Meseci su prošli od kako sam napisala postić. Zapravo nisam napisala ni jednu jedinu rečenicu. Možda zato što bi bilo besmisleno vrteti jedne iste rečenice u krug u nadi da još uvek postoje oni očajnici koji sede pored prozora ili ušuškani u svom krevetu, broje zvezde i čitaju me. Odavno sam prestala da budem optimista kada je to u pitanju pošto mislim da su oni koji i vole da me čitaju do sada deset puta digli ruke i zapitali se dokle ću kukati, zapomagati, žaliti se, plakati, proklinjati svet, kritikovati, hejtovati, samosažaljevati.
Lažem.
Zapravo, istina je da sam imala toliko toga za pisanje. Ali nije mi se dalo. Tako uhvatim sebe da sedim kod kuće, u gradu, čekam u redu u pošti, otvorim oči ujutru i padne mi napamet mali milion stvari koje bi podelila sa nekim ali isto tako brzo kako misao dodje- odleti, pobegne, izmakne mi, i već ostajem bez reči. Nevolja je kad se zagube reči. Meni je velika nevolja. Posle ne mogu da se pokupim. Onda mi se to tako taloži u glavi, misao po misao, san po san,želja po želja, i sve ode bestraga. A nikome i ne stignem da kažem.
Gubim se u vremenu koje u poslednjih dva meseca tako leti, da je postalo pobednik u svim mogućim trkama u kojima smo zajedno učestvovali. Svakog dana buka, žamor, gomila ljudi, novi grad, nova sredina, novi ljudi. Ili na izgled novi a zapravo tako isti i bezlični. I tako, gubim se u vremenu, gubim se u knjigama, slovima, svemu što moram da čitam za fakultet i zbog fakulteta, trudim se bar u sebi da razvijam film ako već nemam vremena da piskaram, ali nekako mi se iste misli i dalje vrzmaju po glavi i ista me tuga tišti kao onomad. I mada sam pobegla i sakrila se, skoro trista kilometara prešla i ponadala se da je kraj, opet su me demantovali svi. Svaki sat koji provedem gluvareći, ne radeći baš ništa; svaki trenutak koji sam provela nad knjigom bubajući latinske nazive ugovora i tužbi koje ih prate; onaj najkraći sekund koliko mi treba da udahnem i onda još jedan da izdahnem; grdno vreme koje sam utrošila na davanje šansi drugim ljudima, na vodjenje različitih ispraznih razgovora, na preklinjanje neba da mi neko odozgo baci ciglu na glavu i osvesti me, na muvanje tamo i ovamo, njuškajući, tražeći, preklinjući, za malo tišine, za malo mira. Samo malo da ga opet zaboravim i da krenem iz početka. Ovog puta neću biti mnogo patetična. Samo ću postaviti neka logična pitanja.
Zašto je i dalje prisutan kada zapravo nije tu? I zašto me još uvek proganja ono vreme kada je sve bilo drugačije? I zašto sam nesposobna da pogledam bilo koga drugog ko zapravo nije on? I zašto sam i dalje u lošem tripu da vezujem pesme, filmove, reklame, mesta, hranu za njega? I zašto sam toliki skot da neću to da priznam ni njemu ni sebi niti bilo kome drugom? Zato što je lakše biti majmun prema onima koji hoće da ti se približe i koji se stvarno trude nego prihvatiti da se ovaj zbog koga se ti trudiš ne trudi ni malo zbog tebe. Lakše je i jednostavnije i ne povlači dodatne komplikacije pokušavanja da nadješ hiljadu i prvo opravdanje za njegova sranja. Ali šta bude onda kada te pesma više ne rasplače? Šta se dešava onda kada uhvatiš sebe kako ne možeš da se setiš ničega lepog i divnog sa početka? Da li je početak izbledeo jer je previše govana došlo posle, ili si počeo da zaboravljaš od muke i od napora? Ili ne zaboravljaš nego si u katastrofalno lošem tripu da se oporavljaš i da to mora biti znak da si krenuo dalje?
