A nadala sam se da će morati.
Očaj. Kako je to podmukli lik! Može da nestane za tren ali se vraća kao bumerang. Svaki put kada pomisliš da si ga oterao, da si ga šutnuo u dupe, da ti više ne smeta, da te ne pegla, da ti ne kroji dane i beskrajne sate dok sediš sa nekom knjigom u ruci i brojiš tačkice na zidu (a tačkica nigde); svaki put kad ti se učini kao da je sve okej, očaj se vrati i lupi te posred fasade, onako bezobrazno, kada najmanje očekuješ. Najednom, sasvim si sam.
Najednom, vreme je opet dobilo smisao.
Najednom, presušio ti izvor te šašave sreće jer njega više nema tu da je stvara. I da ne bude da opet pišem žalopojke (iako sam svesna činjenice da se ovamo uglavnom vraćam da se jadam i kritikujem jer jedino onda kada sam katastrofalno raspoložena imam inspiraciju) reći ću samo da se Balašević vraća u modu. D-moll i O kako tužnih ljubavi ima ponovo nalaze mesto na mojoj plejlisti a to ne valja, majku mu.
Posmatrala sam te crne oči i činilo mi se kao da je sve što smo ikada imali bilo neobavezno. Neobavezna sreća, neobavezno zezanje, neobavezno ćaskanje, neobavezno ljubljenje, neobavezno ''Nedostaješ mi.''. O tome ste već čitali je l da? Da, da. Ružu sam ispresovala. Osušila se, možda prerano. Karton od jafa keksa koji mi je kupio sam sačuvala. Ne znam zašto. Rafaelo sam pojela. Sećam se kako je to divno iznenadjenje bilo kada mi je dao te četiri kuglice od kokosa. Nije rekao da one ništa ne znače kao onomad za ružu. Nije i ja sam se ponadala. Večiti optimista, idealista, utopista. Nadala sam se da nisam zahtevna. Jebem li ga, ali ne da mi se nikako da prodjem gradom i da držim nekog za ruku. Nisu mi dali da udjem u njihov svet. Ili ja nisam znala da pronadjem ta vrata. Ili sam sve vreme kucala na pogrešna. Ne znam, ne znam. Ili sam jednostavno neko koga je teško i mučno voleti. Ili ni ne pokušavaju da me vole zato što sam previše komplikovana.
Jednu priču pričam sve vreme, samo na drugačiji način.
Imam visoko mišljenje o sebi čim tvrdim da sam komplikovana.
A onda mesec dana kasnije, menja se ova rečenica.
''Definitivno si komplikovana.''.
Ne, ja to nisam znala.
A rekla sam mu na početku i nije mi verovao.
Hteo je da me ima a ja mu nisam dala.
Zato što je sve bilo previše neobavezno za moj ukus.
Sve je bilo tajno, sve je bilo misterija.
Niko nije znao za mene a eto, ja sam naprotiv tako mnogo pričala o njemu.
I radovala sam mu se i čekala sam ga i čeznula sam za njegovim zagrljajem kada nije bio tu.
On je samo hteo da me ima.
Nije me imao i to je bilo to.
''To je to. Bolje je ovako. Bolje nego da se pljujemo posle. A znam da bismo se pljuvali.''.
Šta ti znaš a? Nemaš pojma, ja ću da ti kažem.
Ovako komplikovana, reći ću ti da mi je žao. Reći ću ti da mi je nedostajalo da vidim sjaj u očima dok me ljubiš. I falilo mi je da osetim varnice dok me grliš i leptiriće u stomaku dok me privlačiš sebi. Nedostajao mi je onaj jedan pogled koji kaže ''Spreman sam da skočim u bunar zbog tebe.''. Nadala sam se onim večerima kada ti je bilo dovoljno da me samo držiš za ruku i gledaš me kao da sam nestvarna ali ne onda kada si bio previše umoran ili previše neraspoložen. Nego onda kada si tako hteo, kada ti je to pričinjavalo zadovoljstvo. Nadala sam se da ćeš moći da me zagrliš a da taj zagrljaj ima neku toplinu.
Ali ja sam je osetila. A znaš zašto? Onaj ko hoće da vidi cveće, on će ga uvek videti. Ja sam videla bašte i vrtove. A opet je sve bilo pogrešno.
Ti me pitaš, ''Dokle više?''. Ja ti kažem, ''Nema dalje.''.
Nema dalje jer nisi znao da me voliš očima. Da me ljubiš rukama. Da me maziš usnama. Nisi ni pokušao. I patetično zvuči i opet mrzim sebe zbog toga ali tako je. Ništa od toga nisi znao. Ali nema veze. Nisi prvi koji nije umeo. Možda u nekom drugom milenijumu nadjem onog ko će to znati. Možda.
Do tada, ti pati samo onda kad moraš. A ja ću sada i za sebe i za tebe. A kad me prodje, nećeš me prepoznati na ulici. Jer još onda sam ti rekla da je ravnodušnost ohola u svom nastupanju, da kosi sve na šta naidje. Ljude briše, uspomene čuva ali ih pažljivo pakuje i bira. Da se neka loša slučajno ne nadje tu da pokvari dan. Tada ću te pamtiti samo po onim poljupcima koji su bili iskreni. Sve ostalo će biti gurnuto u zapećak moje tikve. Ali tada to neće ništa značiti ni jednome. Tada ćemo imati našu definiciju. Mi smo poznanici sa lepim uspomenama. I možda je tako i najbolje. Reče ti onda- bolje nego da se pljujemo.
Нема коментара:
Постави коментар