Ironije
li. Sve nam se svelo na beznačajne sitne razgovore o vremenskoj prognozi i
Mesečevim menama.
-Kako
si?
-Dobro,
ti?
-Nije
loše, uvek može bolje. Šta ima?
-Ništa
posebno, mnogo obaveza, malo slobodnog vremena. Verovatno i kod tebe?
-Da,
da. Ova kiša me izludjuje. Nervozna sam i umorna. Kažu da će uskoro pravo
proleće.
-Stvarno?
A eto vidiš, ovde već danima sija Sunce, baš je lepo vreme.
-
-
-
I? Do
juče se držali za ruke, danas samo dva stvorenja koja žive u mašti. Samo dva
putnika neznanca, koji su skrenuli sa zajedničke staze. Samo dva stranca, jedno
veliko NIŠTA. Postavljamo glupa pitanja, dajemo glupe odgovore, onda nakon pete
rečenice stanemo, ne znamo gde ćemo dalje. Zagrcnemo se, ujedemo za jezik.
Setimo se da više nismo ono što smo bili, pa nas sećanja ponesu. Bude nam
neprijatno, postidimo se i svojih postupaka i svih do tada (ne)izgovorenih
rečenica. Uspravimo se, skrenemo pogled u stranu, pročistimo grlo dok nam nešto
igra u stomaku. Neki grozan osećaj,neka krivica. Probudi se neizmerna tuga,
počinje od srca a završava se u očima. Zato se više i ne gledamo. Samo vodimo
besmislene razgovore. Ne znamo šta je ispravno reći, ne znamo da li je ispravno
pokazati da boli. Napravimo masku, lice od plastike, lažan osmejak nam počiva
na licu a u očima sjaj je nestao. Baš zato se više i ne gledamo. Baš zbog toga
ćutimo. Baš zbog toga bežimo jedno od drugog. Baš zato nas boli. Sada, čini mi
se više nego pre. Priča se završila, šta tu mi možemo?
Da
glumimo da nam je svejedno?
Da se
pretvaramo da se ne poznajemo, da se nikada nismo ni upoznali?
Da se
složimo da smo se našli u pogrešnoj priči?
Ili
možda da izigravamo bliske stare drugare?
Ne, mi
biramo da govorimo o vremenu. Da nižemo kolajne priča i pričica u koje ni sami
ne verujemo. Da pokušavamo da zaboravimo ono što nas veže. A veže nas.
Mi
biramo da se kunemo u večno prijateljstvo, iako od prijateljstva nema ni traga.
Igramo igru uloga. Ja ravnodušna, vesela. On preboleo, spokojno spava.
Da li
si stvarno preboleo?
Jesi
li?
Ako
jesi, zavidim ti. Ljubomorna sam. Znaš zašto? Zato što ja nisam. Čini mi se da
nikad ni neću. Sve se samo svodi na ono prvo- pravim se da mi nikada nisi bio
sve. Izigravam ravnodušnost, ali padam na prvu prepreku. Tako sam loša u toj
predstavi. Mislim da goru glumicu ne možeš naći. Publike nema, odavno sam je
oterala. Reflektori su se ugasili, sedim sama u mraku. Setim te se, svakog
trenutka. Svakog dana. Ljude delim na one pre tebe i one posle tebe, ljubavi na
one beznačajne i jednu, s tobom, najveću i najlepšu. Vreme gubim, igram se sama
sa sobom. Hrabrim sebe, možda pokušavam da nadjem nekog sličnog tebi. Mili,
oboje znamo da ga neću naći. Ni jednog takvog, ni jednog nalik tebi, nikada
nikada neću sresti. Nikog tako dragog, tako nežnog, ni jednog koji se tako kao
ti smeje, ni jednog ko me tako gleda. Nema takvog, jedan si, jedinstven. Svi
ostali su sićušni i beznačajni pored tebe. Svi minorni i nebitni. Samo si ti
drugačiji. I zato gubim vreme tražeći nekog ko ne postoji niti će ikad
postojati. Ipak, želim da verujem da će doći. Želim da se nadam kao što to uvek
činim.
Ako je
kod tebe Sunce, kod mene je nažalost kiša i grad. Oblaci su se nedavno nadvili
pa nikako da naidje vetar i oduva ih. Ako je kod tebe proleće, kod mene jesen
traje već neko vreme. Hodam ulicom dok mi lišće škripi pod nogama. Ako se tvoje
usne iskrivljene u osmeh, moje su već duže vreme neme, nepomične. Lice mi je
pomalo bezizražajno, pomalo prazno. A oči su mi potamnele, baš kao horizont
iznad moje glave. Čekam da vidim plavetnilo neba ponovo. Čekam da se setim
zašto još čeznem sa tobom umesto da fajl sa tom pričom zatvorim ili uništim. Da
ga zaturim lepo, stavim negde i zaboravim gde sam ga stavila. Tako bi bilo
najbolje.
Нема коментара:
Постави коментар