O suštini

Živimo I postojimo s nadom da ćemo postati neko. Dišemo. Sanjamo. Nadamo se. Odustajemo. Radujemo se I tugujemo. Ispisujemo svoju knjigu, sve dok mastila ima. Detinjstvo provodimo u iščekivanju mladalačkog doba. U šesnaestoj godini poželimo da smo odrasli. Poželimo porodicu, decu, radost. Neki požele da napuste rodni grad. Sanjaju o svetlima velegrada, velikom ugledu I malenim stvarima tako suštinski važnim. Kao ja. Sanjam da otputujem u Njujork. Sanjam o kakvom malom sobičku u nekoj lepoj četvrti. Sanjam neku debelu mačku. Sanjam da postanem neko čije knjige ljudi čitaju. Ako ne knjige, onda članke. Sanjam priznanje. Sanjam kakvog mamlaza pored sebe da mi ulepša veče posle napornog dana. Sanjam beskrajne šetnje po snegu, klizanje u parku, poljupce na vetru. Sanjam sve što mi se sada čini tako savršenim I besprekornim. Sanjam I sanjam, I gubim se u tim snovima.

Ipak, većina kada odraste sanja o povratku u detinjstvo. Igri. Bezazlenim malim simpatijama koje ne mogu da povrede. Žmurke I školice u komšiluku. Većina sanja o vremenu Moćnih rendžera, crtaća u sedam sati uveče pre dnevnika, vrtiću I maloj kuhinjici u kojoj može da se kuva bez struje, lonaca I tanjira. Sanjamo da se vratimo unazad, sanjamo o bezbrižnosti, vremenu kada nam se sve činilo zanimljivim I dostupnim. Nadamo se da ćemo moći da dohvatimo Mesec koji tako sedi noću u prozoru I čuva nas dok spavamo. Nadamo se bakinim lepim kolačima, dekinim beskrajnim pričama, bratovim čvrgama I šalama. Maštamo o tatinom I maminom zagrljaju, o sigurnosti koju u ovo vreme pruža dom. To vreme kada nemamo potrebe da bežimo, krijemo se I tražimo bolje. To vreme koje nosi samo svetlost, samo radost, samo spokoj.

Pod stalnim pritiskom, u konstantnom lutanju I potrazi za boljem I lepšem, mi strahujemo od tog strašnog Danas koje nas drži u svojim stegama I sprečava nas da poletimo. Krijemo se od njega, pokušavamo da mu pobegnemo, ne želimo da mu poverujemo. Zato I sanjamo,  zato I maštamo. Tonemo u svet boljih, iskrenijih ljudi; svet lakšeg, dužeg života; ljubavi  koja traje I mladosti koja se ne osipa. A onda kada postanemo stariji I shvatimo da smo veliki deo svog postojanja odsanjali, suočimo se sa novim danom I nasmejemo se u lice svojim godinama pa nastavimo dalje da trajemo. I tako u nedogled- svakog minuta I svakog dana koji dolazi…