-

Shvatila sam da je svaki dan drugačiji dan i da su svi ljudi drugačiji ljudi.

Shvatila sam da se neke stvari dešavaju sa razlogom, da nije sve tako bezizlazno, crno, zlosutno. 

Vidim da je sve ovo što mi mali ljudi radimo, sastavljanje kraja sa krajem, delića s delićem, sklapanje slova u rečenicu, pisanje stranica i stranica svakog dana, svakog trenutka, dok god dišemo i postojimo. 

Shvatila sam da se neke stvari ne mogu reći, da je neke čak teško i pokazati.

Bačeni smo u ovaj vir, zarobljeni u beskraju, samo mali beznačajan deo velikog kosmosa, sićušni, teški, preki. Volećemo, smejati se, onda u drugom trenutku plakati, huliti, poželeti da vreme vratimo nazad.

Izgubićemo se u mislima, vrlo često odlutati u neka lepša vremena, nastojaćemo da nestanemo i odcepimo se od te šačice ostalih koja nekad guši. Bar ću ja to pokušati. Ne, možda čovek nije ostrvo, možda čovek ne može da živi sam, odvojen od sveta, udaljen od ljudi. Možda samoća radja bol a bol očaj. Možda je sve jako komplikovano, možda smo mi samo zrna prašine koje vetar ne nosi uvek ka onom pravcu iz koga duva. Bićemo zavidni, ljubomorni, ljuti.

Bićemo nasmejani, ponosni, smeli.

Bićemo drugačiji, bićemo svoji.

Čovek samo troši sebe ako se menja zarad drugih.

Ništa nije  večno, i neke stvari se ne mogu povratiti.

Neki putevi su neistraženi, od nekih je dobro odustati.

Nekad je dobro tugovati, to čisti dušu. Čisti je od svih onih otrova, sve one nagomilane patnje. Suze spiru sve ružno, sve ono strašno, monstruozno, ono što se svima nama optimistima čini nemogućim i prolaznim.

Nekada je najbolje držati glavu visoko, pognuti je samo kada se divimo svojim cipelama. 

Krivica je naša, nije tudja.

Greške su naše, ne tudje.

Mi smo svoji, i za sebe odgovaramo. 

Sve ćemo preživeti i sve će proći, pre ili kasnije naučićemo da plutamo. I reka će nas odneti negde... Do novog vira. Kod nekog. Ponovo iz nekog razloga, opet sa nekim ciljem.

Nekada ćemo biti prepušteni sami sebi, nekada će svi prijatelji nestati otići, smeh utihnuti a podlost isplivati. Nekada ćemo ustuknuti, suze će poći i odustaćemo. 

Nekada ćemo osobe koje su iz našeg života nestale prizivati da se vrate. Da sa sobom ponesu beskrajnu sreću minulih dana. 

A nekad ćemo se jednostavno nasmejati greškama u lice, zahvaliti im što su postojali i nastaviti dalje. Tako i ja sada tebi šaljem poruku, mislima, dok ovo pišem:

Hvala ti što si postojao. Drago mi je da sam te srela. Drago mi je što sam se zaljubila, glavu izgubila, drago mi je što sam te nazivala svojim. Drago mi je što sam bila tvoja. Ne žalim se i ne kajem se. Ne krivim te i nisam kivna. U sebi samo nosim malu trunčicu tuge koju suze nisi uspele isprati. Samo malo trunčicu u oku, koja me uvek podseti da si bio tu. 

Svaki put, kada se setim kako je ono naše veliko bilo i koliko sam te volela.