražajno, pomalo prazno. A oči su mi potamnele, baš kao horizont iznad moje glave. Čekam da vidim plavetnilo neba ponovo. Čekam da se setim zašto još čeznem sa tobom umesto da fajl sa tom pričom zatvorim ili uništim. Da ga zaturim lepo, stavim negde i zaboravim gde sam ga stavila. Tako bi bilo najbolje.

A što te nema?

Otupela, oglupela, pomalo prećutala, pomalo lagala, čini mi se malo oglupela, sedim tako sama sa sobom i pitam se šta bi bilo da je moglo biti. Čini mi se da sam umorna, čini mi se da sam ljuta, a ponajviše da mi smetaju ljudi. Opet dolazi ono vreme kada bih volela da sam beskorisno sama i usamljena. Ono pusto vreme kada sam živela u mom malom svetu, duginih boja, daleko od ljudi. Izlovana od svega što bi moglo povrediti, izolovana od bola, oguglala na laži i sećanja.

Izgubljena, pod pritiskom neizgovorenih reči, jako besna i jako napeta, buljim tako u stare slike, i ne znam više da li to radim zato što sam dokona ili zato što mi nedostaje. Nedostaješ mi ti, nedostaju mi naše tajne. Čini mi se, na slikama boja a u mojoj duši sivo. Neki oblak se nadvio nad amnom, neka kiša počela, pa eto lije već mesecima. Mokro mi je srce, mokra su mi stopala, uspomene polako počinju da blede, vidjam te samo u snovima. Ne mogu da se setim, pokušavam ali bezuspešno. Tuga je sveprisutna i sveobuzimajuća. Čuvala sam te u malenim stvarima, skrivenim pregradama svoga uma, čuvala sam te u sitnicama, rečima, pesmama, slikama.

Slike sam bacila. Izgužvala, pokidala, negde zaturila.

Za pesme sam ogluvela. A reči sam počela da zaboravljam. Reči puste, reči beznačajne. Sve one sate beskrajnog blebetanja, sve one ispisane u porukama, sva ona obećanja za koja sam duboko u sebi znala- neće biti ispunjena. Sve se pretvorilo u prah, i zvezde, i Mesec, i ono drvo pokraj koga smo sedeli, i ona nepregledna poljana gde smo se prvi put poljubili, i svi oni sati nezaboravni, sve je usahnulo, sve uvenulo, sve se izgubilo, rasprslo u vazduh poput atoma prašine.

Želela sam te toliko da sam u toj silnoj želji sagorela. Volela sam te toliko, da me sva ta ljubav spržila. Sada mi neizdržljivo nedostaješ. I ti, i pesme, i reči. I svaki tvoj osmeh, mali i veliki; svaki tvoj pogled, prodoran i čist; svaki tvoj zagrljaj, topao i siguran. Sada sam bleda kopija one stare mene, putnik lutalica, mornar stradalnik, sada tražim put i možda nekog drugog, s kim ću deliti tajne. Pritiska me i ova tišina, i ovaj teški vazduh. Tišti me to što te nema, umorna od samoće tražim svoj mir. Negde. U nekome. Nečemu.