Nedeljom uveče sam obično pod utiskom onoga što se desilo u subotu. Onda kada se nešto desi, of course. U poslednje vreme često subota bude baš lep dan, baš onako skroz fin dan kada mi sve ide i kad se neočekivano dobro provedem. Subota bude dan kada se smejem. Škole nema, obaveza nema, samo ja i sve ono što volim da radim kada sam sama ili okružena ljudima koji me ne poznaju tako dobro, koje ne poznajem tako dobro i koji me nikako ne mogu naljutiti ili iznervirati. U društvu takvih ljudi, novih ljudi, sve one želje, male i velike koje bih mesecima potiskivala isplivale bi na površinu i osećala bih se kao da mi je neko konačno, opet, otvorio bunar snova. Ove subote, već treće po redu koja je ostavila gomilu utisaka skrivenih ispod mog jastuka, po prvi put posle nekog vremena bila sam opuštena. Stvarno opuštena. Sto posto opuštena. Otvorio se taj bunar snova, zagolicao mi maštu, podsetio me na ono za čime čeznem već mesecima. Tako mi je palo napamet da ove nedelje, dok su te pozitivne vibracije u vazduhu, napišem odu svim onim željama koje sam poželela a nisu se ostvarile, svim onim snovima koje sam odsanjala na javi, svim tim pričama koje sam tako lepo zamislila i u svojoj glavi oblikovala, svim tim ljubavima koje se nisu desile i slučajnim prijateljstvima kojih nije bilo. Pišem odu svojoj mašti zato što je u časovima kada sam se osećala previše smušeno i razočarano, bila tu da mi pruži potporu. Hvala svim tim beskrajnim šetnjama kasno uveče kada sam zaželela da budeš tu, hvala svim tim časovima kojima sam se nadala, svim tim trenucima koje sam priželjkivala i hvala tebi što si mi dao povoda da se nadam. I za taj zagrljaj u prolazu, i za taj blesavi osmeh na licu i za svaku pesmu koju si mi pevušio onda kada nisi mogao da se setiš svog imena, onda kada ti se pogled gubio u daljini a ti se gubio u iluzijama. Pišem odu svakoj suboti u proteklih pet, šest ili sedam godina, odu svakoj onoj kojoj sam se radovala ali i onoj koja me je rastužila. Pišem i smejem se, smejem se i shvatam da ništa od onoga što zamislim ne može da se ostvari. Prihvatam to i udaram šamar svakoj od tih slatkih želja i nastavljam da čeznem. Čežnja je ono što ja jesam. Čežnja je ono što je uzidano u mene, u moj temelj. Čežnja je jedna od konstanti moga bića i dok god dišem mislim da ću da čeznem. Zvuči slatko i tako patetično. Ali jebi ga, tačno je.Čeznem za pravim ljudima, za iskrenim osmesima, za nežnim poljupcima, za toplim rečima i za tobom koga sam osmislila i odsanjala, tebe koji si plod moje lude mašte. Čeznem i nadam se, zato što jedino tako mora da bude.
Нема коментара:
Постави коментар