Nema naslova

Drugovi odlaze, prijateljstvo nestaje, ljubavi se gase. Svi smo nervozni, deprimirani, uzdrmani  sećanjima iz prošlosti i dok tako pokušavamo da se pokupimo, maštamo o nemogućem i nestvarnom. Bar je to tako kod mene. Uvek u svadji sa svetom, pomalo nadrealna, pomalo sebična, nesposobna da drugima pokažem koliko mi znače. Čini mi se da dugo nisam otkucala ni jedno jedino slovo. Nemam ni inspiracije, ni volje, jurim vreme a eto nikako da ga stignem. Odjednom sam postala važna, odjednom sam deo tima koji bi trebalo da bude uzor drugim mladima. Odjednom sam izašla iz senke u kojoj sam se krila, odjednom je sve postalo drugačije. Ipak, i dalje sam izgubljena, i dalje teška. Nekako sam umorna. Tek sam dobila tu veliku željenu pažnju ali me ona nekako plaši. Plašim se da ne odlutam još više. Plašim se da ne postanem drugačija. Da mi se navike ne promene…

Nekako se sve preokrenulo od kako sam sama. Nekako lakše mislim. Ne kažem da mi je lepše. Ali smirena sam. Racionalna. Pribrana. Nekako sve vidim jasnije. Ali teško podnosim fakt da više nema ko da me ljubi i govori mi kako sam savršena. Nekada me uhvati kriza. Ne znam šta treba činiti. Spetljam se i shvatim da sam prosto izašla iz nekih tokova. Shvatim da sam sada kao poništena taksena markica. Da sam izgubila smisao za komunikaciju sa nepoznatima. Pogotovo ako su oni muškog pola. Nesigurnost mi se vratila i osećam da nisam svoja. Tesno mi je u sopstvenoj koži i čini mi se da sve radim pogrešno.

Juče sam sedela u mračnom kutku malenog kafića u kojem su moji drugovi slavili osamnaesti rodjendan. Gledala sam i posmatrala sva ta euforična vesela lica, sve te siluete koje su se kretale, pomerale u ritmu muzike. Čula sam njihov smeh, čula sam zvuk čaša dok su nazdravljali. Videla sam ih sve tamo na gomili i iznenada shvatila da sam potpuno sama. Neki su plesali. Neki pevali dok su čekali da alkohol preuzme svaki delić njihove svesti. Neki su se ljubili. Sa razlogom ili bez njega. Svi su bili razdragani. Zatim sam videla još nekoga. Videla sam devojku čiji se pogled gubio kroz dim cigareta i svetlost reflektora. Videla sam devojku koja je čučala potpuno sama u ćošku tog istog kafića gde se slavilo. Smejala se ona. Pevala sam drugovima i drugaricama. Posmatrala je tog smešnog dečka koji je puštao muziku i oduševljeno se klatio dok su poznate pesme odzvanjale prostorom. Sve joj je bilo nekako divno. Ali je nešto falilo. Falili su leptirići u stomaku, osećaj sigurnosti i to nešto što je činilo da se oseća poželjnom. Shvatila je da ne voli kada je sama i dobila je strašnu želju da je neko zagrli. Možda čak i poljubi. Dobila je želju da joj ponovo neko kaže koliko je savršena. Čekala je tako i čekala ali niko nije došao. Ubrzo je shvatila da samo gubi vreme pa je ustala, nasmejala se svojim najlepšim osmehom i vratila se u gužvu, u grupu razigranih ljudi koji su se ludo provodili i pevušili pesmu po pesmu, svako nekom svom. Ona nije imala više tog nekog. Ipak, naterala je sebe da ispije još jednu čašu u zdravlje svih onih koji će eventualno doći i nastavila je da se njiše i klati baš kao onaj dečko koga je do malopre posmatrala. Zatvorila je oči, pustila da je zvuk i alkohol ponesu i shvatila je da ništa nije dovoljno teško da bi je oborilo i ništa nije toliko tužno da bi je rasplakalo. Na kraju, čemu služe razočarenja nego da pouče i upozore? Znala je da je neko tamo negde na nekom mestu prazan baš kao što je i ona bila. Potpuno emotivno rasklopljen, zamoren ravnodušnošću. To ju je utešilo dok je uživala u vinu koje je polako učinilo da sve teško izbledi i sve tužno nestane. Zato je odustala od sećanja. Odustala je od sebe i njega u jednoj priči, odustala je od nada i svega što ju je podsećalo na bajku koja se prerano završila. Svemu tome nije bilo mesta u praznini koja se širila njenim umom. Nije bilo mesta za nestvarno. Samo za strašno i gadno sada i ovde. Za realnost.