„Biću ja jednog
dana kao ti, znaš. Jednog dana ću se
zaljubiti, naći nekog lika koji će me paziti. Nekog zbog koga ću izgubiti glavu
i zaboraviti na sve svoje poroke. Jednog dana, postaću drugačija.“,mrmljala je
Ela a u sopstvenom glasu osetila je neku neobjašnjivu čežnju za nečim što nikad
nije imala, nekim nepoznatim koga još uvek nije imala prilike da sretne, čežnju
za ljubavlju- pravom i iskrenom, onom o kojoj nikad nije razmišljala.
Sedeli su za šankom, okrenuti jedno prema drugom, svako u svom malom
svetu, svako daleko od tog kluba gde su se obreli, daleko od ljudi oko sebe
koji su slavili život i veselo koračali u ritmu muzike, daleko čak i od njih
samih. Činilo se kao da se Kiša uskomešanih
osećanja ruku pod ruku sa Naletom krivice i Grižnje savesti; Nezadovoljstvo i Bes,
dva dobra drugara- sve loše, sve ono što nisu a mogli su, sve što su odbili a
pruženo im je, sve što su izgubili a nekad imali, sva ta muka sručila se na
njih, kao cunami koji je pretvorio njihova lepa lica u bolne grimase, njihove
osmehe na trenutak zbrisao i ostavio prazninu za sobom. Onu koju pokušavaju već
duže vreme da popune, da zakrpe.
Luka, odjednom vidno budan, zagledao se u nju , dok mu je slab osmejak
počivao na licu. Slegao je ramenima, uzeo čašu vodke koju je barmen spustio
ispred njega i ispio je celu na iskap. Setio se Nele koja ga je čekala kod
kuće, bacio je pogled na devojku koja je igrala oko njega smešeći se,
flertujući s njim, ne znajući da je čovek koji joj namiguje otac dvogodišnje
devojčice, da je vojnik koji je u sopstenom ratu poražen, onaj koji je prošao
sve frontove, ali iz njih nije izašao kao pobednik. Ona nije gledala kroz
njega, ona je videla samo njegovu spoljašnjost: njegove sjajne zelene oči,
njegovu lepo podšišanu kosu, njegov stav koji je pucao od samopouzdanja.
Zapravo, bio je nesrećan. Izgubljen, nedorečen, tužan. Ela je činila da se smeje.
Njena ljupkost prenerazila bi ga uvek
nanovo, a sada ga je čak i uplašila. Nikada on tako nešto od nje nije čuo. Nikada
nije mislio da traži ljubav. Ela je bila njegova mala zver. Njegova najbolja
drugarica, osoba sa kojom je bio potpun.
Mada se potajno nadao da će uvideti koliko greši razbacujući svoj život
okolo, verovao je da će jednog dana stvarno pronaći to što traži. Šta god to
bilo. Trudio se da je razume, izbegavao je da je osudjuje. Jednostavno nije
imao prava da to čini. I on je mnogo grešio. Te greške bi se mogle čak nazvati
kardinalnim greškama- onim koje je nemoguće ispraviti. Nije on bio prava osoba da njoj
govori šta je ispravno, šta ne. Nije on bio taj koji će je grditi. Ona je
živela po svojim pravilima. Mogao je samo da je prihvati takvu kakva je bila,
luckastu i šašavu, kao dete koje želi sve da proba i sve da zna, takvu iskrenu
i impulsivnu, ali pre svega meku. Takva je bila njegova Ela. Kamen spolja,
pamuk iznutra. Šteta što nije dozvoljavala drugim ljudima da to vide.
Di-džej je promenio pesmu, i prvi
akordi jedne od omiljenih Lukinih pesama ispunile su prostoriju. Masa je
podivljala i tela su počela da se uvijaju jedno pod drugim. Lukine oči su
sevnule i on je nežno laktom gurnuo Elu, „Mala, za sve će biti vremena. Ne
sumnjam ja u tebe. Naćićeš ti nekog ko će te razmaziti.“, namignuo joj je dok
se kretao prema podijumu, gledajući je pravo u oči. „Kako beše, htela si da
plešeš?“, opet ju je peckao. „Hajde, da te vidim!“, dodao je smešeći se. Ela je
navrnula svoje piće, kao on maločas, i ustala je sa stolice.
