Igra uloga druga glava (Luka)

Lagao bih kada bih rekao da me žene nisu volele. Baš naprotiv, uživao sam u njihovom društvu, one su me obožavale i verovale mi, bio sam i ostao jedino muško koje ženama može biti i prijatelj i ljubavnik u isto vreme. Pretpostavljam da svi mi imamo onaj period kada jednostavno želimo da izigravamo mačo muškarce iako smo iznutra zapravo plašljivi poput laneta. Ranjivi smo, skloni melanholiji, opsednuti svim mogućim veličinama i brojkama, stalno u pokušaju da se dokažemo i ostavimo najbolji mogući utisak. Zašto?  Zato što volimo da nas žene vole, eto zato.

Ne znam kako, ali biće da sam uvek bio drugačiji od svih riba u moru, žargonom rečeno. Nekako sam uvek štrčio i odvajao se, uvek bolji od svojih drugova. Ljudima se činilo da me poznaju, nisu ni bili svesni koliko greše! Nisam se rodio u bogatoj porodici, i kao klinac nisam bio od onih kojima su roditelji mogli priuštiti skupu odeću, najmodernije patike, letovanja, zimovanja,...postoji li ime za odmore u proleće? Zapravo, nisam imao tu sreću da se odmaram 365 dana u godini, niti sam potekao iz sredine u kojoj je to bilo uobičajeno. Uprkos svom poreklu, uvek okružen snobovima, nikada nisam pokušavao da budem kao oni-da li zato što mi se nije svidjalo da me svet smatra površnim umišljenim frajerom ili zato što nisam video sebe u toj ulozi, ne znam. Uglavnom, nisam imao čak ni tu sreću da upoznam svoje prave roditelje. U vreme kada sam stasavao, najveća moja želja bila je da postanem košarkaš, zaradim brdo para radeći ono u čemu sam stvarno dobar a onda nadjem neku lepu devojku i skrasim se u kasnim tridesetim. Sanjao sam o malim stvarima, poput doma, ljubavi, iskrenih prijatelja. Nisam želeo da me etiketiraju, samo sam hteo da budem primer ovim klincima koji dolaze. Košarka je bila moja velika strast, najveća ljubav. Možda čak veća i od svih ljubavi ovog sveta koje sam imao prilike da osetim: prema sestri, hip-hopu; onoj slatkoj plavoj u koju sam se davno, u svojoj sedamnaestoj zaljubio; dobrom džinsu i naravno ljudima koji su me podigli i kojima sam bezgranično zahvalan.

            Teško je bilo odgovoriti na pitanje ''Ko je Luka?''. To vam ni sam Luka ne može otkriti, verujte mi narode. Mogu vam reći samo šta sam postao, koliko srca ukrao, koliko njih slomio. Mogu vam pričati o tome koliko malo pravih prijatelja imam, koliko sam nesiguran i koliko sam nekada voleo. Mogu vam reći sve o mojoj prošlosti, o tome koliko mi je teško bilo da se naviknem na samoću onog trenutka kada je žena koju sam obožavao umrla na mojim rukama i ostavila mi devojčicu u amanet, moju ćerku Nelu, koja se sada, dok ja ovo pišem, igra svojim plišanim lutkama. Da, bio sam oženjen i iz tog braka imam ćerkicu koju obožavam isto toliko koliko sam obožavao njenu majku, ženu koju još uvek nisam zaboravio, onu koju još uvek ne želim da pustim da ode. Iz mog i Nelinog života, iz mog malog sveta u koji bežim kada sam umoran i kada mi je tako mnogo potrebna uteha. Kada nas je napustila, obećao sam joj da nikada nikoga neću voleti tako jako kao što sam voleo nju. I danas, četiri godine kasnije, i dalje držim to obećanje i zato moji drugovi misle da nisam pri sebi. Govore mi da negujem ljubav prema duhu, aveti koju držim uz sebe, u sebi, tako čvrsto, tako tvrdoglavo i naivno, ne dozvolivši da je se bilo ko drugi seća ili kvari uspomenu na nju. Pored svega, tako sam prokleto privlačan. Mislim da ne postoji žensko koje makar jednom nije poželelo da me ima u svom krevetu. Mislićete da sam nadmen, ali ne, nisam, govorim istinu.

Kada je Lena umrla, ostao sam sam, ponovo sam postao zavisnik od alkohola čijom sam je krivicom tako mnogo puta povredio. A ona me je trpela. Vikala na mene, urlala, šamarala me, ali mi svaki put opraštala i ubedjivala me da nisam kriv.

