недеља, 3. август 2014.

Da li možeš u sebi da pronadješ monstruma?

Došlo vreme da se sluša Frank Sinatra, bulji kroz prozor u iščekivanju još po neke munje; sedenje u mraku, sedenje dugo i besciljno, sedenje i puštanje tim mislima da zaposednu um i ovladaju razumom. Da ne serem mnogo, da ne davim ljude koji se (verovatno) svaki put iznova zapitaju koliko čudan i jadan moj život može da bude kad mi je svaki post u istom obliku, a ipak me čitaju zbog čega imaju moj dubok naklon, najbolje je da kažem da sam ponovo počela da se navlačim na one otrcane fore iz Seks i grada, na patetično-romantične filmove koji su samo filmovi i ništa drugo, na Frank Sinatru i Strangers in the night dok polako shvatam da Love is a tender trap.
Kiša je nemilosrdna ovog leta, čini se da će sezona kupanja početi tek u avgustu a nešto sam načula da će trajati do decembra. S obzirom na to da ću se od oktobra gušiti u knjigama na fakultetu na kome čak i nisam sigurna da želim da budem, neće me videti to naopako Sunce kako god da okreneš. Moje postojanje je trenutno kao bluz mutne vode. Da,da, počela sam da kupim i te tako Balaševićevske fraze i to je signal da je sve otišlo predaleko. Malo se gubim kao po običaju, furam fazon ''Meni se dušo od tebe ne rastaje'', zatim- suze mi krenu kad čujem Tamo gde ljubav počinje od Crvene jabuke ili Thousand years od one seljanke Christine Perri i onda se raspekmezim tako iz čista mira pred saznanjem da sam još malo student a da se još uvek tako ne osećam (ili se osećam ali je osećaj pogrešan od očekivanog pa tu dolazi do zbrke), da sam kao u tamo nekoj vezi koja je nešto izmedju veze i kres varijante (povremeno liči na kombinaciju što i dalje više liči na kres varijantu nego na neku od onih ljubavi iz filmskih hitova kada su oni na kraju srećni i žive happily ever after posle milion peripetija, raskida, ''Mrzim te govno jedno mrtvo!'', i ''Zašto si se kresnula sa mojim kumom/najboljim drugom/komšijom?''), da sam beskrajno sjebana osim u trenucima kada popijem previše piva i da više jednostavno NE MOGU da slušam svoju majku koja po celi dan šeta po kući, češa se, čupa kosu i viče ''Raskini sa tim skotom ako si pametna!''. Kao da je ona u vezi sa njim  a ne ja. I tako ona doživljava 651256946 nervnih slomova svakog dana a i ja pored nje zato što počinje previše da me davi i ne daje mi prostora da ohladim glavu. S druge strane, kako mogu i da je krivim? Previše je zbunjena svetom, ovakvim svetom koji je prevelika kurva za njen ukus. I sve tako se seća kako je bilo kada je ona bila mojih godina, kada je ona imala momka; kada je njen momak nju voleo, pazio, mazio, šetao, čekao ispred škole ili fakulteta, držao ja kao malo vode na dlanu; sve se tako uhvati za to kako tada nije bilo telefona i kako je sve bilo komplikovanije a ja tako pokušavam da joj objasnim da nas je upravo ta tehnologija sjebala i da mene sada moj momak može da pozove u bilo koje doba dana i kaže mi da je:
- previše umoran da bi izlazio
- previše radio da bi se pokrenuo
- spašavao je svet ili foke ili oba i nije video koliko ima sati
- nije se okupao
- nije stigao da jede i bila je strašna gužva na putu i srećo, znaš, ne možemo da se vidimo jer sutra opet rano ustajem i idem na put
- boli ga trepavica i mora da odmara
- došao mu je drugar iz Tunguzije i mora sa njim neizostavno da se vidi
- crkla mu je ribica
- DOSADILA SAM MU I NE ŽELI DA ME VIDI I NE ŽELI DA SE PEGLA I SAMO HOĆE DA NESTANEM I ZATO ME ZOVE DA ME NA FINJAKA OTKAČI I ZAVRŠI POSAO.
Pre, kada telefona nije bilo, bilo je drugačije mama. Pre, ljubav je bila drugačija. Pre je bilo IN sve što je sada u vezi OUT a seks je ono što je održava. Deal with that.
Elem, moja propala veza je kao i uvek predmet svakog mog posta ali svaki put kada osetim da nailazi bujica reči, tolika da prosto ne bih znala odakle da počnem, ja zaboravim šta sam htela da kažem. I tako i sad. Padne mi mali milion stvari na pamet i onda odjednom sve ispari kao da ničega nije ni bilo i ja se vratim na početak da bih se setila zašto sam uopšte trošila energiju da palim laptop i započinjem ovaj mali besmisleni razgovor koji vodim sama sa sobom u 00.32am.
Često pričam sama sa sobom.
Često jer samo u sebi mogu da nadjem pravog sagovornika.
E, ali mnogo je strašno kad sediš negde pa čuješ neku pesmu ili otvoriš novine i pročitaš neki članak ili eventualno otvoriš frižider ujutru da nešto prezalogajiš i nekako te sve podseti na njega i na vaš propali, mrtvi,grozni odnos! Sve još miriše na njega, pa čak i ta pašteta koju čuvam za Stoleta i njegovu popodnevnu užinu. Svuda je on i sve je on. I svaka reč me podseti na nešto. Televizor i ne palim više, plašim se da se ne pojavi na ekranu. Suddenly you're caught in the tender trap. Da Frank. Čitaš mi misli. I ti mi čitaš misli. Svi osim njega. Njega i ne zanima šta ja mislim. On me izbegava poslednjih petnaest dana. Kao da ne postojim. Kaže videćemo se ''neki drugi put''. Što znači možda, eventualno, verovatno nikada. Ili u sledećem životu. Tako sedim ja u mraku i mislim kako je sve to zakukuljeno i zamumuljeno i onda tako udahnem i ne budem sebi jasna. And I'm watching my dreams turning to ashes....
WHAT NOW MY LOVE NOW THAT YOU LEFT ME?
Sinatra govori umesto mene, šta drugo da kažem. Kao i svaki put, završiću i ostaću nedorečena jer je previše kasno i ja sam previše umorna i previše me sve ovo pegla i kao po običaju ostavljam sve za sutra. Zašto danas nervirati se kad se možeš sutra nervirati? Moj moto. Ali nema piva.

Нема коментара:

Постави коментар

Странице