Došlo vreme da se sluša Frank Sinatra, bulji kroz prozor u iščekivanju još po neke munje; sedenje u mraku, sedenje dugo i besciljno, sedenje i puštanje tim mislima da zaposednu um i ovladaju razumom. Da ne serem mnogo, da ne davim ljude koji se (verovatno) svaki put iznova zapitaju koliko čudan i jadan moj život može da bude kad mi je svaki post u istom obliku, a ipak me čitaju zbog čega imaju moj dubok naklon, najbolje je da kažem da sam ponovo počela da se navlačim na one otrcane fore iz Seks i grada, na patetično-romantične filmove koji su samo filmovi i ništa drugo, na Frank Sinatru i Strangers in the night dok polako shvatam da Love is a tender trap.
Kiša je nemilosrdna ovog leta, čini se da će sezona kupanja početi tek u avgustu a nešto sam načula da će trajati do decembra. S obzirom na to da ću se od oktobra gušiti u knjigama na fakultetu na kome čak i nisam sigurna da želim da budem, neće me videti to naopako Sunce kako god da okreneš. Moje postojanje je trenutno kao bluz mutne vode. Da,da, počela sam da kupim i te tako Balaševićevske fraze i to je signal da je sve otišlo predaleko. Malo se gubim kao po običaju, furam fazon ''Meni se dušo od tebe ne rastaje'', zatim- suze mi krenu kad čujem Tamo gde ljubav počinje od Crvene jabuke ili Thousand years od one seljanke Christine Perri i onda se raspekmezim tako iz čista mira pred saznanjem da sam još malo student a da se još uvek tako ne osećam (ili se osećam ali je osećaj pogrešan od očekivanog pa tu dolazi do zbrke), da sam kao u tamo nekoj vezi koja je nešto izmedju veze i kres varijante (povremeno liči na kombinaciju što i dalje više liči na kres varijantu nego na neku od onih ljubavi iz filmskih hitova kada su oni na kraju srećni i žive happily ever after posle milion peripetija, raskida, ''Mrzim te govno jedno mrtvo!'', i ''Zašto si se kresnula sa mojim kumom/najboljim drugom/komšijom?''), da sam beskrajno sjebana osim u trenucima kada popijem previše piva i da više jednostavno NE MOGU da slušam svoju majku koja po celi dan šeta po kući, češa se, čupa kosu i viče ''Raskini sa tim skotom ako si pametna!''. Kao da je ona u vezi sa njim a ne ja. I tako ona doživljava 651256946 nervnih slomova svakog dana a i ja pored nje zato što počinje previše da me davi i ne daje mi prostora da ohladim glavu. S druge strane, kako mogu i da je krivim? Previše je zbunjena svetom, ovakvim svetom koji je prevelika kurva za njen ukus. I sve tako se seća kako je bilo kada je ona bila mojih godina, kada je ona imala momka; kada je njen momak nju voleo, pazio, mazio, šetao, čekao ispred škole ili fakulteta, držao ja kao malo vode na dlanu; sve se tako uhvati za to kako tada nije bilo telefona i kako je sve bilo komplikovanije a ja tako pokušavam da joj objasnim da nas je upravo ta tehnologija sjebala i da mene sada moj momak može da pozove u bilo koje doba dana i kaže mi da je:
- previše umoran da bi izlazio
- previše radio da bi se pokrenuo
- spašavao je svet ili foke ili oba i nije video koliko ima sati
- nije se okupao
- nije stigao da jede i bila je strašna gužva na putu i srećo, znaš, ne možemo da se vidimo jer sutra opet rano ustajem i idem na put
- boli ga trepavica i mora da odmara
- došao mu je drugar iz Tunguzije i mora sa njim neizostavno da se vidi
- crkla mu je ribica
- DOSADILA SAM MU I NE ŽELI DA ME VIDI I NE ŽELI DA SE PEGLA I SAMO HOĆE DA NESTANEM I ZATO ME ZOVE DA ME NA FINJAKA OTKAČI I ZAVRŠI POSAO.
