Već neko vreme sedim zavaljena u svojoj stolici i posmatram ružu, tu tik do mene, u vazni na stolu. Protekli dani bili su jako haotični, jako čudni, malo nestvarni- sve što se dogadjalo nateralo me da se zamislim i ne mogu da zatvorim oči a da se ne zapitam koliko svet uopšte može da bude liberalan. Moj svet, konkretno. To mesto gde bivstvujem svakog dana, iznova i iznova. Ruža nema veze sa tim, ruža je neobavezan poklon, koja pa, ne znači ništa. Tako kaže onaj koji mi je kupio, onu baba Ružinu ružu, kako je prozvah, pošto baba Ruža (koja nije stvarno baba) tako ide gradom i saleće parove u nadi da će muško da se isprsi i kupi cvet devojci. Meni niko nikada nije kupio cvet, i zato je sada posmatram, ta ruža o kojoj sam uvek razmišljala kao o malenom poklonu koji znači nešto i opet i opet, ta njegova konstatacija, da je ruža samo cvet i da ništa ne mora da znači, nekako me zbunjuje i pitam se koliko daleko sam uopšte spremna da idem zbog nečega što može a ne mora da bude, može a ne mora da znači. Znači li uopšte? Ili je sve samo neobavezno? Neobavezan izlazak, neobavezno pipkanje, neobavezna ruža, neobavezna sreća. Da li sam sposobna da svarim sve to tako neobavezno ako čeznem za nečim samo mojim, nečim divnim kao što bi mogla da bude ljubav?
''Okej, nismo se još uvek dogovorili šta smo, rekli smo da nećemo da se pokazujemo nešto puno po gradu pošto još uvek nismo zvanično zajedno, ali okej. Šta sad? To je samo ruža, ona ne mora ništa da znači.'', posmatram ga kako nonšalantno izgovara reč po reč i pitam se kada ćemo se dogovoriti. Šta to treba da se desi da bi neobavezno prešlo u nešto veliko? Zamalo nisam slegla ramenima i osorno odgovorila ''U redu, onda nema potrebe za ružom. Poklonićeš mi je onda kada se budemo dogovorili. Naravno ako to bude značilo da ćemo uopšte da budemo zajedno, neki tamo par. Ja klinka a ti sedam godina stariji od mene.''. Naravno da nisam izgovorila to. Naravno da ne. To je bilo ono što sam mu ostala dužna. Možda prva stvar koju nije mogao da pročita na mom licu. Možda zato što sam okrenula glavu? Ne, slegla sam ramenima i nasmejala se izvežbanim kezom ali nekako sam se nadala da će on da me pita šta nije u redu. Da li je sve u redu, zapravo. Nije me pitao. Samo me je pogledao i konstatovao: ''Pa, je l da da smo se dogovorili?''. Ja sam klimnula glavom. Osmeh mi je postao gorak. Ipak, prihvatila sam neobaveznu ružu i pomirila se sa trenutkom. Možda uskoro bude drugačije.
Zašto pristajemo na nešto što nam stvara pritisak? Zašto pristajemo da se osećamo jeftino? Zato što nam je stalo ili zato što ne želimo da budemo sami? Zato što nam treba pažnja, zato što smo je gladni? Zato što je lepo dobiti neobaveznu ružu, bolje nego ne dobiti je uopšte? Zadovoljavamo se sitnicama. Zaludjujemo se. I svaki put kada se učini gore nego što smo mislili, samo tako odmahnemo glavom, slegnemo ramenima i pomislimo- Okej je. To je tek početak. Treba strpljenja. Biće bolje. Moja mantra. Sve do onda kada shvatimo da smo i dalje neobavezno srećni i to isključivo u toku tih neobaveznih druženja i da svaki put kada ostanemo sami, ne možemo da pomognemo sebi a da se ne zapitamo čemu sve to. Tako i ja gledam u tu
ružu i pitam je šta se to sa mnom desilo? Šta sam ja njemu i šta je on meni? Nije znao da mi da odgovor.
- Pa, hajde da vidimo kako se slažemo. Onda ćemo da odlučimo šta smo.- reče on meni.
- Važi, važi. Slažem se skroz.
Ne, ne slažem se. Osećam se jeftino. I sama sam kriva zbog toga.
Nema drženja za ruke. Nema onih slatkih pogleda. Ima samo onih pogleda koji kažu ''Kako bih te gricnuo''. Ima onih koji kažu ''Hajdemo do stana''. Da stvar bude još gora, stvarno i završimo tamo. I onda šta? Ja upadam u trans zato što me previše vuče da saznam kako je to kad te neko sedam godina stariji od tebe, tebe, srednjoškolke, želi. I onda se igraš vatrom. Radiš ono što nikad nisi i o tome ćutiš. Ali ne ćutiš zato što je to samo tvoja stvar, ćutiš, zato što te je sramota. Zato što bi trebalo neko da te drži za ruku. Ne da tvoju ruku gura u svoje pantalone. Ne znam ni zašto pišem o ovome. Gubim se u mislima i svaki put mi padne na pamet neka druga misao mog neobaveznog dečka ili kako god mogu da ga nazovem i osećam se kao da sam na probnom radu ali mi nikako ne ide.
- Ti si pas koji laje a ne ujeda.- kaže mi i smeje se.
- I psu treba vremena, znaš.- kažem ja.
Da, da. U toj priči ja sam više kučence koje kevće. Ne mogu ni da lajem jer on to radi bolje od mene. Ne mogu da ga lažem jer me čita kao knjigu. Ne mogu čak ni da mu kažem šta me tačno muči jer znam da ne može da me razume. Ponovo me uči kako se ljubi zato što ne mogu da se povežem. A ja se kleberim. Kao ludak na brašno. Ne znam zašto se smejem, verovatno od muke. Verovatno od nervoze. On to ne razume.