Čega sam se ja konkretno setila, danas kada sam čula More than words, ja ne bih mogla sada da se setim. Ali osetila sam rupu. Veliku rupu kroz koju duva promaja. I po prvi put, I didn't feel like crying. Samo sam se okrenula i nastavila da se bavim svojinskim tuzbama. Pomislila sam kako me guši i ovaj stan iz koga nisam izašla već tri dana, i ovaj Beograd koji nema ni malo duše, i ova moja tvrdoglava tikva koja bi da zaspi i da se ne probudi bar narednih mesec dana. And suddenly, I felt like I need my hometown. Da. Treba mi tišina moje ulice, i lavež pasa iz komšijskih dvorišta, i stari orah ispod prozora, i mali kolovozi bez ovih odvratnih semafora, i nedostaju mi drvoredi, i sama ta činjenica da se svi znaju i da ću uvek naleteti na neko poznato lice. Da ne govorimo o tome koliko mi nedostaju izlasci i opijanje za male pare, bez nepotrebne tenzije da li ću imati sa piće, za garderobu, za ulaz, za vazduh koji udišem! Odjednom sam shvatila da ne bih nikako mogla živeti u ovoj frci i haosu. I pokajala sam se za svaku psovku koju sam uputila Kruševcu, i komšiluku, i šabanima iz okolnih sela, i nadrkanim trafikantkinjama, i radoznalim babama iz ulice. Odjednom sam shvatila koliki mi odmor predstavlja povratak tamo. E, tada mi se plakalo. I postidela sam se.
Najgore je kad skapiraš da ti neko i nešto nedostaju. A ovog nekog vezuješ za to nešto i to nešto vezuješ i za njega i za sebe i onda se tako to vrti u magičnom krugu i pitaš se šta je ulog i kada će prestati da se vrti jer ti se strašno dopada zemlja i stabilnost koju imaš kad čvrsto nogama stojiš na njoj. I postane ti muka, čekaš da se taj točak slomi jer kontaš da vodi u pizdu materinu. Da stvar bude još gora, setiš se da moraš da daš rimsko pravo u najkraćem mogućem roku jer ćeš u protivnom završiti kao jedna od tih trafikantkinja koju si pljuvala. E, to je trnutak kada doživiš real knock down. I nema te. Samo si mrlja na podu.
Lažem.
Zapravo, istina je da sam imala toliko toga za pisanje. Ali nije mi se dalo. Tako uhvatim sebe da sedim kod kuće, u gradu, čekam u redu u pošti, otvorim oči ujutru i padne mi napamet mali milion stvari koje bi podelila sa nekim ali isto tako brzo kako misao dodje- odleti, pobegne, izmakne mi, i već ostajem bez reči. Nevolja je kad se zagube reči. Meni je velika nevolja. Posle ne mogu da se pokupim. Onda mi se to tako taloži u glavi, misao po misao, san po san,želja po želja, i sve ode bestraga. A nikome i ne stignem da kažem.
Gubim se u vremenu koje u poslednjih dva meseca tako leti, da je postalo pobednik u svim mogućim trkama u kojima smo zajedno učestvovali. Svakog dana buka, žamor, gomila ljudi, novi grad, nova sredina, novi ljudi. Ili na izgled novi a zapravo tako isti i bezlični. I tako, gubim se u vremenu, gubim se u knjigama, slovima, svemu što moram da čitam za fakultet i zbog fakulteta, trudim se bar u sebi da razvijam film ako već nemam vremena da piskaram, ali nekako mi se iste misli i dalje vrzmaju po glavi i ista me tuga tišti kao onomad. I mada sam pobegla i sakrila se, skoro trista kilometara prešla i ponadala se da je kraj, opet su me demantovali svi. Svaki sat koji provedem gluvareći, ne radeći baš ništa; svaki trenutak koji sam provela nad knjigom bubajući latinske nazive ugovora i tužbi koje ih prate; onaj najkraći sekund koliko mi treba da udahnem i onda još jedan da izdahnem; grdno vreme koje sam utrošila na davanje šansi drugim ljudima, na vodjenje različitih ispraznih razgovora, na preklinjanje neba da mi neko odozgo baci ciglu na glavu i osvesti me, na muvanje tamo i ovamo, njuškajući, tražeći, preklinjući, za malo tišine, za malo mira. Samo malo da ga opet zaboravim i da krenem iz početka. Ovog puta neću biti mnogo patetična. Samo ću postaviti neka logična pitanja.