Pre, kada telefona nije bilo, bilo je drugačije mama. Pre, ljubav je bila drugačija. Pre je bilo IN sve što je sada u vezi OUT a seks je ono što je održava. Deal with that.
Elem, moja propala veza je kao i uvek predmet svakog mog posta ali svaki put kada osetim da nailazi bujica reči, tolika da prosto ne bih znala odakle da počnem, ja zaboravim šta sam htela da kažem. I tako i sad. Padne mi mali milion stvari na pamet i onda odjednom sve ispari kao da ničega nije ni bilo i ja se vratim na početak da bih se setila zašto sam uopšte trošila energiju da palim laptop i započinjem ovaj mali besmisleni razgovor koji vodim sama sa sobom u 00.32am.
Često pričam sama sa sobom.
Često jer samo u sebi mogu da nadjem pravog sagovornika.
E, ali mnogo je strašno kad sediš negde pa čuješ neku pesmu ili otvoriš novine i pročitaš neki članak ili eventualno otvoriš frižider ujutru da nešto prezalogajiš i nekako te sve podseti na njega i na vaš propali, mrtvi,grozni odnos! Sve još miriše na njega, pa čak i ta pašteta koju čuvam za Stoleta i njegovu popodnevnu užinu. Svuda je on i sve je on. I svaka reč me podseti na nešto. Televizor i ne palim više, plašim se da se ne pojavi na ekranu. Suddenly you're caught in the tender trap. Da Frank. Čitaš mi misli. I ti mi čitaš misli. Svi osim njega. Njega i ne zanima šta ja mislim. On me izbegava poslednjih petnaest dana. Kao da ne postojim. Kaže videćemo se ''neki drugi put''. Što znači možda, eventualno, verovatno nikada. Ili u sledećem životu. Tako sedim ja u mraku i mislim kako je sve to zakukuljeno i zamumuljeno i onda tako udahnem i ne budem sebi jasna. And I'm watching my dreams turning to ashes....
WHAT NOW MY LOVE NOW THAT YOU LEFT ME?
Sinatra govori umesto mene, šta drugo da kažem. Kao i svaki put, završiću i ostaću nedorečena jer je previše kasno i ja sam previše umorna i previše me sve ovo pegla i kao po običaju ostavljam sve za sutra. Zašto danas nervirati se kad se možeš sutra nervirati? Moj moto. Ali nema piva.
Kiša je nemilosrdna ovog leta, čini se da će sezona kupanja početi tek u avgustu a nešto sam načula da će trajati do decembra. S obzirom na to da ću se od oktobra gušiti u knjigama na fakultetu na kome čak i nisam sigurna da želim da budem, neće me videti to naopako Sunce kako god da okreneš. Moje postojanje je trenutno kao bluz mutne vode. Da,da, počela sam da kupim i te tako Balaševićevske fraze i to je signal da je sve otišlo predaleko. Malo se gubim kao po običaju, furam fazon ''Meni se dušo od tebe ne rastaje'', zatim- suze mi krenu kad čujem Tamo gde ljubav počinje od Crvene jabuke ili Thousand years od one seljanke Christine Perri i onda se raspekmezim tako iz čista mira pred saznanjem da sam još malo student a da se još uvek tako ne osećam (ili se osećam ali je osećaj pogrešan od očekivanog pa tu dolazi do zbrke), da sam kao u tamo nekoj vezi koja je nešto izmedju veze i kres varijante (povremeno liči na kombinaciju što i dalje više liči na kres varijantu nego na neku od onih ljubavi iz filmskih hitova kada su oni na kraju srećni i žive happily ever after posle milion peripetija, raskida, ''Mrzim te govno jedno mrtvo!'', i ''Zašto si se kresnula sa mojim kumom/najboljim drugom/komšijom?''), da sam beskrajno sjebana osim u trenucima kada popijem previše piva i da više jednostavno NE MOGU da slušam svoju majku koja po celi dan šeta po kući, češa se, čupa kosu i viče ''Raskini sa tim skotom ako si pametna!''