- Još uvek si dete. Iako tvrdiš da si zrela osoba, ti si dete.
Ovde se moj pogled gubi u njegovim očima i razmišljam o tome koliko tada sve deluje pogrešno. Koliko sam naga pred njim. U svakom smislu. Gutam ga očima, čini mi se da ne može da vidi da ga osudjujem. Ili vidi ali se pravi da ne vidi. Ćutim. Uvek ćutim i puštam ga, podilazim mu. Bolje je tako, jer sutra će možda biti bolje.
Ruža i ja ćutimo u tmini. Ćuti i telefon danas. Nešto se ne slažemo. Nešto će sve ostati neobavezno. U to ne sumnjam.
''Okej, nismo se još uvek dogovorili šta smo, rekli smo da nećemo da se pokazujemo nešto puno po gradu pošto još uvek nismo zvanično zajedno, ali okej. Šta sad? To je samo ruža, ona ne mora ništa da znači.'', posmatram ga kako nonšalantno izgovara reč po reč i pitam se kada ćemo se dogovoriti. Šta to treba da se desi da bi neobavezno prešlo u nešto veliko? Zamalo nisam slegla ramenima i osorno odgovorila ''U redu, onda nema potrebe za ružom. Poklonićeš mi je onda kada se budemo dogovorili. Naravno ako to bude značilo da ćemo uopšte da budemo zajedno, neki tamo par. Ja klinka a ti sedam godina stariji od mene.''. Naravno da nisam izgovorila to. Naravno da ne. To je bilo ono što sam mu ostala dužna. Možda prva stvar koju nije mogao da pročita na mom licu. Možda zato što sam okrenula glavu? Ne, slegla sam ramenima i nasmejala se izvežbanim kezom ali nekako sam se nadala da će on da me pita šta nije u redu. Da li je sve u redu, zapravo. Nije me pitao. Samo me je pogledao i konstatovao: ''Pa, je l da da smo se dogovorili?''. Ja sam klimnula glavom. Osmeh mi je postao gorak. Ipak, prihvatila sam neobaveznu ružu i pomirila se sa trenutkom. Možda uskoro bude drugačije.
Zašto pristajemo na nešto što nam stvara pritisak? Zašto pristajemo da se osećamo jeftino? Zato što nam je stalo ili zato što ne želimo da budemo sami? Zato što nam treba pažnja, zato što smo je gladni? Zato što je lepo dobiti neobaveznu ružu, bolje nego ne dobiti je uopšte? Zadovoljavamo se sitnicama. Zaludjujemo se. I svaki put kada se učini gore nego što smo mislili, samo tako odmahnemo glavom, slegnemo ramenima i pomislimo- Okej je. To je tek početak. Treba strpljenja. Biće bolje. Moja mantra. Sve do onda kada shvatimo da smo i dalje neobavezno srećni i to isključivo u toku tih neobaveznih druženja i da svaki put kada ostanemo sami, ne možemo da pomognemo sebi a da se ne zapitamo čemu sve to. Tako i ja gledam u tu
ružu i pitam je šta se to sa mnom desilo? Šta sam ja njemu i šta je on meni? Nije znao da mi da odgovor.
- Pa, hajde da vidimo kako se slažemo. Onda ćemo da odlučimo šta smo.- reče on meni.
- Važi, važi. Slažem se skroz.
Ne, ne slažem se. Osećam se jeftino. I sama sam kriva zbog toga.
Nema drženja za ruke. Nema onih slatkih pogleda. Ima samo onih pogleda koji kažu ''Kako bih te gricnuo''. Ima onih koji kažu ''Hajdemo do stana''. Da stvar bude još gora, stvarno i završimo tamo. I onda šta? Ja upadam u trans zato što me previše vuče da saznam kako je to kad te neko sedam godina stariji od tebe, tebe, srednjoškolke, želi. I onda se igraš vatrom. Radiš ono što nikad nisi i o tome ćutiš. Ali ne ćutiš zato što je to samo tvoja stvar, ćutiš, zato što te je sramota. Zato što bi trebalo neko da te drži za ruku. Ne da tvoju ruku gura u svoje pantalone. Ne znam ni zašto pišem o ovome. Gubim se u mislima i svaki put mi padne na pamet neka druga misao mog neobaveznog dečka ili kako god mogu da ga nazovem i osećam se kao da sam na probnom radu ali mi nikako ne ide.
- Ti si pas koji laje a ne ujeda.- kaže mi i smeje se.
- I psu treba vremena, znaš.- kažem ja.
Da, da. U toj priči ja sam više kučence koje kevće. Ne mogu ni da lajem jer on to radi bolje od mene. Ne mogu da ga lažem jer me čita kao knjigu. Ne mogu čak ni da mu kažem šta me tačno muči jer znam da ne može da me razume. Ponovo me uči kako se ljubi zato što ne mogu da se povežem. A ja se kleberim. Kao ludak na brašno. Ne znam zašto se smejem, verovatno od muke. Verovatno od nervoze. On to ne razume.
- Još uvek si dete. Iako tvrdiš da si zrela osoba, ti si dete.
Ovde se moj pogled gubi u njegovim očima i razmišljam o tome koliko tada sve deluje pogrešno. Koliko sam naga pred njim. U svakom smislu. Gutam ga očima, čini mi se da ne može da vidi da ga osudjujem. Ili vidi ali se pravi da ne vidi. Ćutim. Uvek ćutim i puštam ga, podilazim mu. Bolje je tako, jer sutra će možda biti bolje.
Ruža i ja ćutimo u tmini. Ćuti i telefon danas. Nešto se ne slažemo. Nešto će sve ostati neobavezno. U to ne sumnjam.
Нема коментара:
Постави коментар