paradoks je reč koju nikad nećeš razumeti

Maglovito, puno oblaka, dim, pepeo i gorko
Rulja oko mene, sramne note davno ispevane pesme
Ekstaza, plešu, plešu tu pred mojim očima
Samo neka nestanu!
Eto, više ne vidim horizont!
Natupa bura, u meni sve drhti-
ponovo postajem sićušna prikaza i mogu videti samo svoju senku

Polako bledi, vidim, na zidovima oko mene
mešaju se siluete davno naišle ljubavi i tuge,
velike tuge koja sve obuzima i sve pred sobom ruši

Čujem glasove,
čujem vrisak,
vidim suze,
okrećem se,
istrčavam,
bežim,
nestajem,
od uspomene, od iluzije tog crnog oka, od tebe,
od sebe

Nemi film pred amnom,
sve one reči koje ostadoše da vise u vazduhu-moje,
i sve one grube, teške, mračne- tvoje,
sve to ponovo slušam,
sve to ponovo preživljavam,
opet osećam onu rupu u grudima
nešto me seče na pola,
razdire me,
boli,
srce voli a glava se ne da

Eto, i ta noć bez sna iz pesme,
jedno sećanje na onu u kojoj si me držao i mazio,
jednu retku u kojoj si ti mene voleo ali onako ćutke, nespretno;
ta noć o kojoj pevaju i kojoj su pevali
moj je opijeni mozak otreznila,
dušu otključala,
aktivirala dugme za uzbunu
jer je požar već uveliko goreo unutra

 Ta noć,
u kojoj sam te zamišljala i za tobom čeznula,
ta noć u kojoj sam sanjala da si tu
i da tvoji prsti čvrsto stežu moje,
ta prokleta noć u kojoj sam maštala i nadala se,
samo onom tvom osmehu, onom tvom ''Uželeo sam te se'',
samo jedna noć u kojoj sam opet shvatila
da je ravnodušnost ipak relativna stvar
da onda, kada neko nedostaje, on to čini tajno,
podmuklo,
tako da ne primetiš

I onda popiješ,
zaigraš,
podje ti suza,
 jedna, druga, i ode sve bestraga!

Takva su vremena da ni nedostajanje više ne može prestati,
ni izgubiti se,
i šta god da kažeš i dalje ostaje da sam tako luda,
glupa, opijena
ne alkoholom- nego tobom,
obitavam u nekom imaginarnom svetu gde savršeno funkcionišemo,
u onom gde mogu svima da kažem da sam tvoja

A ovako,
šapućem to onda kada niko ne čuje,
krijem se po nekim ćoškovima tvoje pažnje,
radujem ti se i dalje
brojim dane sve do onog časa kada ću te opet videti

Čak mi nedostaju i oni momenti
oni kada te besna pogledam
i počnem da ponavljam da si najveći skot kojeg sam upoznala,
najgora gnjida koju znam,
moralna nakaza,
da te podsetim da si destruktivan,
po mene opasan,
da zbog tebe zaboravljam,
da zbog tebe napuštam,
zbog tebe se smejem,
i tebe bih ubila, sada kada bih mogla

I tako u tom magičnom krugu,
kao neku krpenu lutku u nekom trećerazrednom pozorištu,
upravljaš mojim mislima,
 mojom stvarnošću,
pokrećeš i zaustavljaš,
raspametiš i smiriš,
obraduješ i rastužiš,
ljubiš me i ljubeći me daviš

Gušiš u meni sve ljudsko,
sve pravo,
sve iskreno,
pretvaraš me u karikaturu,
činiš da pomislim da sam loša,
možda čak i gora od tebe.

I ostaješ djavo, ostaješ jeza, a ostaješ i moj.