„Rekoh ja.“, potvrdila je a onda
je pustila svoje telo da prati ritam. Ruke je podigla visoko iznad glave i
dopustila muzici da je nosi. Oči je zatvorila dok je pevušila dobro poznatu
pesmu, i njoj jednu od omiljenih.
Par minuta kasnije, Lukina ruka bila
je ovlaš obavijena oko njenog struka, dok je njena počivala na njegovom ramenu.
Plesali su i plesali, zaboravili na sve svoje muke, ispijali čašu za časom,
glasno se smejali, na svoj i na račun onih koji su ih zapanjeno posmatrali. Na
račun svih onih devojaka koje su njega čežnjivo gledale, na račun svih momaka
koji su hteli da osete njeno telo toliko blizu svom, kao što je ono bilo blizu
Lukinog. Svi su mislili da su par. Verovala je da su je svi i prepoznali, da su
upirali prstom na nju i smejali se. Poznavali su i njega, mada je većini ona
bila predmet ogovaranja. Kučka Ela. Ela koja sebi mnogo toga daje za pravo. Pa,
Elu nije bilo briga! Ela je znala istinu i Luka je znao istinu. Šta će novine
pisati, nju više nije bilo briga. Luka je bio u pravu, zna ona vrlo dobro
koliko vredi. Zna ona da su svi ti ljudi samo ljubomorni. Znala je, da joj
zapravo zavide, i da bi dali ceo svoj život u zamenu za njen. Ona je bila
zvezda.
Elin nos je po drugi put te večeri nestao u toplini Lukinog vrata dok su
njene ruke bile obavijene oko njegovog struka. I dalje na podijumu, sada
umorni, ali i dalje raspoloženi da plešu uz neku sporiju pesmu, dugo su ćutali.
Luka je privio uz sebe, udišući miris njene kose, smešeći se sam za sebe,
osećajući se bezbedno. Ona ga je čuvala. Njoj je verovao, nije ga bilo briga za
svet. Želeo je da joj bude blizu. Iz
nekog nepoznatog razloga, voleo je da je grli. Bila je mala i krhka naspram
njega, znao je da joj to prija. Imao je potrebu da je štiti. Tako ju je i sada
zagrlio dok su se sporo njihali uz neki miks pesama pevačice Adele.
Ela je osetila olakšanje. Bila je skoro potpuno pijana, misli su joj
lutale, smejala se. Posle nekog vremena, ponovo je na njenom licu čučao osmeh.
Osmeh opijene devojke, osmeh osobe kojoj su upravo ubrizgali lek.
„Umorna si?“, šapnuo joj je Luka.
„Osećam se fantastično.“, odgovorila je.
„Komirani smo, a nismo još uvek ništa duvali.“, rekao je i nasmejao se
glasno.
Ela se uspravila i pogledala ga pravo u oči, „Druženje s tobom je moja
droga.“, rekla je veselo.
„A da ipak posle zapalimo po jednu?“, bio je uporan Luka.
Ela je prebacila obe ruke oko njegovog vrata i razmišljala malo o tome,
„Pa, ako znaš nekoga ko ima da nam da, može. Meni je svejedno. I šta je to sa
tobom, vojniče? Zar ne zagovaraš zdrav
način života? Odakle trava u celoj toj priči?“, zadirkivala ga je.
„I vojniku nekad treba predah, znaš. I da, poznajem nekoga.“, opet se
nasmejao.
„Okej. Meni bi trebao predah isto. Već mesec dana pokušavam da se vratim
kući trezna, ali mi ne ide nešto.“, rekla je opušteno, a onda je napravila
grimasu.
„Mala, možda bi bilo bolje da mi ne pričaš toliko o tome. Nisam bio tu
da te pazim, osećam se odgovornim za tvoje gluposti. Oboje znamo koliko njih si sposobna da napraviš.“,
odgovorio je i sarkazam se mogao ponovo osetiti u njegovom glasu.
Ela se podigla na prste i spustila poljubac na njegov gladak obraz, „Ne
brini toliko. Znaš ti da ja imam rezervoar energije u sebi. Neće on presušiti
nikad, pazi šta ti kažem.“, rekla mu je. Onda ga je uzela za ruku i povukla do
šanka, „Čekam te ispred, i tebe i pljuge.“, dobacila je pre nego što je pokupila
svoju pismo tašnu sa šanka i nestala u masi.