Bila je najlepši deo mene.
Bila je moja prva ljubav, čini mi se jedina žena koju nisam tretirao kao objekat.
Bila je prelepa, snažna, duge plave kose i velikih pametnih plavih očiju, beskrajnih poput neba.
Bila je samouverena, tvrdoglava, odlučna, čeznula je za detetom i ljubavlju, koju joj čini mi se, nikada nisam pružio. Bar ne onako kako je ona to zamišljala.

 Živela je nezadovoljna sobom, tužna što posle toliko godina braka nije uspela da zatrudni, iako je znala da je problem zapravo u meni. A ja sam tako sebično želeo to dete!

             Umrla je dok mi je radjala isto to dete koje sam tako dugo čekao,umrla i za sobom ostavila krhotine našeg nestabilnog braka kome je pretila propast. Pitam se, da li bismo ostali zajedno da je ostala živa, da me njena nagla smrt nije sačekala nespremnog? To niko ne zna, ali je zato ostala ova grozna krivica, razlog zbog kojeg se budim svake druge večeri, razlog svih mojih košmara i te velike slabosti, za koju niko nije mogao čak ni da pomisli da se krije duboko u meni, kroji mi dane i noći, ubija svaku nadu da će biti bolje. Odličan sam glumac, moram priznati. Nabacim neki lažni osmeh i pretvaram se da je sve u savršenom redu. Kada sam nezadovoljan obično lutam okolo, tražeći ženu koja mi može nadomestiti nemanje Lene u mom životu, neku koja bi popunila tu veliku rupu u grudima koja je nastala one večeri, u našoj porodičnoj kući, onda kada me je moja velika ljubav napustila zauvek. I nećete verovati, ali žene padaju na ovu moju, vešto osmišljenu masku, daju mi se brzo, odmah. Sledećeg jutra, obično se probude u praznoj sobi, nage, zbunjene, i nažalost zaljubljene. Nije se teško zaljubiti u mene.

Da li mi je krivo što ih ostavljam da čekaju nekog ko više nikada neće doći? Da li se kajem što ih vrtim oko malog prsta samo da bih zadovoljio svoj muški ego, samo da bih se digao iz ponora u koji me je gurnula činjenica da svakoga dana moram da izigravam srećnog i ispunjenog oca kod kuće, nasmejanog i uvek lepo raspoloženog generala na poslu, opuštenog i kul momka u gradu i pred prijateljima? Da, nekada se kajem. A nekada jednostavno nastavim da ih tretiram kao stvari, kao mali deo ove surove svakodnevice koja je za sve kriva. Nekada zaboravim da su to žene od krvi i mesa, ne dozvolim sebi da im pogledam lice dok se tope u mom zagrljaju, već se kao životinja prepuštam čulima i dozvoljavam im da me vode. Žao mi je. Drugačije ne mogu.

                                                                                    ***

 

 

Elu sam upoznao u trenutku kada sam se nalazio u stanju potpunog bunila, na pragu da izgubim sebe i otudjim se od svih ljudi koji mi znače, i po ko zna koji put sebično brinem samo o sebi stavljajući Nelu na drugo mesto. Dugo sam i odbijao da čuvam ovu devojčicu, pa sam je prepuštao njenim igračkama i zvečkama, pravio se da je ne vidim onda kada je njoj to bilo najpotrebnije. Nela bi satima plakala u svojoj sobi, ja bih sedeo na kauču u prizemlju i uz limenku piva, ili par limenki piva, ubijao svoju tugu, puštajući da mi alkohol razbistri misli. Zapravo, bio sam potpuno neuravnotežen, moje misli nikada nisu bile u većoj zbrci, a ja nikada u većoj zabludi da je dete u kolevci, moje dete, deo Lene i mene, uljez. Mislio sam da je ovo dete krivo za sve moje probleme, za sav moj bol, u njemu sam video uzrok sve moje patnje i jada koji me je zadesio, i odbijao sam da se ponašam kao otac. Kažnjavao sam je svojim neprisustvom, nadajući se da ću se jednog jutra probuditi i da nje neće biti. Da će nestati, pretvoriti se u prah, da će moj stari samački život, u danima pre nego što sam upoznao Lenu, samo tako doći i spasiti me. Mrzeo sam njene plave kovrdže, jamice na njenim obrazima, taj pogled koji sam tako dobro poznavao. Izgledalo je kao da se neko neslano našalio sa mnom, zato što je njeno lice bilo isto kao ono lice koje sam obožavao, nekada ljubio, milovao. Ona je bila Lena u malom, a taj pogled nasledila je od mene. Bila je izrazito bela, toplih očiju izrazito zelenih, poput trave- onakvih kakve su krasile i moje lice. Bila je moja ćerka, moja jedina ćerka. Onog trenutka kada sam to shvatio, život je postao lakši kao i teret svih tih uloga koje sam morao odigrati, svakog dana iznova i iznova.

