Danas, na ovaj dan, 16.juna, godine koja je za nama, zaljubilo se dvoje.
Šta da ti kažem, očekivala sam da ćemo trajati večno. Nadala se zapravo, moja očekivanja su bila visoka kao kuća.
Šta da ti kažem, desilo se, nismo trajali. Izgubili smo rok, ljubav je zalutala, ostala je tuga, čemer i jad.
Šta da ti kažem, kada si mi već ti sve rekao?
-Bilo je divno, jeste.
Voleo sam te, jesam.
Mnogo toga pamtim, tačno.
Nedostajala si mi, neću da te lažem.
Ali, eto draga moja nesudjena, rešio sam da prestanem da ti dopuštam da se provlačiš kroz žicu mojih sećanja.
Rešio sam da zaboravim kako se smeješ, rešio sam da nadjem neke oči lepše od tvojih.
Zato ti ne pišem, zato se pravim da nije bilo ničega.
Ni ljubavi, ni onoga što je doneo kraj.-
Sve si ti to meni lepo rekao, pažljivo biranim rečima, lepo upakovanim u rečenice, s željom da ne bole.
Šta da ti kažem dragi moj (o)tudjeni, neka si je našao.
I te oči, i to lice, i te nove uspomene... Samo nastavi da ih pakuješ! Biću ja srećna i bez tebe.
Jeste, setim te se nekad, šta sad? Imam i ja pravo da se zaboravim. I ja imam pravo da te čuvam još malo. Dok ne nadjem ja neke druge kestene i melodiju sličnu onoj tvoga glasa. Makar sličnu, znam da neću naći istu.
Šta da ti kažem,svečano obećavam da se više neću s tobom buditi, više neću tugovati i neću plakati, neću čak ni slike gledati, neću se osmehnuti kada te jednog dana sretnem ponovo, neću te ni pozdraviti, nastaviću dalje i nestaćeš iz moje glave. Moje tvrdoglave tikve koja ne sluša.
Šta da ti kažem lepi moj, previše sam se nadala, plakala, lutala, molila. Previše vremena izgubila čekajući neko pismo, porukicu. Previše na trice i gluposti. Ne želim više da te volim, i zato te se odričem.
Odričem se i tebe, i tih dugačkih trepavica.
Odričem se prava da mislim o tebi, da te pamtim.
Odričem se naših starih dobrih vremena, zakopaću ih.
Zato, ne brini. Bićemo dobro, bićemo zdravo. Možda će nas nešto probosti kroz stomak kada se vidimo, AKO te vidim ikad. Možda će suze nagrnuti al' ću ih progutati. Možda, možda. Ko zna?
Bitno je da si ti srećan.
I zato mi, prošle godine zaljubljeni, sada mnogo ćutimo.
Zato mi, prošle godine sami na svetu, osećamo koliko se svet srušio onog dana kada smo se rastali.
Zato ti, najdraži moj, ovde, sada, na ovaj dan, obećavam da te neću tražiti i uveravam te da svoj svet polako sklapam poput lego kocki, natrag, u jednu celinu. Zato ti se zaklinjem da nikada nećeš čuti ništa od mene. Ni reč, ni bol, ni suzu, ni očaj.
Nikada, nikada, najdraži moj. Ne može se živeti na porušenim snovima. Samo ako smo celi guramo nekako.
Šta da ti kažem, očekivala sam da ćemo trajati večno. Nadala se zapravo, moja očekivanja su bila visoka kao kuća.
Šta da ti kažem, desilo se, nismo trajali. Izgubili smo rok, ljubav je zalutala, ostala je tuga, čemer i jad.
Šta da ti kažem, kada si mi već ti sve rekao?
-Bilo je divno, jeste.
Voleo sam te, jesam.
Mnogo toga pamtim, tačno.
Nedostajala si mi, neću da te lažem.
Ali, eto draga moja nesudjena, rešio sam da prestanem da ti dopuštam da se provlačiš kroz žicu mojih sećanja.
Rešio sam da zaboravim kako se smeješ, rešio sam da nadjem neke oči lepše od tvojih.
Zato ti ne pišem, zato se pravim da nije bilo ničega.
Ni ljubavi, ni onoga što je doneo kraj.-
Sve si ti to meni lepo rekao, pažljivo biranim rečima, lepo upakovanim u rečenice, s željom da ne bole.
Šta da ti kažem dragi moj (o)tudjeni, neka si je našao.
I te oči, i to lice, i te nove uspomene... Samo nastavi da ih pakuješ! Biću ja srećna i bez tebe.
Jeste, setim te se nekad, šta sad? Imam i ja pravo da se zaboravim. I ja imam pravo da te čuvam još malo. Dok ne nadjem ja neke druge kestene i melodiju sličnu onoj tvoga glasa. Makar sličnu, znam da neću naći istu.
Šta da ti kažem,svečano obećavam da se više neću s tobom buditi, više neću tugovati i neću plakati, neću čak ni slike gledati, neću se osmehnuti kada te jednog dana sretnem ponovo, neću te ni pozdraviti, nastaviću dalje i nestaćeš iz moje glave. Moje tvrdoglave tikve koja ne sluša.
Šta da ti kažem lepi moj, previše sam se nadala, plakala, lutala, molila. Previše vremena izgubila čekajući neko pismo, porukicu. Previše na trice i gluposti. Ne želim više da te volim, i zato te se odričem.
Odričem se i tebe, i tih dugačkih trepavica.
Odričem se prava da mislim o tebi, da te pamtim.
Odričem se naših starih dobrih vremena, zakopaću ih.
Zato, ne brini. Bićemo dobro, bićemo zdravo. Možda će nas nešto probosti kroz stomak kada se vidimo, AKO te vidim ikad. Možda će suze nagrnuti al' ću ih progutati. Možda, možda. Ko zna?
Bitno je da si ti srećan.
I zato mi, prošle godine zaljubljeni, sada mnogo ćutimo.
Zato mi, prošle godine sami na svetu, osećamo koliko se svet srušio onog dana kada smo se rastali.
Zato ti, najdraži moj, ovde, sada, na ovaj dan, obećavam da te neću tražiti i uveravam te da svoj svet polako sklapam poput lego kocki, natrag, u jednu celinu. Zato ti se zaklinjem da nikada nećeš čuti ništa od mene. Ni reč, ni bol, ni suzu, ni očaj.
Nikada, nikada, najdraži moj. Ne može se živeti na porušenim snovima. Samo ako smo celi guramo nekako.
Нема коментара:
Постави коментар