понедељак, 30. децембар 2013.

Za sve što je bilo

Ovo je potpuno glupo i nepotrebno i nevažno i verujem da sam ja previše luda što ti uopšte bilo šta pišem, ali jednostavno sam shvatila da je previše onoga što sam htela da znaš ostalo neizrečeno, lebdeći u vazduhu i da me ti atomi svake prećutane reči polako stežu oko vrata i ne daju mi da dišem.  Sve te otrcane fraze- ''Nedostaješ mi.'', ''Volela bih da te vidim samo na kratko.'', ''Bilo bi lepo da popričamo malo, kao nekada.'', ''Da li i tebi fale oni naši beskonačni razgovori kao meni?'', ''Da li makar jednom pomisliš da je moglo da se završi na drugačiji način?'', stoje mi kao knedla u grlu i iako svesna da nema razloga da izgovaram bilo koju od ovih, sada toliko smešnih rečenica, imam potrebu da ti priznam neke stvari.  Prekršiću obećanje koje sam dala sebi, pregaziću preko ponosa koji toliko čuvam i rećiću ti da sam te lagala. Lagala sam te bezočno, bezobrazno, sve u želji da te povredim i nateram da poželiš da me nikada nisi ni upoznao. Lagala sam te u nadi da će meni da bude lakše, ali evo, sada, posle toliko vremena stigle su me te laži i polako ali sigurno cede me poput kakve otrcane krpe pune prašine i...sećanja.
Smeh i suze stopiše se u jedno i sada dok ti ovo pišem, ne brinem o sebi. Samo želim da olakšam i kažem ti koliko sam glupa bila i koliko nemam pravo da se ljutim na tebe. Ti si postupio kao i svaki drugi ko je imalo normalan: sakrio si sve one divne trenutke ispod jastuka, zajedno sa onim svežnjem vlasi moje kose koje su ONDA sasvim slučajno zalutale tu a ti rešio da ih sačuvaš kako bih uvek bila tu uz tebe, čak i kada nisam; i onaj privezak u obliku cvetića sa čitko ispisanim našim imenima i jednim ''forever''- zauvek, uvek i stalno- DA. Glupo je bilo što sam mislila da neće pući.
Zato ti i pišem: da skinem to sa ramena, taj kamen koji preti da se kao odron surva na mene, tu težinu iz duše i kajanje. Strašno kajanje. Glava kaže da je sve što sam učinila i rekla ispravno. Duša se ljuti- kaže: ''Uradila si to detinjasto. Ponela si  se kao derle. Kao nezrela klinka.''. Kako god da sam se ponela, priznaću ti nešto. Raskid sa tobom nije nešto najbolje što mi se desilo, kao što sam ti to nedavno kazala. Ne, nipošto. Raskid sa tobom bilo je nešto najteže što me je moglo snaći i od tog dana osećam kao da se deo mene otrgne svaki put kada čujem tvoje ime, vidim nešto što liči na tebe, čujem neki sličan glas, vidim neki iskren osmeh. Svaki put, jedan komadić tuge i dva komadića jada otkinu se od moje utrobe; obeleže mesto gde je nekad počivala sreća, udare iks na zamišljenoj mapi po kojoj sam nekad tragala za blagom. Mili moj i najdraži, nikada mi nije bilo teže da slažem. A eto, slagala sam te! Pretvarala sam se.
Ja sam prisebna, meni je bolje, ja sam našla nove kestene koji me budno posmatraju, ja sam našla nekog ko je bolji od tebe. Ne, nisam. To sam samo ja i to malo ponosa što čuvam, taj ponos koji nije dozvolio da ti pokažem koliko sam slaba i koliko bih volela da je drugačije. Tebi, nekome ko me je toliko puta video takvu- slabu, jadnu, uplakanu. Tebi, kojem sam nekada sve govorila i o našoj ljubavi ćutala kao o najvećoj tajni. Tebi, za kojeg sam mislila da me poznaje, tebi kome sam bila centar planete i Sunce univerzuma. Stvari se brzo preokrenu. Danas te imam, sutra te nemam. Čini mi se da blediš vremenom, ali ovih dana nekako su slike sve življe i jasnije. Ugledam neke jadnike koji se vole i u noći traže mir a onda se setim nas i pomislim koliko je glupo što su toliko srećni. Budalasta mala- misli da će on uvek biti tu za nju. E pa, neće. Isto kao što ti više nisi tu za mene. Uprkos obećanju. Uprkos svemu.
Priznaću ti još nešto! Onog trenutka mrzela sam te. Mogla sam sebe jasno čuti kako ti u lice to i kažem- da te mrzim. Najviše na svetu mrzim te i gadan si mi. Bio si mi gadan. Zato što si izabrao da povrediš mene, da štitiš nju. Zato što si u tom  trenutku pljunuo na svako ''Volim te'' i svako ''Nedostaješ mi'' mada su to samo fraze. Otrcane kao i ovo što ti pišem sada. Pljunuo si, razjebao me načisto, učinio da se osećam kao najveća glupača na celom svetu. Zato što sam slepo verovala u tvoje obećanje da ćeš mi pisati. Zato što sam odmahivala glavom na svako ''Neće ti se više javiti.'' Koje sam od tad čula sa svih strana. Ljudi su govorili a ja sam se ljutila. ''Nikada me ne bi izdao.'' Imala sam običaj da kažem. ''Ja njega poznajem.'', govorila sam. Možda ljude promeni bol, ko zna. Možda jednostavno reše da odagnaju tugu tako što će da puste izvor svih ružnih uspomena i osećanja da presuši. Polako i postepeno isušiće i sve suze koje su nekad proplakane, i tada će se naći neko, čija će bujica oduševljenja odagnati strah. Strah od ponovnog bola. Zato te razumem ali ti ne opraštam. Ne krivim te ali si me razočarao. Strašno si me razočarao. I mislim da to razočarenje nanosi više štete nego to što te više nemam.

