pišem ono što ćutim (repriza)

Ovo je blogpost o svetskom prvenstvu u fudbalu. Okej, ne samo o tome ali dobrim delom jeste. Brazil, kopačke, lopta, gomila klipana sa istim fensi frizurama i mozgom poput paučine jurcaju terenom ili se valjaju po travi. Nekad rade oba u isto vreme. Komentator me iritira svojim glasom, svuda po gradu je euforija, muškarci će se polomiti samo da nadju jedno slobodno mesto preko puta televizora. Pije se pivo, psuje se do besvesti, počelo je kladjenje, jedan tiket, dva tiketa, svakog dana tiket! Utakmice se igraju po ceo dan: od 15,18,21 i 24h. Drogiraju nas utakmicama, hteli mi to ili ne. Izadjem do grada da udahnem vazduh i uhvatim malo ovu sparinu kao-leta koje je stiglo ovih dana, deru se kao konji iz kafića u centru. Odem na Bagdalu da prošetam Stoleta, neki ljudi sede na klupi, viču na decu i pričaju o tiketima. Babe i dede pričaju o svetskom prvenstvu! Na radiju svaka druga vest o poslednjoj utakmici. Organizuju se kvizovi za žene i muškarce, poklanjaju se plazma televizori od 32 inča, šatro pobiće se muž i žena u kući. Ma koga bre briga za fudbal? Koja je budala rekla da je to najvažnija sporedna stvar na svetu? Da li su ti ljudi čuli za prioritete  možda? Da li je Portugal pobedio Amerikance ili je Gana povela protiv Nemačke- čiji život od toga zavisi? Na ivici očaja, odbijam da mislim. Sad pišem ono što ćutim od kako je počelo prvenstvo i želim da znam ko će da mi nadoknadi duševni bol. A tek je počelo! I trajaće do sredine jula kada će, mislim, svi ti muškarci da se pretvore u pivo i ''Nabijem vam ga majke cigani!''. Ako mi obični ljudi koje ne interesuje fudbal preživimo do tog 12. jula kada će svemu doći kraj.
Kažu, žene kreću intenzivno da varaju za vreme tih velikih turnira i serija utakmica. Možda ne greše. Možda stvarno prekipi, dosadi više ono ''Nećemo da se vidimo večeras, gledam utakmicu.''. A taman mi se vratila moja neobavezna sreća. Taman mi se učinilo da će opet sve da bude superiška. Ako sam izdržala tri dana da ne pošaljem poruku i kao crv dopuzim do njega, sada, ovog puta, čim sledeći put moja sreća meni okrene ledja, neću imati snage a ni razloga da je šutnem u dupe kao prošli put. Neću imati zato što odlazim a ovde ostaje moja sreća. Nešto sam kao počela da gradim, tripovala sam se da ja sve to mogu, da sam ja super jaka, da ja mogu da preživim sve i svarim sve i svakoga, umišljala da ću moći da prevazidjem to što za malo više od 2 meseca napuštam grad i odlazim da gradim tu moju budućnost o kojoj maštam i sanjarim već godinama. Elem, jedem govna kao i inače, ali sve nešto mislim ako ispljunem to što me muči, ako udaram jedno sat vremena po tastaturi i pričam sa drugima o svom očaju, sve mi se čini on će nestati. Da li može neko da dodje i da me uštine? Da mi udari jedno dva ili tri šamara, prodrmusa me i probudi me iz ovog dremeža?
Odlaži.
Danas, sutra.
Ajde ne sutra, nemam sad nešto vremena, neki drugi dan.
Ajde ne, ipak. Zaboravi. Zaboravi i nastavi. Možeš ti to. Zašto ne bi mogla?
Javlja se drugi glas: Hoćeš da ti kažem zašto? Zato što si se zaljubila. Draga moja, tako si se zaljubila da ne znaš gde biješ. Na oblaku si i previše ti je lepo. I sad eto, došlo je svetsko prvenstvo u fudbalu i imaš previše praznog prostora za razmišljanje. Kidaš sebe tim mislima, ubijaš, gnjaviš, oduzimaš lepotu toj sreći i brojiš dane. Brojaćeš ih sve do 1. oktobra kada budeš sedela u nekoj novoj sobi, nekog malog stančića, skroz sama, skroz očajna (more than you already are), onda kad budeš posmatrala svoj kofer, onda kada budeš shvatila da si odrasla i da si sama. Prvenstveno da si sama. Ovo da si odrasla, sa tim se već nekako nosiš. Pa, bar u granicama svojih mogućnosti. Tada ćeš verovatno da psuješ sve živo i mrtvo ali ne