Buntovnik iz provincije (deo drugi)

Ipak, tradicija je prekinuta, i Elin otac se odrekao svoje mezimice. Pustio je da napusti gradić u kom su stanovali i ode u Beograd. Pustio je, bez ičega, potpuno samu, da se snalazi i zaradi; odlučio je da joj naplati za svaku pogrešnu reč koju je čuo, za svaki pogled popreko, kao i za sve neizrečeno, prećutano, a prvenstveno za njegovu uništenu reputaciju koju je tako brižno negovao- činilo joj se više nego što je ikada nju. Ela je prihvatila titulu odmetnika i postala je pobunjenik. Punih sedam godina nije čula ni jednu jedinu reč od svojih roditelja, nije dobila ni jedno jedino pismo, nikakvu poruku, ništa što bi joj ukazalo da je se njeni roditelji još uvek sećaju. Ostala je samo gorčina i bes, bes zbog ukinutog prava na dom, profesiju, podršku. Ostalo je sećanje na šamare, pretnje, grdnje, reči koje su je bolele više od svakog udarca i ikada izgovorene uvrede. Ostalo je jedno veliko ništa, i Ela je sa tim naučila da se nosi. Nije mnogo govorila o svojoj porodici, nije pominjala odakle je, njeno poreklo svim prijateljima i poznanicima iz velikog grada u kome je živela, nije bilo poznato.

Takva kakva je- tvrdoglava, uporna, ambiciozna, svidela im se. Ili bolje rečeno, svidela im se fasada, šta je bilo ispod površine, ispod svog tog maltera i pažljivo redjanih cigala, niko nije znao.

Skoro niko. Luka je znao. Sve njene tajne i sve njene slutnje; ono o čemu nije pričala i ono čime se hvalila; možda čak i više od toga. Kada se doselila u veliki grad, njega je prvog upoznala. Bili su to časovi ispunjeni srećom i nekom neobjašnjivom bliskošću, kao da ga je poznavala ceo život. Kao da su se rastali samo na par godina pa se potom opet sreli, da podele prošlost i ono što dolazi. Pored njega, osećala se bezbednom i svojom, pored njega sve je izgledalo drugačije, nekako lakše i ostvarivo. Svi okeani mogli su biti preplivani, svi vrhovi su mogli postati osvojeni- samo ako je bila sa Lukom. Samo ako ju je on držao čvrsto za ruku i puštao je da priča i priča, trpeo sve njene nagle promene raspoloženja učestale onoliko koliko i promene vremena, dugotrajne onoliko koliko se njoj činilo da je ceo svet protiv nje. Bio je dovoljno hrabar da udje u Elin svet, dovoljno pametan da je očara, dovoljno zgodan da je zasluži, dovoljno skeptičan da je zapanji. Bio je drugačiji od ostalih momaka koje je Ela poznavala, i bio je drugačiji od svih onih koje će Ela ikad upoznati, činilo joj se. Naišao je onda kada ga je najmanje očekivala, baš kao što to obično biva, i izgledao je kao prototip njenog muškarca iz snova. Ali uprkos svim karakteristikama čoveka zbog koga bi se ona odrekla svih svojih maštarija, svih iluzija i ambicija, svoje slobode koju je tako ljubomorno čuvala, ''švrljanja'' okolo sa momcima čijih se imena sledećih dana nije ni sećala, a sasvim sigurno i svih svojih cipela koje je obožavala, izmedju njih se ništa nije desilo. Ne zato što nisu imali prilike, jer je prilika bilo i više nego što bi se ona mogla ponadati, već zato što Ela nije imala potrebu za tim. Obožavala ga je, ali samo kao dragog prijatelja, možda brata. Poštovala je granice koje joj je on na početku postavio, znajući s kakvom devojkom počinje da se druži, pustila je vreme da teče, dozvolila sebi da se toliko zbliži sa njim, da mu pokloni sve, pa i ono što je od sebe krila ili sebi nije želela da prizna, i bila je zadovoljna. Zato što je znala, da je postojao neko ko bi je podigao sa zemlje kada o nju tako surovo udari, neko ko bi joj pružio ruku kada joj je to bilo neophodno. Taj neko sasvim sigurno je bio Luka.

