O godišnjicama

Godišnjice. Godišnjice braka, godišnjica nekog velikog uspeha, godišnjica smrti, godina ili dve zabavljanja sa nekim. Mesečnice. Ovih dana razmišljam o godišnjicama.

Pre tačno dva dana, 16.1.2013.godine, da naša veza nije pukla, slomila se na komadiće, raspršila se u vazduh i ostavila gomilu poruka, slika, poljubaca i još koje čega, Marko i ja bismo proslavili sedam meseci divne ljubavi. Nažalost, pošto više nismo zajedno, onda iz toga neposredno sledi da više nismo u ljubavi, pa smio tako to ovog hladnog januara tekuće 2013.godine preskočili. Umesto toga se nismo javili uopšte jedno drugom. On je verovatno sedeo za svojim radnim stolom i završavao projekat za fakultet koji radi već mesec dana a ja sam verovatno ležala u krevetu sa bronhitisom a društvo mi je pravila ona para-književnost, ''Ralfova zabava''. Kao luda sam se provela. Osim što mi je celog dana njegov lik bio u glavi, nisam radila ništa a pitala sam se samo jedno-da li on misli o meni. Pitala sam se da li je primetio da je došao taj šesneasti.

Da se vratimo malo u nazad i da se prisetimo. Jednog divnog dana, 16.juna godine iza nas došao je momak iz Sremskih Karlovaca u Kruševac. Iza sebe je imao pet sati putovanja i predjenih dvesta osamdeset kilometara. Mirisao je na omekšivač i imao je dugačke svetle trepavice. Kosa mu je bila crna kao ugalj a oči šućmuraste ali divne. Imao je osmeh koji je devojku iz Kruševca razoružao u potpunosti. Kolena su joj se tresla, srce lupalo 635874236952 u sekundi. Nije znala šta će sa rukama. Da. Nije znala gde da ih gurne. Na kraju je samo prišla i bez reči ga zagrlila. Dala je sebi za pravo da poljubi vrh njegovog nosa. On se samo smešio.

...

Osam sati kasnije, momak iz Sremskih Karlovaca i četiri godine mladja devojka iz Kruševca hodali su ulicom i držali su se za ruke. On nije skidao pogled sa nje. Ona ga nije puštala. Tog dana je shvatila koliko uživa u zvuku koji njihove usne prave dok je ljubi. Jako joj se dopalo kako je ljubi. Zato ga je tog dana pustila da je mnogo ljubi. Nisu pričali puno, samo su se gutali pogledima i osmesima. Rekao joj je da lepše oči nije video u životu. Ona je pocrvenela i zagrlila ga. Njegova toplina je išla lepo uz njenu toplinu. Bilo im je lepo.

...

Devet sati kasnije, Marko je otputovao. Nisu se videli dva meseca. Kada ga je ponovo ugledala  uletela je u njegov zagrljaj a on ju je ljubio dugo dugo. I ljubio ju je tako još tri divna meseca ispunjena iščekivanjem, nadanjem i iluzijom.

...

Trenutno je iluzija u komadićima, nada je nestala a iščekivanja nema zato što ljubavi nema. Zapravo, ima ljubavi ali nema nas. U konstantnom smo nemanju i  to nas malo boli. Vreme je prošlo, s vremena na vreme ga se setim, onda potonem u misli pa se pitam da li nas je razdvojila daljina ili nevolja drugih ljudi. Malo stanem pa se setim da nema razloga tražiti krivca pošto me i onako više nema. Nemam ni ja njega. Sami smo, puni dilema, neizrečenih reči i neodsanjanih želja. Eh. Kažem sebi, doćiću mu u snovima. Kada noć proguta dan. Opet će me zagrliti, utonuti lice u moju kosu. Opet će mi reći da tako lepe oči nikad nije video i opet ćemo se izgubiti u vremenu. Ponovo će me ljubiti i ponovo ćemo započeti svoj san.

                Zato se pitam, čemu godišnjice služe? Da nas podsete na nešto lepo? Izgleda samo da nas podsete. Mi koji se sećamo uglavnom nemamo to nešto čega se sećamo. Ne više. Mi smo samo otpadnici. Ostaci prošlih veza, nedovršenih priča neshvatljivih tokova. Mi smo propali razbojnici svog sopstvenog poroka. Mi smo gubitnici. Svojih snova, svog ideala. Sećamo se, sanjamo, plačemo, nadamo se. Onda zaboravimo na nadanje, udahnemo duboko, preživimo godišnjicu i krenemo dalje. Mi smo nešto kao nedovršena knjiga. Ona na polici čiji kraj nikada nećemo doživeti zato što smo previše lenji da bi je završili. Obeležimo datum u svoj kalendar, za svaki slučaj. Ako se setimo. Ako navale uspomene, sećanja se probude, a onda nam ostaje samo da osobama koje nam nedostaju dolazimo u snovima.