 

            Sećam se kako sam dozvolio sebi da suze krenu da teku, sećam se kako sam pukao poput stakla i pao u njen zagrljaj, a lice uronio u njen vrat, kvaseći joj kožu, odeću, sve što sam mogao iskvasiti.

Sećam se kako je svoje krhke ruke obavila oko mog nezgrapnog, krupnog tela; pamtim onaj miran i staložen glas kojim mi je govorila da izbacim sve to iz sebe,da mogu da joj verujem. Stajao sam, potpuno uništen u bolničkom hodniku, krvave košulje, ruku koje su visile pored mog tela, a na grudi sam privio ovu neobično dragu devojku, spoljašnjosti hladne i nedodirljive ali srca mekog poput pamuka. Ne, nisam lepo rekao. Ona je MENE privila uz sebe i šaputala mi reči utehe, saučešća, saosećanja. Mislim da nikada sebi nisam dopustio da me neko ovakvog vidi, čak me ni sama Lena nije znala takvog. Osim toga, čitav svoj život, morao sam da budem jak. Suze sam ostavljao ljudima oko sebe. Ovog puta, Elin zagrljaj me je štitio od kompletnog raspada i sprečio je da se čaša razbije u hiljadu najsitnijih komadića koje niko ne bi uspeo pokupiti. Ela mi je sačuvala razum, Ela me je podigla sa zemlje i naučila me da ponovo hodam. Ela je bila ona koja je bila uz mene, a jedva da sam je poznavao.

Šta se dešavalo, i šta se i dalje dešava, izmedju mene i ove čudesne devojke ja ne znam. Komunicirali smo pogledima ili telepatijom, smejali se istim osmehom, istim očima gledali na svet i ljude u njemu. Neko bi pomislio da smo bili previše slični i da se naše prijateljstvo nikada ne bi moglo održati, ali eto, pokazali smo im da greše. Bila je jako mlada kada sam je prvi put ugledao, tek što je zakoračila u život, na na pragu dvadesetih. Bila je lepa kao i sada, možda čak i lepša nego sada, i iz nje je zračila energija, neka vatra, nešto što ni hiljade sveća ili sijalica ne bi moglo proizvesti. Zračila je pojavom, osmehom, držanjem. Zračila je sama od sebe, a deluje mi kao da sam ja jedini koji je to video. Osvojila me je momentalno i potpuno, a samo je prošla pored mene i poklonila mi jedan od svojih najlepših osmeha. Urezala mi se u sećanje, i onog dana kada sam je slučajno sreo na ulici, po danu, potpuno samu, odlučio sam da se predstavim. Iznenadila me je njena spontanost, iznenadilo me je koliko je komunikativna i pozitivna. Nikada nisam imao prilike da pričam sa nekim kao što je Ela, nikada pre nisam video nešto slično njoj. Po drugi put, uputila mi je kez i od ovog trenutka postali smo nerazdvojni. Malo po malo, otvarao sam joj se, sve više i više, puštajući je u zone koje su uvek bile zatvorene za one koje sam već poznavao. Pustio sam je da upozna onog dragog Luku, Luku optimistu, onog zagonetnog Luku nemirnih misli i skrivenih fantazija, šašavog dečaka krila raširenih za daleki svet. Pred Elom se nisam stideo, nisam se plašio, pred Elom sam bio ranjiv, nisam morao da se krijem  iza maske jakog izdržljivog čoveka. Ela me je razumela, nju nije mogao da laže čak i da je hteo. Znala je kada je tužan, neispavan, iznerviran, znala je kada mu je bilo dosta svega, kada su mu postavljali prevelike ciljeve na poslu, kada nije znao šta će sa Lenom i njihovom vezom, kada se osećao izgubljenim. Nije mu se nabacivala, nije flertovala, bila je samo Ela. Njegova najdraža Ela, krhka i nepredvidiva.