Igre uloga prva glava (Buntovnik iz provincije- deo prvi)

               

N

ekada nije mogla da se seti u kom trenutku je prekinula kontakt sa svojim roditeljima. Često je razmišljala o tome zašto je zaboravila ko je, zašto je odbacila sve ono čemu su je učili i izabrala sasvim drugačiji put. Otisnula se u svet odbivši da se stopi u gomilu pravnika na koju je ličila njena porodica. Iz generacije u generaciju, sve sami govornici, intelektualci, advokati, sve sama elita i krem. Ela nije želela da bude deo ovog fila. Elu je zanimalo nešto drugo. Htela je da uči, htela je da se usavršava ali nije sanjala iste snove kao njeni roditelji. Zato ih je surovo odgurnula od sebe i pobegla. Pobegla od njih, njihovih neostvarenih želja i ambicija, njihovih planova za njenu budućnost. Želela je sama da je kreira, želela je da radi posao koji voli, sa jednostavnim ljudima; želela je da živi kroz umetnost, a njena velika strast je bila kreacija- odeća i sve vezano za odeću. Satima bi sedela tako u svojoj malenoj lila sobici u nekadašnjem stanu, i listala bi velike modne časopise. Listala je i zamišljala kako bi lepo bilo da jednog dana ona bude na tim stranama, kako bi bilo da se neka druga devojka, jednog dana, u nekoj sobici iste ili slične boje, divi onome što je ona stvorila. Maštala je o uspehu, maštala je o slavi i bogatstvu.

Ela je potekla iz neobične porodice. Majka, strastvena domaćica, brižna i uzorna supruga, posvećena deci i njihovom vaspitanju. Otac pak, visok, stamen čovek, ozbiljnog lica i retke kose, očiju velikih, zelenih poput trave, usana uvek stisnutih u jednu crtu, glasa zvonkog a uma britkog. Veliki advokat, obožavalac dokumentaraca i fantastike, porastao u istom takvom kremu u kome je želeo da njegova jedinica stasa. Malo je pričao, mnogo delao- izuzetno pragmatičan i pravedan, Eli je još kao maloj govorio šta je ispravno činiti a šta ne. Često je u njenim očima on bio još samo jedan mitonoman, uvek sa nekom legendom u rukavu ili ispod miške, koji je bezuspešno pokušavao da je natera da zavoli ono čime se on bavio. Nikada nije zavolela očev pravnički zanat iako mu se potajno divila. Tvrdoglava i uporna, satima bi se raspravljala sa njim iako je znala da je on u pravu- on je uvek bio u pravu a ona je bila samo derle koje je htelo da ga uveri u suprotno. Mnogo su se svadjali, mnogo vikali jedno na drugo, a onog trenutka kada je popustila u trećem razredu gimnazije, upala u neko loše društvo i propušila, njihove prepirke postale su ozbiljnije i teže, sve dok je jednog dana nije zamalo izbacio iz porodične kuće, na pragu mature, onda kada joj je bio najpotrebniji. Majka je sve to podnosila teško ali je stala iza muža, preslaba da bi pomogla Eli, prejaka da bi priznala da to nije ni želela. Ela je postala crna ovca u velikoj slavnoj porodici koju je tako brzo napustila, tako brzo zaboravila. Setila bi se onda kada čuje svoje prezime. Onda kada se seti tog ponosnog gospodina, sitnih tačkica u njegovim očima ispunjenim prekorom i pokreta ruke koji joj je rekao više od hiljadu reči, više od svih neizgovorenih rečenica i po neke moralne pridike koju joj je držao, šturo i službeno. Koncizno i jasno ali nikada toplo- kao da je njegova rodjena ćerka okrivljeni na optuženičkoj klupi a on neprikosnoveni sudija koji je gura iza rešetaka.  Hladan i uzdržan, nesposoban da zamisli ono za čime je ona čeznula, nevoljan da prihvati njenu odluku da postane model a onda jednog dana, možda, i dizajner. Dizajner najskuplje i najkvalitetnije odeće na planeti. To su za njega bile gluposti, besmislice, trice. To nije nešto od čega ona može da zaradjuje za život, to je nešto nedospustivo za nju, Elu, onu koja jednostavno mora nastaviti decenijsku tradiciju.