Prva priča o njemu

Pojavio se samo tako ni od kud, kada je jedno letnje veče bilo tek u najavi. Pojavio se nečujno, na prstima ušetao je u moj svet i učinio ga lepšim i svetlijim. Apsolutno savršen za savršenu ljubavnu priču, apsolutno nestvaran, kao stvoren za bajku. Moju bajku. Pojavio se kada sam se najmanje nadala, očarao me kada sam najmanje očekivala, poklonio mi sebe tek tako. Dao se. I ja sam se njemu dala. Dušom najviše. Zavolela sam ga. Jako, jako sam ga zavolela. Nije maneken. Nema atletsku gradju. Zapravo je jako prosečan, običan, za neke smešan a meni besprekoran.  Činjenica da je poseban i drugačiji od ostalih, naterala me je da se zamislim. Koliko će to trajati? Da li će boleti kada pukne? Da li će moći da se sastavi ponovo? Da li ćemo postati stranci kada srce zaćuti, kada se nešto u grudima stegne? Da li ću moći da podnesem?

Voleli smo se, smejali se, budio me je svakog jutra i uspavljivao svake večeri. Pratio me je i u mislima, čuvao me kao kakvu važnu tajnu. Čuvao me je i držao kao malo vode na dlanu sve dok naša veza nije počela da otiče polako ali sigurno. Bespovratno, tiho, skoro nečujno. Tada je nastupio taj kraj. Zapravo kraj je nastupio juče. A za krajem i potpuni slom mojih i onako slabih živaca. Nije bilo lako. Ipak su kilometri učinili svoje. Razorili, srušili, uništili. I ko kaže da ljubav prelazi sve granice?! Taj ili laže svet ili laže sebe! Daljina je ta koja uništava sve. Kilometri stvaraju jaz. I onda, ta merna jedinica koja često izgleda zanemarljivom i premostivom, stvara bedem tako visok da ga nikakva snaga volje i odricanje ne mogu preći i preskočiti! A taj bedem razdvaja dve duše. Slama sve ono što se dugo gradi. A kada se takvo nešto slomi, neko mora da bude povredjen i nekog mora da boli. To je jednostavno tako.