O jednom Milošu

D

ugo mi je trebalo da shvatim da više nema ko da me drži za ruku,da više nema tih dugih razgovora, tog oka koje me je uvek guralo u nedoumicu ko sam i zašto stojim baš tu gde stojim. To oko koje je znalo da oduzme revnotežu,zemlju pod nogama i pošalje me u oblake. Znalo je da izazove buru emocija,uglavnom onih pozitivnih, koje bi se kao erupcija vulkana sručile niz breg i okupale me. Često sam se pitala da li se moć tih očiju krije u njihovoj nežno plavoj boji ili možda sjaju koji me je obarao s' nogu-svaki put iznova i iznova.

Teško mi je bilo da shvatim da mi te oči više ne pripadaju. Još teže mi je bilo da se naviknem na telefon koji je ćutao. Neprestano. Kao da štrajkuje. Štrajkovao je ON,štrajkovao je telefon,a moje ludo srce nikako da se pomiri... Nastao je neki oblik kosmičke kataklizme i potpuno sam se izgubila. U mislima,u snovima,u onome što bih volela da bude. Telefon je nastavio da se žustro suprodstavlja mojim nadama i tako sam se povukla u sebe pokušavajući da shvatim gde je krenulo naopako. Čak iako sam duboko duboko u sebi znala da je KRAJ ono najbolje što je moglo da se desi. I tako dan za danom...

Nedostajao mi je način na koji me je gledao,onaj jedinstven zvuk poljupca na rastanku. Kopkalo me je da li mu bar malo nedostajem,da li još uvek čuva moje slike. Svaka misao vodila me je njemu i svaki atom mog bića želeo ga je: Želela sam da ga zagrlim,želela sam da mu kažem da mi fali; želela sam da ga obaspem poljupcima i čujem one dve magične reči. Samo još jednom.

Kako su dani prolazili sve manje sam želela da ga čuvam u svojoj glavi. Htela sam da ga izbacim iz te neke skrivene komore svog tvrdoglavog mozga koji je odbijao da sluša. Htela sam da ponovo sve bude kao pre njega. Kao da nikada nije postojao. Misli su me gušile i želela sam da ih se oslobodim. Počele su da mi smetaju. I misli i sve oko mene. Smetala mi je klupa,jer smo se kraj nje prvi put sreli; nervirala me je ta ulica zato što smo tuda toliko puta prošetali zajedno isprepletanih prstiju s' glavama u oblacima; strašno me je mučila slika tog drveta u centru grada koje je svetlelo pod Novogodišnjim lampionima zato što me je tu onog dana čvrsto zagrlio i rekao mi da me neće dati nikome. I tako sam sebe uhvatila,nakon dve nedelje,kako posmatram to isto drvo očima punim neke sete i čudnog nemira. Nemira koji je njegov odlazak duboko usadio u moje srce. Ne,nisam patetična. Skoro da sam mogla da osetim kako me nešto probija iznutra. Da li je to možda bio on? Ili su sećanja jednostavno pomutila razum?

Okrenula sam se naglo i videla njega. Ponovo. Stojali smo ispod tog istog drveta-on s' njom a ja sama. Više nismo bili jedno. Njegovu ruku stezala je ovoga puta neka meni nepoznata devojka a na njegovom licu blistao je osmeh. Onaj koji sam toliko volela. Onaj koji mi je toliko nedostajao. Onaj isti koji je meni uputio kada mi je prvi put pružio ruku. Ovog trenutka,slike su počele da žute,uspomene da nestaju i uhvatila sam sebe kako zaboravljam: kako je izgledalo njegovo lice u trenutku kada me je video,ukus našeg prvog poljupca koga sam se do tad ,iako malo ljuta, rado sećala. Shvatila sam da ne mogu da se setim njegovih reči i obećanja. Jednostavno je sve nestalo. Izgubilo se nepovratno. Ona komora kao da je počela da se prazni. Ja sam samo videla obrise. I senke. Mnogo jednoličnih senki. I kao da mi je bilo lakše.

Stajala sam nedavno ispod onog hrasta. Lampioni su i dalje svitkali. Vatar je parao večernji mir dok je kišica dobovala kroz oluke. Zatvorila sam oči i pokušala da vratim film. Da povratim makar trunku naše priče. Ali nije bilo materijala. Sve što sam imala u svom sećanju i na tom filmu bila je prazna traka. Kao da mi je neko ukrao. A možda bi trebalo i da mu se zahvalim? Ipak,jedna jedina njegova rečenica i dalje je tu,u onoj komori,jedna koju sam stvarno upamtila- ''Možda je ovako najbolje.''

Nekako,kada bolje razmislim,to je bilo jedino u čemu smo se oboje složili.

-pisano prošle godine, nakon što je sneg prestao da pada a ja prestala da se nadam