Igra uloga- PROLOG

S

edela je u svojoj udobnoj fotelji  i kroz prozor je posmatrala nebo koje je dobilo nekakvu čudnu boju te tople novembarske večeri. Izgledalo je kao da je Beograd spavao i sanjao slatke snove. Tog poslepodneva Ela se osećala nekako beskorisno i usamljeno i činilo joj se kao da dosadna škripa guma u ulici u kojoj je stanovala namerno pokušava da je uznemiri i učini je još napetijom nego što je to već bila. Volela je ona gužvu, volela je i muziku, provod, ljude. Volela ih je uprkos činjenici da im je mnogo davala a oni njoj još više oduzimali. Volela je buku ali ovog puta joj je galama parala uši. Želela je malo mira, samo malo tišine koja bi joj pomogla da smiri svoje misli. Kao da je bujica neizgovorenih reči tutnjala kroz njenu glavu, kiša uskomešanih osećanja i po neka neostavarena želja lebdeli su u vazduhu i to ju je mučilo.

Tama se polako spuštala nad gradom, nastupio je sumrak- kao i svakog dana, sve ranije i ranije. Pokušavala je da ignoriše tu poznu jesen koja joj je zadavala toliko muka. Mrzela je kišu, mokre asfalte i šareno lišće koje joj je škripalo pod nogama dok je koračala. Nije uživala u oblacima, nije uživala u sivilu. Sivilo danju, tama noću. Nije bilo Sunca, nije bilo radosti. Ela se promeškoljila i zgrabila šolju tople kafe čiji je miris ispunio sobu. Na krilu joj je ležala knjiga koju je nedavno dobila na poklon i pokušavala je da nadje nešto što bi je nateralo da je čita. Bila je lenja, bila je zlovoljna. Nije joj se čitalo. Tako joj se spavalo ali san nije dolazio, želela je društvo ali društva nije imala. Jedno je znala- taj grad je polako počinjao da je guši. Iznova i iznova, svakog dana, na svakom ćošku, u svakom prolazniku je videla nešto što joj je smetalo. Čak je i na reklamnim panoima i bilbordima videla neku pretnju. Videla je mnogo ljudi koji su joj se smejali, videla je neuspeh, videla je svoj lični pad i to ju je jedilo.

Ela nije znala da gubi i nije volela one koje je nisu poštovali. Bila je obična ali pomalo čudna devojka, preka, ćudljiva, stalno u pokretu, stalno u potrazi za boljim. Imala je crvenu, lepo potšišanu kosu koja je njeno lice činila simpatičnim. Ne duguljastim, ne okruglim, već simpatičnim. Sjaj u njenim zelenim očima bi sevnuo svaki put kada se osećala odbačenom, a sada se upravo tako osećala. Uzdahnula je. Umorna od sedenja i nekog čekanja nečega ili nekoga ko sigurno neće doći, bila je uverena, i bacila je knjigu na maleni stočić kraj fotelje.

Ne, nije se osećala odbačeno. Osećala je prazninu. Duboko u sebi, osećala je rupu koja se iznenadjujuće brzo širila i ostavljala je bez vazduha. Pitala se da li je ona jedina koja ima utisak da je Beograd polako ali sigurno guta. Odgovora nije bilo, uprkos napregnutosti da shvati. Zato je odustala i od razmišljanja, pa je laganim, nevoljnim korakom napustila svoje omiljeno mesto kraj prozora, rešena da nadje način da to mrtvilo, ono koje se uselilo u njeno telo i njen um, izbaci jednom za svagda. Rešila je da se izgubi u moru istih onih ljudi kojima se uvek iznova vraćala, i zato je iz džepa svog kućnog mantila izvukla telefon i okrenula dobro poznat broj.

„Da li sam ja opet morala biti ta koja će prva nazvati?“, upitala je čim je čula glas s druge strane žice.

„Ela? Još uvek si živa? Već sam počeo da brinem.“, odgovor, smeh a zatim tišina.

„Luka, obećao si da ćeš nazvati. Prvom prilikom, kada nadješ vremena.“, rekla je mršteći se iako on to zapravo i nije mogao videti.

„Pa, čim nisam nazvao znači da nije bilo vremena. Je l se slažeš?“, čula je glas ispunjen sarkazmom koji je njemu tako dobro pristajao.

„O, dobro. Nervozna sam, pričam gluposti. Zaboravi. Da li imaš vremena sada? Izgleda kao da ću iskočiti iz sopstvene kože.“, Ela je cupkala dok je govorila.

„Kada i gde?“, Luka je brzo izgovorio.

„'Ajde dodji po mene. Za sat. Ovde ćemo se dogovoriti gde.“

„Kako kažeš, tu sam za sat. Videćemo se.“, opet smeh.

„Videćemo se. I hej, Luka! Hvala ti.“, Ela je požurila kako se veza nebi prekinula.

Luka se grohotom nasmejao, po drugi put za to kratko vreme kolilko su razgovarali. Pretpostavljala je da ga je sve ovo zabavljalo- i njena uznemirenost, i ovaj besmislen poziv u 18 h poslepodne, i  ta nevolja koju je svako mogao osetiti u njenom glasu dok je govorila. Luka je bio njen prijatelj, najbolji koga je ikada imala. On je znao šta je Eli potrebno kada je takva. Njegovo društvo, mnogo sladoleda i malo smeha. Zato je uvek njega zvala i nikada nije zažalila. Nikada i neće zažaliti, u to je bila sigurna. Zato je brzo prekinula vezu, gurnula telefon nazad u džep i otrčala u svoju spavaću sobu da se obuče. Razmišljanje i druge besmislice je gurnula na stranu shvativši da joj samo oduzima  vreme i kida nerve. Morala je da se opusti.