njemu. Ne, ne. Psovaćeš sebi sve živo i mrtvo i pitaćeš se šta ti je to trebalo. Pitaćeš se koliko si glupa mogla da budeš da se upustiš u nešto što ne možeš da držiš pod kontrolom. Zašto si sela na brod koji je plovio u Pičku materinu? Zašto si davala sebe kada si znala da odlaziš? A a? Zašto nisi nastavila onu praksu raspale kučke koja gleda da nadje nekog, eto čisto da se malo promuva? Šta ti je trebao taj čovek? Da, čovek. On je čovek a ja sam njegova mala. Nije on ličnost. On je telo u kome postoje tri različite osobe, tri različite naravi, tri  različite ćudi. On je kao kameleon. Samo što se on ne prilagodjava ljudima već ljude prilagodjava sebi. Crta ih onako kako mu odgovara. Gleda da kombinuje, da rizikuje. Voli avanture, pravi je pustolov. Ako mu kažeš da nešto ne radi, obavezno će to da uradi i smejaće ti se u lice. Uživaće da te muči i upravljaće tobom. A to će biti tako neprimetno. Tako će brzo da te kupi tim tamnim očima i tom surovom iskrenošću. Kupiće te za sva vremena, i verovaćeš mu više nego sebi. Verovaćeš mu i boleće te koliko mu veruješ. Svaka njegova reč ličiće na jedan metak iz vazdušne puške a gledaće te u oči, mrtav 'ladan, reći će ti da ti za njega nisi obaveza. Ti si nešto neobavezno. Vidja se sa tobom kada hoće, ne vidja se sa tobom kada neće. Gledaće svaku utakmicu i izaći će sa drugovima u subotu uveče i neće ni da ti se javi tog dana. A drugovi neće o tebi ništa znati jer će te on čuvati kao najveću tajnu.
Onaj prvi će te očarati, zamadjijati, uzeti te a onda će nestati. Jednostavno više nikada nećeš da čuješ za njega.
Onog drugog ne bi bilo briga- zaljubio bi se kao budala u tebe. Poklonio bi ti sve vreme ovog sveta i svu ljubav univerzuma. O tebi bi pisao i tebe bi čekao.
A onaj treći- pa on je nešto izmedju ovog prvog i drugog. On je hladan, on je rezervisan, on je distanciran, smeje se isključivo kada mu je nešto smešno, proučava te podrobno pre nego što započne razgovor, slegne ramenima kada nije zainteresovan  i sposoban je da složi uvredjenu facu i kaže ti da si smorila i da kvariš svaki zajednički trenutak bespotrebnom pričom.
Onda će nekako skroz neočekivano da ti čita Jasenjinovu ''Šta sam? Ko sam?'' i ležaće pored tebe, ovlaš prigrlivši te, provlačiće ruke kroz tvoju kosu i gledati te kao da si nešto skroz posebno. Privući će te bliže i poljubiće te kao da nikada pre to nije učinio. I ljubiće te dugo, dugo. Maziće te, želeće te, tražiće te i mislićeš da si konačno ušla u njegovo srce. Da si se malo ugnezdila tu. Da si ga kupila. Da je srušio zid koji je na samom početku sagradio izmedju vas. Mislićeš da si uspela a onda će se on opet zatvoriti, kao školjka. Sedeće na drugoj strani kreveta, smračenog lica, posmatraće te a kesteni u onim očima goreće polako. Odbijaće te od sebe.
Mučiće te.
Ubiće ti želju za životom samo jednom rečenicom.
''Moraš da prihvatiš da ćeš ti brzo biti samo moja prošlost. Budućnosti nema  a sadašnjost je ovakva kakva jeste. Neizvesna. Tu je strast. Dok je lepo, lepo je. Kad pukne, nema povratka. A pući će. Jer tebe čeka veliki grad. A ja ostajem ovde. Kapiraš?''.
Sedećeš sklupčana na krevetu i posmatraćeš ga, oči će ti zasijati i poželećeš da zaplačeš. Poželećeš da mu kažeš da ućuti, da te ne rastužuje, da te ne podseća na ono što potiskuješ već danima. Poželećeš da ga moliš da te zagrli, da te ljubi, da te zagrli, da te ne pušta. Kao u Borinoj pesmi. Ali nećeš to da kažeš zato što ti onaj ženski ponos neće dati. Zato što, bez obzira na to što si postala crv crvasti, ti i dalje imaš nešto što te koči da mu kažeš koliko te je začarao. Kakav god on bio. I onda tako sedite i čini se da prolaze vekovi. Taman kad pomisliš da je toliko bezdušan i toliko surov, on te pogleda i progovara: ''Ne želim da me mrziš.''. I šta onda?