. Kao da je ona u vezi sa njim a ne ja. I tako ona doživljava 651256946 nervnih slomova svakog dana a i ja pored nje zato što počinje previše da me davi i ne daje mi prostora da ohladim glavu. S druge strane, kako mogu i da je krivim? Previše je zbunjena svetom, ovakvim svetom koji je prevelika kurva za njen ukus. I sve tako se seća kako je bilo kada je ona bila mojih godina, kada je ona imala momka; kada je njen momak nju voleo, pazio, mazio, šetao, čekao ispred škole ili fakulteta, držao ja kao malo vode na dlanu; sve se tako uhvati za to kako tada nije bilo telefona i kako je sve bilo komplikovanije a ja tako pokušavam da joj objasnim da nas je upravo ta tehnologija sjebala i da mene sada moj momak može da pozove u bilo koje doba dana i kaže mi da je:
- previše umoran da bi izlazio
- previše radio da bi se pokrenuo
- spašavao je svet ili foke ili oba i nije video koliko ima sati
- nije se okupao
- nije stigao da jede i bila je strašna gužva na putu i srećo, znaš, ne možemo da se vidimo jer sutra opet rano ustajem i idem na put
- boli ga trepavica i mora da odmara
- došao mu je drugar iz Tunguzije i mora sa njim neizostavno da se vidi
- crkla mu je ribica
- DOSADILA SAM MU I NE ŽELI DA ME VIDI I NE ŽELI DA SE PEGLA I SAMO HOĆE DA NESTANEM I ZATO ME ZOVE DA ME NA FINJAKA OTKAČI I ZAVRŠI POSAO.
Pre, kada telefona nije bilo, bilo je drugačije mama. Pre, ljubav je bila drugačija. Pre je bilo IN sve što je sada u vezi OUT a seks je ono što je održava. Deal with that.
Elem, moja propala veza je kao i uvek predmet svakog mog posta ali svaki put kada osetim da nailazi bujica reči, tolika da prosto ne bih znala odakle da počnem, ja zaboravim šta sam htela da kažem. I tako i sad. Padne mi mali milion stvari na pamet i onda odjednom sve ispari kao da ničega nije ni bilo i ja se vratim na početak da bih se setila zašto sam uopšte trošila energiju da palim laptop i započinjem ovaj mali besmisleni razgovor koji vodim sama sa sobom u 00.32am.
Često pričam sama sa sobom.
Često jer samo u sebi mogu da nadjem pravog sagovornika.
E, ali mnogo je strašno kad sediš negde pa čuješ neku pesmu ili otvoriš novine i pročitaš neki članak ili eventualno otvoriš frižider ujutru da nešto prezalogajiš i nekako te sve podseti na njega i na vaš propali, mrtvi,grozni odnos! Sve još miriše na njega, pa čak i ta pašteta koju čuvam za Stoleta i njegovu popodnevnu užinu. Svuda je on i sve je on. I svaka reč me podseti na nešto. Televizor i ne palim više, plašim se da se ne pojavi na ekranu. Suddenly you're caught in the tender trap. Da Frank. Čitaš mi misli. I ti mi čitaš misli. Svi osim njega. Njega i ne zanima šta ja mislim. On me izbegava poslednjih petnaest dana. Kao da ne postojim. Kaže videćemo se ''neki drugi put''. Što znači možda, eventualno, verovatno nikada. Ili u sledećem životu. Tako sedim ja u mraku i mislim kako je sve to zakukuljeno i zamumuljeno i onda tako udahnem i ne budem sebi jasna. And I'm watching my dreams turning to ashes....
WHAT NOW MY LOVE NOW THAT YOU LEFT ME?
Sinatra govori umesto mene, šta drugo da kažem. Kao i svaki put, završiću i ostaću nedorečena jer je previše kasno i ja sam previše umorna i previše me sve ovo pegla i kao po običaju ostavljam sve za sutra. Zašto danas nervirati se kad se možeš sutra nervirati? Moj moto. Ali nema piva.
Нема коментара:
Постави коментар