            Zatrpana odećom, puzeći po tamno ljubičastom tepihu mekom poput ćebeta, u pokušaju da nadje nešto što bi mogla obući, Ela je došla u iskušenje da izgovori onu dobru staru ''Nemam šta da obučem.'', ali u trenutku kada ju je kutija u kojoj su ležale nove crne salonke tresnula po glavi, shvatila je da bi ovo bio apsurd. Podigla se na sve četiri i zaronila u veliku fijoku svog belog garderobera kopajući po stvarima, dok najzad nije izvukla crnu usku haljinu i zagledala se u tkaninu. Nije bilo bitno, pred Luku je mogla i u pižami sa medvedićima koju je krila od svih koje je poznavala, njega ne bi bilo briga. Verovatno bi joj dobacio neki ironičan komentar, a onda bi je zagrlio i počeo da je mazi dok mu ne prizna kakve je brige more. Ela je ustala, brzo navukla haljinu preko svog vitkog vretenastog tela, a onda je rukom prošla kroz umršenu crvenu kosu. Pogledala je svoj odraz u ogledalu i uzdahnula. Bila je tako umorna od svega, tako izmučena poslom i kišom.

Uglavnom je bila neraspoložena i nepodnošljiva poslednjih dana.

Uglavnom se osećala napuštenom.

Pitala se gde je nestao njen najbolji prijatelj, pitala se zašto se ne javlja. Pokušavala je da se seti  nekog razloga zbog koga bi Luka odbio da se čuje sa njom, a onda se setila da i on mnogo radi. Kao i uvek, nedoumicu je rešio jedan poziv. I sada, stajala je tu nepokretna, zureći u samu sebe, kao ukočena, u sobi koja je izgledala kao da je bomba upravo pala s neba kroz tavanicu. Nasmejala se i gurnula je sve pantalone, haljine i bluze natrag na njihovo mesto. Zatvorila je vrata garderobera, navukla cipele i odgegala se do sobe. Mislila je da je prošla čitava večnost od Lukinih obećanih sat vremena, kada  se zvono na vratima konačno oglasilo. Ela je skoro otrčala do vrata i otvorila ih zadihana ali s osmehom do ušiju. Kada ga je ugledala, činilo joj se da je ona nervoza koja je čučala u njoj polako nestajala, da je sva teskoba zbog tmurnog neba i činjenice da su je svi nervirali iščeznula nepovratno a da ona to nije ni osetila. Ela je pala u Lukin zagrljaj, ruku čvrsto obavijenih oko njegovog vrata, nosa nabranog da bi osetila njegov slatkast miris i srca ispunjenog što je konačno mogla da ga dodirne.

„Hej, hej, i ti si meni nedostajala!“, rekao je razdragano, spuštajući ruke oko njenog uzanog struka. Stojeći na visokim potpeticama, Ela je i dalje bila niža od njega. Ponekad se pitala od koga je nasledio takav rast. Pored njega izgledala je sićušno, naročito kada je bila u patikama, a Ela nije bila niska devojka. Imala je oko metar i skoro osamdeset, i često se osećala kao džin naspram svojih minijaturnih koleginica i prijateljica.  

Ela se odmakla malo i pogledala ga očiju sjajnih i zelenijih nego ikad, „To nije prava reč!“, izgovorila je zvonkim glasom.

„Nadam se da mogu da udjem. Nećeš me valjda držati ovde.“, rekao je Luka s tihim prizvukom ironije u glasu. Ela se nerado izvukla iz njegovog zagrljaja i oslobodila mu prolaz. Pustila je da se vrata treskom zatvore i pratila ga je kroz hodnik praveći nepodnošljivu buku svojim štiklama na linoleumu. Luka je pomerio jednu od ogromnih kutija sa sladoledom praveći se da mu je taj prizor grozan, a onda je utonuo u udobnu sofu, „Ako nastaviš ovom brzinom, uskoro te ni jedan magazin neće angažovati.“ , rekao je podsmešljivo, izazivajući je. Njihovi razgovori uvek su bili igre rečima. Izgledalo je to kao jedno veliko takmičenje. Provocirali su i provocirali jedno drugo dok neko ne bi odustao. A retko kada su odustajali. Pomislite onda kako su ovi razgovori izgledali.

Ela mu je uputila otrovan pogled a onda je zgrabila kutiju, „Misliš? Ako ti nastaviš da rasteš tom brzinom, vojsci više neće biti potrebna čitava armija.“, odvratila je.

Luka je bio vojnik. Profesionalni vojnik. Rodjen u Beogradu, završio je vojnu gimnaziju a zatim i akademiju. Mnogo je trenirao da bi ostao u formi, svakog dana je provodio vreme u kasarni a nekad i na dežurstvima,i  bio je strog i pravedan kao takav.

Često joj je govorio kako bi voleo da živi u svetu gde nema rata i nasilja.

