Prvomajska idila ukratko

U Srbiji svako slavlje traje duže nego u bilo kojoj normalnoj zemlji na svetu. Obično je to pet do šest meseci godišnje ako se računaju slave, rodjendani i osamnaesti rodjendani koji se poslednjih godina slave najmanje tri dana kao Bogomolja- za užu i širu porodicu, za rodjake iz inostranstva, za poznanike i za prijatelje, uglavnom na različitim mestima, u različito vreme. Takodje, moramo računati i masu praznika koji su ustanovljeni takodje poslednjih par godina, godišnjice raznih nebitnih dogadjaja kojih se narod i ne seća, ali ukoliko država reši da se tog dana ne radi, da se praznuje i pije u čast tog i tog koji je tada i tada pre pet, deset, pedeset godina, tamo i tamo sa tim i tim učinio nešto što je vredno priznanja, bez obzira na to da li je nekoj babi preneo džak kupusa preko ulice ili je slučajno učestvovao u narodnooslobodilačkoj borbi, samo ako država kaže da je taj dan neradan, Srbi će klimnuti glavom i većina će pohitati u prvu pečenjaru jer ni jedan praznik ne može da prodje bez pet kilograma pečenja. Malo se baci, nešto se da kučetu ukoliko se kuče ima a ono što ostane pojede se u slast i posle tog praznovanja prosečan Srbin pokušavaće narednih tri do četiri meseca da skine salo koje je zaradio od tog pečenja.  Do sledećeg praznika. Majku mu njegovu, u slast ga je izeo.
Ovih dana praznujemo u čast praznika rada, 1.maja (a i 2. maja, jer država je tako rekla) i grad je neobično pun. I ovog prvog maja, mi jedemo. Većina ne razume šta slavi i u čiju čast jede, ali glavno je da se navali na plećku. Organizuje se roštiljanje, kampovanje, puca vatromet kao lud, deca vrište, grad krcat jer su svi oni koji cele godine sedeli kod kuće izašli malo da prošetaju i poveli celu familiju sa sobom. Sada su okupirali klupe u centru umesto svoje sofe a televizor su zamenili posmatranjem prolaznika i najnovijih autfita. Kokice svuda, baloni svuda, pomahnitala raja, nemaš gde da prodješ, na centralnom trgu ''Prvomajska svečanost'', neki čudan čika zavija na mikrofonu i marva peva za njim. Ja šetam ulicom, bolje reći krčim sebi put jer je jako teško proći, i posmatram slavlje. Da li znamo čemu se radujemo? Teško. Ne znam zašto uopšte slavimo taj 1.maj. U čast kojih radnika? I ovi što su ostali rintaju za crkavicu po 60 sati nedeljno. Neki rade i subotom. Rade za minimalac i nemaju nikakva prava. Toliko je fabrika uništeno, srušeno, privatizovano, pokradeno. Konkretno, u Kruševcu ne radi ni jedna. A nekada davno, bili smo jedan od industrijskih centara. Hehe. Kako je zanimljivo. Ljudi odlaze, mahom u inostranstvo. I tamo rintaju ali makar ne rade za crkavicu. I tako, svakog dana, kapitalizam pojede još jednog radnika, još jedno dete ostane gladno. Onda se to dete razboli od ko-zna-koje-bolesti i onda se organizuju masovne humanitarne akcije. Država nema kada time da se bavi, mora da proglasi još neki praznik. Jer plata nema ali pečenja će uvek biti, za vijek i vijekova! Trošiće se više nego što može da se zaradi, duplo više uglavnom. Jede se ono što ne može da se kupi i živi se od vazduha. Prodaje se magla i prevazilazi se kriza. Radnici svake godine slave svoj praznik a prosečnog prolaznika iz okoline Kruševca pitaćete šta se to dešava u centru našeg grada uoči prvog maja i on će vam reći nešto kao ''Jao, mnogo dobro bre brate. Neka bina, pa pevač, pa vatromet jedno 15 minuta najmanje, puno sveta, svi se smeju, kafići krcati, cene pristupačne. Kokice možeš da kupiš po sniženim cenama. Milina za decu! Žurka!''. E to je tragedija prvomajske idile i piknika koji uz nju ide. Nekolicina traži ono što joj pripada a ostatak ždere. To je jedan prvi maj u Srbiji. Ovi što traže, njih niko ništa ne pita. Bolje je i da ćute uostalom, zato što postoji mogućnost da ostanu i bez te crkavice ako progovore. I tako....Godina prodje, pečenje nikad. I obavezno- jedni jedu, drugi gledaju.