Ne mogu da verujem svojim očima i svojim čulima. Četiri dana bez prestanka lije kiša, bestraga joj glava! Malo živnem, kiša mi udari šamarčinu, malo se oraspložim odgurnuvši hroničnu meteoropatsku depresiju jednom rukom, vetar mi udari čvrgu. Duva, fijuče, skraćuje mi život. Ulica šarena, ljudi trče da se sklone od tog groznog pljuska- meni se čini da je proleće odavno došlo. Da li se varam? Danas ustajem iz kreveta, budi me Sunce. Sunce, ljudi, Sunce! Ta velika žuta lopta koja pluta u oblacima i kaže mi ''Helou! Stigao sam.''. Momentalno zaboravljam koliko se sve činilo usranim i blatnjavim protekle sedmice i smejem se. Kezim se onako od uva do uva i pitam se šta bih mogla danas da radim. Učenje isključujem, odmah. Danas je Dan planete Zemlje. Danas je dan za slavlje. Danas konačno osećam proleće. Danas nije vreme za učenje. Nema veze što ću za dva dana kukati da ništa nisam stigla. To je redovno stanje. Šetnja, da. Idem u šetnju. Neka ide učenje bestraga!
Sedim tako pored prozora u svojoj sobi i posmatram kišu kako pada, AGAIN, buljim u nebo- Sunce se ne da. Malo kaplje, malo sija lopta, orangutanski krici mi paraju uši tamo negde u nekoj petoj ulici, daleko od ove moje male ušuškane. Grupa majmuna demonstrira svoju odanost Partizanu. Joj, Zemljo, šta si dočekala! Pale se baklje u centru grada, urla se, pevaju se navijačke pesme, razbijači slave ili se zagrevaju za slavlje, među njima i dečkića od po dvanaestak godina, žalosno ih je posmatrati.
Odmaram u hladu bašte nekog kafića u centru Kruševca, i tek što sam kafu naručila, osećam se kao da sam u Zoološkom vrtu. ''Sve bih ja to u Padinsku skelu da kopa krompir.'', trabunjam drugarici koja srče nes, tu tik do mene. Ona se smeje, sleže ramenima, odmahuje glavom, čudi se. Sve bismo mi to u Padinsku skelu. Slažemo se. Uvek se mi slažemo. Zemljo, kada bi ti samo znala kakve kreature i karikature hodaju ovde. Kad bi ti znala kako je svet uvrnut. Kako je svet neuravnotežen. Životinjsko carstvo svakog dana veće, najviše je majmuna. Da se razumemo, nemam ništa protiv majmuna. Imam protiv ljudi koji glume majmune. Ništa to nema smisla. ''Kad ti kažem, sve je sada preokrenuto, izvrnuto, izokrenuto naopačke, boli te kad vidiš u kakvom društvu živimo.'', nastavljam ja da trabunjam. Cokćem. Da ne kvarimo, lep je dan. Lep dan zaslužuje neke lepe priče. Smejemo se nas dve, kezimo se, slušamo lepu muziku i srčemo naše kafe. Sunčamo se malo, radujemo se proleću. Kod kuće nas čeka hrpa neobavljenog posla, ali ništa zato. Pričamo nas dve i dalje. Pričamo i u jednom trenutku ona kaže ''Kako je nekada lepo vreme bilo. Kako su naši živeli drugačije. Upropastila nas ova tehnologija, digitalizacija.''. Ja počinjem da se gubim u moru misli. Da li nas je upropastila tehnologija ili smo mi sami sebe upropastili? Koliko uopšte Internet može da nas upropasti? I svi ti masovni mediji. Čudo jedno. Svi kažu, ono vreme je bilo lepše. Mislim da i mi možemo da živimo kao oni onomad. Jedina razlika medju nama je to što su oni bili veći ljudi. Ne plastične lutke. Ne, nego baš onako živi stvorovi, onako skroz ljudi. Mi smo više glumci nego ljudi. Nama je bitan trend. Bitna nam je uniforma. Takmičenje. To je konstanta društva. Nisu naši bili nešto mnogo drugačiji od nas. Samo nisu bili toliko bolesni. Znali su da razlikuju kič i šund od kulture. Znali su da nisi bogat onoliko koliko krpica imaš, već onoliko koliko znaš, koliko želiš da saznaš. Bilo je normalno naći momka koji bi te izveo u pozorište, bioskop, u galeriju na neku lepu izložbu. Umetnost se cenila. Prava umetnost. Knjige su se čitale. One prave knjige, ne bestseleri. Bilo je sasvim okej da nekoga zavoliš zato što te je očarao svojim stavom. Niko te nije prozivao zato što si malo drugačiji od drugih. Bilo je sasvim normalno da od momka očekuješ da ima više od 50 reči u vokabularu i da sa njim deliš iste sisteme vrednosti- ne ove izvitoperene, današnje. Nisi riba ako se skineš. Nisi frajer ako voziš Mečku. Nisi, zato što je tada to bilo aut. Ne vredi ti ni fabrika Mercedesa ako nemaš mozak i ako si prazan. Ne vredi ti što si se skinula ako ne znaš dva padeža da ubodeš. Tražio se partner sa kojim si imao o nečemu da pričaš, ne onaj koga možeš lako da skineš. Sve se vrti oko toga ko će koga i ko će s kim, i to je ono po čemu se mi razlikujemo od naših starih.
Lep je dan danas, rodjendan planete Zemlje, da ne kvarimo. Odlazim i hitam iza zgrade da vidim Stoleta. To je novi drugar, Coletova beba. Ostavio mi je u amanet, što bi rekli stari. Volimo se, mnogo se volimo. Dajem Stoletu koskice i on skače na mene. Gleda me onim smedjim okicama i raduje mi se. Isti Cole nekada. Zubići mu porasli, hoće da grize. Najviše voli moju trenerku- ona mu je ukusnija od svih koskica ovog sveta. Uhvatim ga nekako, on me njuška. Raduje mi se, kažem ja. Radujem se i ja njemu. Veći je čovek od svih ljudi koje znam. ''Stole, srećan ti Dan planete Zemlje!'', kažem ja njemu. On me gleda nekako čudno, pita se šta trabunjam ponovo. Ja se smejem. Onako kao ludak. Lep je dan danas, da ne kvarimo.
Нема коментара:
Постави коментар