Često bi tako odlutao ko zna koliko godina u budućnost, govoreći kako mu je san da njegova deca odrastaju na drugačijoj Zemlji. U dubini duše, bio je sanjar. Baš kao i Ela.

„Mala, ne zezaj. Bolje bi bilo da mi kažeš šta se dešava. Da li je to samo zbog kiše, pošto je napolju provala oblaka, ili si upala u neku od onih tvojih faza?“, upitao je malo ozbiljniji.

„Recimo da je i jedno i drugo.“, namrštila se. Ela je uzela njegovu mokru jaknu koju joj je pružio i bacila je na fotelju preko knjige. Luka je posmatrao a onda je primetio, „Ne ličiš na sebe mala. Znam te u svim izdanjima, ali nešto ne vidim taj sveprisutni osmeh. Šta je bilo Ela? Dugo nije bilo nikoga da ti popuni prazno mesto u tvom ogromnom krevetu?“, pitao ju je, opet onako izazivački.

Ela dohvati jastuk sa fotelje i zavitla ga u njegovom pravcu. Luka ga je spretno uhvatio, što za nekoga ko sedam dana u nedelji ide na plivanje i na trčanje i nije bilo čudno, a onda se ponovo nasmejao, „Da li je to bilo ''da''?“, pitao je a onda su se njegove lepe zelene oči fokusirale na njeno lice i uputio joj je jedan od onih brižnih pogleda, „Ne zameri mi, znaš da nije zlonamerno.“, dodao je brzo.

Ona mu se isplazila i isto tako brzo odgovorila, „Pretpostavljam da znam. Hoćeš li da ti o tome pričam ovde ili ćeš me odvesti negde na piće?“, pitala je sarkastično.

„Važi se, idemo da cirkamo malo. Došao sam kolima.“, odgovorio je i ustao.

„Onda hajdemo.“, rekla je i brzo je uzela svoju pismo torbu stavljajući je ispod miške.

                                                                     ***

            Deset minuta kasnije sedeli su u Lukinom crnom mercedesu, kolima koja nikada ne biste rekli da su njegova, i Ela je najednom prekinula tišinu.

„Osećam se prazno. Bespomoćno. Ne znam šta je razlog. Nedostajao si mi strašno, mislila sam da ludim. Nisam imala sa kim da pričam. Osim toga, muka mi je od ovakvog života. Osećam se nenormalno.“, izgovorila je gledajući pravo ispred sebe.

Nekada je tako silno mrzela sebe, prekorevala, tako jako želela da se promeni, da postane bolja. Želela je da je ljudi zavole, ne da joj se smeju iza ledja. U očima žena ona je bila samo još jedna kučka koja nije znala šta će sa sobom od tolikog novca, u očima muškaraca neprevazidjena lepotica čije su čari bacale na kolena. Na stranicama žutih novina bila je narkomanka, alkoholičarka, obična jeftina kurva. Nisu lagali, Ela se ovako i ponašala. Uvek u uverenju da je najbolja, da joj niko nije ravan, uvek spremna da pusti jezik i kaže sve što misli, nesvesna da može nekog da povredi ili okleveta, Ela je sebi mnogo dopuštala. Bila je jedan od centara skandala i oko nje je uvek vrvelo od novinara i kamera. Želeli su sve da znaju: gde izlazi, s kim se druži, s kim spava, pa čak i gde je kupila cipele ili donji veš. Znali su da je uhvate nervoznu, nespremnu, znali su danima da pišu o njenom pijančenju ili novom momku koga je iz kluba povela kući. Bila je nesnosna, divlja, radila je pogrešne stvari u pogrešno vreme, mnogo je toga izgubila, ali delovalo je kao da su ljudi ubedjeni da ona sve to radi namerno, zarad novca, uspeha. Kao da nije imala dovoljno! Svakog dana, na naslovnici bi se vrtele slike, i svako je u tom Beogradu znao koliko je pića popila ili koliko je partnera promenila za jedno veče, dva, tri... Svi su znali sve, a privatnost je nestala.

Nekada bi joj ovakav život dosadio i tada joj se nije više išlo u kupovinu, nije želela da učestvuje na nedeljama mode koje je toliko volela, nije želela da promoli glavu iz svog stana, mesta gde se jedino osećala bezbednom. Samo bi sedela pred ogromnim plazma ekranom, jela sladoled, tonula u sebe.

Nekada je pak terala inat samoj sebi,i tada se pretvarala u kraljicu plesnog podijuma. Izlazila je, družila se sa nepoznatim ljudima na nepoznatim mestima, pila bi i pušila dok se ne bi srušila u nekom ćošku, a onda se sledećeg dana ničega ne bi sećala. I tako su joj prolazili dani. Meseci. Činilo joj se godine.