Zašto je i dalje prisutan kada zapravo nije tu? I zašto me još uvek proganja ono vreme kada je sve bilo drugačije? I zašto sam nesposobna da pogledam bilo koga drugog ko zapravo nije on? I zašto sam i dalje u lošem tripu da vezujem pesme, filmove, reklame, mesta, hranu za njega? I zašto sam toliki skot da neću to da priznam ni njemu ni sebi niti bilo kome drugom? Zato što je lakše biti majmun prema onima koji hoće da ti se približe i koji se stvarno trude nego prihvatiti da se ovaj zbog koga se ti trudiš ne trudi ni malo zbog tebe. Lakše je i jednostavnije i ne povlači dodatne komplikacije pokušavanja da nadješ hiljadu i prvo opravdanje za njegova sranja. Ali šta bude onda kada te pesma više ne rasplače? Šta se dešava onda kada uhvatiš sebe kako ne možeš da se setiš ničega lepog i divnog sa početka? Da li je početak izbledeo jer je previše govana došlo posle, ili si počeo da zaboravljaš od muke i od napora? Ili ne zaboravljaš nego si u katastrofalno lošem tripu da se oporavljaš i da to mora biti znak da si krenuo dalje?
Čega sam se ja konkretno setila, danas kada sam čula More than words, ja ne bih mogla sada da se setim. Ali osetila sam rupu. Veliku rupu kroz koju duva promaja. I po prvi put, I didn't feel like crying. Samo sam se okrenula i nastavila da se bavim svojinskim tuzbama. Pomislila sam kako me guši i ovaj stan iz koga nisam izašla već tri dana, i ovaj Beograd koji nema ni malo duše, i ova moja tvrdoglava tikva koja bi da zaspi i da se ne probudi bar narednih mesec dana. And suddenly, I felt like I need my hometown. Da. Treba mi tišina moje ulice, i lavež pasa iz komšijskih dvorišta, i stari orah ispod prozora, i mali kolovozi bez ovih odvratnih semafora, i nedostaju mi drvoredi, i sama ta činjenica da se svi znaju i da ću uvek naleteti na neko poznato lice. Da ne govorimo o tome koliko mi nedostaju izlasci i opijanje za male pare, bez nepotrebne tenzije da li ću imati sa piće, za garderobu, za ulaz, za vazduh koji udišem! Odjednom sam shvatila da ne bih nikako mogla živeti u ovoj frci i haosu. I pokajala sam se za svaku psovku koju sam uputila Kruševcu, i komšiluku, i šabanima iz okolnih sela, i nadrkanim trafikantkinjama, i radoznalim babama iz ulice. Odjednom sam shvatila koliki mi odmor predstavlja povratak tamo. E, tada mi se plakalo. I postidela sam se.
Najgore je kad skapiraš da ti neko i nešto nedostaju. A ovog nekog vezuješ za to nešto i to nešto vezuješ i za njega i za sebe i onda se tako to vrti u magičnom krugu i pitaš se šta je ulog i kada će prestati da se vrti jer ti se strašno dopada zemlja i stabilnost koju imaš kad čvrsto nogama stojiš na njoj. I postane ti muka, čekaš da se taj točak slomi jer kontaš da vodi u pizdu materinu. Da stvar bude još gora, setiš se da moraš da daš rimsko pravo u najkraćem mogućem roku jer ćeš u protivnom završiti kao jedna od tih trafikantkinja koju si pljuvala. E, to je trnutak kada doživiš real knock down. I nema te. Samo si mrlja na podu.
Нема коментара:
Постави коментар