''Ja patim samo kad moram.''

A nadala sam se da će morati.

Očaj. Kako je to podmukli lik! Može da nestane za tren ali se vraća kao bumerang. Svaki put kada pomisliš da si ga oterao, da si ga šutnuo u dupe, da ti više ne smeta, da te ne pegla, da ti ne kroji dane i beskrajne sate dok sediš sa nekom knjigom u ruci i brojiš tačkice na zidu (a tačkica nigde); svaki put kad ti se učini kao da je sve okej, očaj se vrati i lupi te posred fasade, onako bezobrazno, kada najmanje očekuješ. Najednom, sasvim si sam. 

Najednom, vreme je opet dobilo smisao.

Najednom, presušio ti izvor te šašave sreće jer njega više nema tu da je stvara. I da ne bude da opet pišem žalopojke (iako sam svesna činjenice da se ovamo uglavnom vraćam da se jadam i kritikujem jer jedino onda kada sam katastrofalno raspoložena imam inspiraciju) reći ću samo da se Balašević vraća u modu. D-moll i O kako tužnih ljubavi ima ponovo nalaze mesto na mojoj plejlisti a to ne valja, majku mu. 

Posmatrala sam te crne oči i činilo mi se kao da je sve što smo ikada imali bilo neobavezno. Neobavezna sreća, neobavezno zezanje, neobavezno ćaskanje, neobavezno ljubljenje, neobavezno ''Nedostaješ mi.''. O tome ste već čitali je l da? Da, da. Ružu sam ispresovala. Osušila se, možda prerano. Karton od jafa keksa koji mi je kupio sam sačuvala. Ne znam zašto. Rafaelo sam pojela. Sećam se kako je to divno iznenadjenje bilo kada mi je dao te četiri kuglice od kokosa. Nije rekao da one ništa ne znače kao onomad za ružu. Nije i ja sam se ponadala. Večiti optimista, idealista, utopista. Nadala sam se da nisam zahtevna. Jebem li ga, ali ne da mi se nikako da prodjem gradom i da držim nekog za ruku. Nisu mi dali da udjem u njihov svet. Ili ja nisam znala da pronadjem ta vrata. Ili sam sve vreme kucala na pogrešna. Ne znam, ne znam. Ili sam jednostavno neko koga je teško i mučno voleti. Ili ni ne pokušavaju da me vole zato što sam previše komplikovana.

Jednu priču pričam sve vreme, samo na drugačiji način.

Imam visoko mišljenje o sebi čim tvrdim da sam komplikovana.

A onda mesec dana kasnije, menja se ova rečenica.

''Definitivno si komplikovana.''.

Ne, ja to nisam znala. 

A rekla sam mu na početku i nije mi verovao.

Hteo je da me ima a ja mu nisam dala.

Zato što je sve bilo previše neobavezno za moj ukus.

Sve je bilo tajno, sve je bilo misterija.

Niko nije znao za mene a eto, ja sam naprotiv tako mnogo pričala o njemu. 

I radovala sam mu se i čekala sam ga i čeznula sam za njegovim zagrljajem kada nije bio tu.

On je samo hteo da me ima.

Nije me imao i to je bilo to.

''To je to. Bolje je ovako. Bolje nego da se pljujemo posle. A znam da bismo se pljuvali.''.

Šta ti znaš a? Nemaš pojma, ja ću da ti kažem.

Ovako komplikovana, reći ću ti da mi je žao. Reći ću ti da mi je nedostajalo da vidim sjaj u očima dok me ljubiš. I falilo mi je da osetim varnice dok me grliš i leptiriće u stomaku dok me privlačiš sebi. Nedostajao mi je onaj jedan pogled koji kaže ''Spreman sam da skočim u bunar zbog tebe.''. Nadala sam se onim večerima kada ti je bilo dovoljno da me samo držiš za ruku i gledaš me kao da sam nestvarna ali ne onda kada si bio previše umoran ili previše neraspoložen. Nego onda kada si tako hteo, kada ti je to pričinjavalo zadovoljstvo. Nadala sam se da ćeš moći da me zagrliš a da taj zagrljaj ima neku toplinu. 

Ali ja sam je osetila. A znaš zašto? Onaj ko hoće da vidi cveće, on će ga uvek videti. Ja sam videla bašte i vrtove. A opet je sve bilo pogrešno.

Ti me pitaš, ''Dokle više?''. Ja ti kažem, ''Nema dalje.''. 

Nema dalje jer nisi znao da me voliš očima. Da me ljubiš rukama. Da me maziš usnama. Nisi ni pokušao. I patetično zvuči i opet mrzim sebe zbog toga ali tako je. Ništa od toga nisi znao. Ali nema veze. Nisi prvi koji nije umeo.  Možda u nekom drugom milenijumu nadjem onog ko će to znati. Možda. 

Do tada, ti pati samo onda kad moraš. A ja ću sada i za sebe i za tebe. A kad me prodje, nećeš me prepoznati na ulici. Jer još onda sam ti rekla da je ravnodušnost ohola u svom nastupanju, da kosi sve na šta naidje. Ljude briše, uspomene čuva ali ih pažljivo pakuje i bira. Da se neka loša slučajno ne nadje tu da pokvari dan. Tada ću te pamtiti samo po onim poljupcima koji su bili iskreni. Sve ostalo će biti gurnuto u zapećak moje tikve. Ali tada to neće ništa značiti ni jednome. Tada ćemo imati našu definiciju. Mi smo poznanici sa lepim uspomenama. I možda je tako i najbolje. Reče ti onda- bolje nego da se pljujemo.