Patetika i samo patetika.

Prošli su praznici,ljudi su krenuli na posao, škola je opet počela da radi... Za školom i ja. Ali samo formalno. Lenjosti nigde kraja, obaveza mnogo a časovi mučni-nikako da prodju! Tih šest sati provedenih u klupi izgledaju mi kao šestdeset šest, misli mi lutaju, nikako se ne sastavljaju i prosto se pitam zašto ne mogu da uskočim u rutinu i zašto me svakodnevica ljuti. A eto, ne mogu, pa ne mogu. Nisam harmonično raspoložena. Nisam uopšte raspoložena. Po prvi put, posle ko zna koliko, ja sam primetila sa se u mojoj školi ništa ne dogadja. Svi su tako isti, dosadni, bezlični. Ničega. Baš ničega. Osim navale profesora, njihovih testova i ispitivanja. A tek smo krenuli u školu! Šta će biti u februaru? Neću moći tur da odlepim od stolice, jel' to a? Nisam spremna za to.

Recimo da sam emotivno pukla, uništena ravnodušnošću, i posle mnogo vremena ponovo mi treba inspiracija. Podstrek. Mala pomoć. Kako god. Imam utisak i da je ovo što pišem dosadno. Meni, onima koji čitaju, svima. Imam osećaj da sam beskorisna. Mala, beznačajna. Imam utisak da svi misle da mi je zabavno i da se super provodim, pošto sam opet solo, ali meni se to tako (ne)dopada. Ukućani mi govore da sam pomerila s pameću. Govore kako sam sve umislila. Kako lažem sebe. A i njih. A stvarno ne lažem nikoga. Tako sam prazna da čak i nemam snagde da budem plačljiva. Neće suze iz mene izaći pa to ti je. Umesto toga, razmišljam hladne glave. Nikada nisam razmišljala hladne glave. Ni pre milijardu godina. Ni pre milijardu milijardi godina. Nikada, za ovo kratko vreme koliko postojim nisam mogla da budem racionalna. Uvek sam bila impulsivna, uvek mi je sve padalo teško na početku, bilo sve teže vremenom a na kraju bih pukla i tako ostala. Nije me bilo. Sve ljubavi, sve simpatije, ovo malo veza što ih je bilo. Sve je bolelo jako jako i ja sam to jasno pokazivala. Plakala, ridala, odbijala svaku komunikaciju, iskaljivala bes na drugima. Da li ovo dolazi s godinama? Da li sam već tako stara? Već sada? Tako se i osećam. Ljudi mi persiraju. Meni. Obraćaju mi se sa Vi. To je prvi dokaz da sam matora. Da li sam matora toliko, da više nemam snage ni da plačem? Da žalim za nekim ili nečim? Moguće je. Jedno sigurno znam. Potpuno sam prazna. Ali imam jedan čudan osećaj i jedno obećanje koje sam dala sebi. Osećam da sam (možda) nešto i naučila iz svega. A obećanje je  da neću sebi dozvoliti da mi se bilo ko drugi dopadne onako kako je to bilo sa Markom. Nikada neću da dozvolim da se neko toliko uvuče u mene, da me upozna potpuno. Nikada nikome neću dozvoliti da me natera da ga zavolim na ovakav način. Ne, zato što to nije zdravo. Neću sebe više da mučim. Nikada. Od sada samo površno i prosečno. Od sada samo šminka, ništa unutra. Ne želim da me neko voli. To često vodi ka autodistrukciji. Ne želim. Ne želim više da mislim, ne želim više da se dajem, ne želim više da mi se to obija o glavu. A zanimljivo je to što ovo uvek kažem i uvek se i potpuno predam. Uvek dam sve što imam i uvek mi se to obije o glavu. E pa, neću više. Ne dam da me boli.