Jedno te jedino nisam slagala. Ni sa kim nije kao sa tobom. Mislim da nikada neće ni da bude. Neke ljude voliš ceo život hteo to ili ne. Voliš ih i puštaš da te tuga pojede. Onda kad si sam, onda kad nema nikoga da vidi kako ridaš, plačeš, moliš za neku promenu, za kraj. Kraj beskorisne ljubavi, imaginarne ljubavi, izmišljene romanse, nečega neopipljivog. Takvo je ono naše bilo. Ali eto, ja te i dalje volim. Pišem ovo, gazim sopstvena obećanja i nadam se da nikada ovo neće dospeti u tvoje ruke, da nikada nećeš pročitati ovo, da ja to jednostavno neću poslati. Bez obzira na sve, znam da ću se kajati. Kajaću se što sam ti još jednom dopustila da vidiš koliko kopnim zbog nas iako je kako smo onomad konstatovali, prošlo ''dosta vremena''. Samo ti uživaj, budi srećan sa njom, a one vlasi kose baci! Ukoliko već nisi, baci ih! Pokidaj ih na sitne komadiće, spali ih, učini da nestanu. Sve moje, uništi i gledaj ispred sebe. Kao što to sada radiš. I zamoliću te nešto ma koliko mi to teško palo. Nemoj više da mi se javljaš. Nikada više nemoj da me se setiš. Zaboravi me skroz, prežvrljaj me kao najveću grešku koju si napravio u životu. Nikada više nemoj da mi se obratiš i nikada više nemoj da me zoveš. Ni sada a ni ubuduće. Ostavi me da pokušam da te izbacim iz glave. Pokidao si sve konce koje sam uzela u ruke. Sve što sam nevešto zakrpila, pocepao si ponovo onda kada si mi javio da si mi našao zamenu . Nemoj više to da radiš. Ne zanima me! Ne želim da znam! Ma koliko vremena da je prošlo. 

Нема коментара:

Постави коментар

Странице