Sada je sedela pokraj čoveka kome je bezuslovno verovala, očiju hladnih i nekako sivih,podbulih od umora, zamišljenog pogleda koji je lutao. Rukama je stezala rubove haljine i njeno lepo lice izgubilo je boju. Bila je bleda poput leša, jagodične kosti su joj se već ocrtavale zato što je jako smršala. Postala je ranjiva, i niko osim Luke nije smeo da je vidi takvu. Sada, kada je sa njim bila sama, na mekom sedištu njegovih kola, u nekom polumraku dok je on pažljivo vozio, imala je potrebu da mu se izjada. Imala je potrebu da bude ponovo ona mala Ela koju je on morao da štiti i brani je od svega i svakog.

Luka je ćutao, očiju prikovanih na put. Onda se promeškoljio malo, na licu mu se ocrtavala briga, možda čak i bes.

„Ela, zar ne shvataš da ne mogu stalno da budem tu? Zar ne shvataš da te to što radiš uništava?“, progovorio je glasa

hladnog poput leda u kojem se ipak čula panika.

Ona je ćutala nesposobna da odgovori. Bio je u pravu, ali to nije bilo ono što joj je trebalo da čuje. Rukom je lupio o volan, a onda je napravio grimasu. Zatim opet, uzdah. „Izvini. I ti si meni nedostajala. Radovao sam se ovom vidjenju. Izvini, samo me plašiš. Mislim, sve to. To ludovanje koje ne prestaje, ti izlasci do zore, svi ti ljudi s kojima se vidjaš...Znaš da je to pogrešno, znaš Ela. Samo brinem o tebi. Jako sam zabrinut.“, rekao je polako i oprezno a zatim je parkirao auto.

Ela je pokrila lice rukama na kratko a onda su joj šake ponovo pale u krilo, „Tako bih volela da mi kažeš da će sve biti u redu. Da je ovo samo jedan loš dan. Da sam samo umislila da me ljudi ne podnose.“,rekla je tiho, dok joj je glas drhtao. Neko vreme su ćutali a onda je osetila Lukinu ruku na svojoj. Pogledala ga je, po prvi put od kako su ušli u auto, pokušavajući da pročita nešto iz njegovih očiju. Znala ga je dovoljno da to može. Ništa nije videla; ništa osim neke tihe tuge.

„Znaš da si umislila. Hej, pa ti si fenomenalna! I sasvim je sigurno da ovo nije tvoj dan. Osim toga, ne mogu svi da te vole. Pa bar ti znaš koliko vrediš.“, nasmejao se nervozno. Ela je znala da su te reči dolazile iz duše, znala je da ne pokušava da je uteši pričajući joj ono u šta on sam nije verovao. Stegla je njegovu ruku. „Mala, znaš da sam uz tebe. Sve će proći, bićeš okej.“, dodao je nežno. „Slušaj,nisam ja taj koji ti može govoriti šta je ispravno a šta ne, nisam ni tvoj otac ni brat, nemam pravo da te kritikujem. Ni ja nisam bolji, znaš. Ali, kao što sam ti rekao, brinem. Ja ću biti tu da te vadim iz bedaka kad god ti to treba. Biću tu da vičeš na mene, da iskališ sav svoj bes na meni. Ali razmisli, molim te. Znaš da je tvoj drug, ovaj skot Luka uvek tu za tebe.“, rekao je smešeći se dok joj je drugom rukom stavio zalutali pramen kose iza uva.

Ela se sada nasmejala i na trenutak zatvorila oči kada je jagodica njegovog prsta dotakla njen obraz. „Hajde me onda vodi negde da plešemo. Uželela sam se toga. Da vidimo ko će duže da izdrži.“, rekla je i onaj stari sjaj zasijao je u njenim očima.

 Luka se nasmejao i poljubio je u obraz, „Šta misliš, sa kim pričaš? Zaboravila si da je vojnik ispred tebe.“, rekao joj je a onda je upalio auto i nedugo zatim skrenuo s trotoara. Vozili su se mokrim ulicama koje su polako počele da se pune svetom. Bio je petak i na svakom ćošku mogli su videti razdragane devojke, doterane i nasmejane, same ili u pratnji momaka; bračne parove koji su se držali za ruke i uživali u svojoj ljubavi ali i decu koja su trčala i jurila preko ulice mahajući ostalim prolaznicima i užurbanim vozačima čije su sirene parale vazduh. Ela se naslonila na prozor, na licu joj je čučao zadovoljni osmejak. Bila je bezbedna.