I on je tužan

Koračao je lagano onom dugačkom ulicom na čijem su ćošku čučala dva panja, sada već odavno posečenih hrastova. Njegov pogled je lutao, njegove misli su tumarale i nikako nije mogao pronaći lice koje mu je toliko nedostajalo. Činilo mu se da je sve pusto bez nje. A bila je jesen. Lišće pastelnih boja šuškalo je pod njegovim nogama. Osim lišća ništa se nije čulo. I ona ulica puna sećanja, uspomene koje su ga mučile ne dajući mu mira, i ono tmurno nebo. Sve ga je podsećalo i sve ga je vraćalo u minula vremena, ona koja su sada davno prošla, ona koje su godine odnele. Nepovratno. Nije je više imao kraj sebe. Ni nju, ni njene tople oči boje tamnog kestena, niti je mogao videti one jamice koje su se uvek pojavljivale na obrazima kada se smešila. Više ga nije držala za ruku, više je nije bilo. Nije postojala, niti će ikada više postojati. Ostaće samo priviđenje, davno iščitana stranica u knjizi nazvanoj ‘Život’ ali i poglavlje na koje se, iako mu je bilo teško da prizna, rado vraćao. Mislio je o njoj, i dozivao je često. Obično u snovima. Pitao se kako je. Pitao se da li ga se nekada seti. Priželjkivao je da sazna gde je. Šta radi? Žudeo je da čuje da li je srećna. Nedostajala mu je, želeo ju je, voleo ju je. Premda je njen glas sada bio samo eho u njegovoj glavi a njena figura silueta u mraku. 

Najednom je zastao. Pogledao je u nebo a zatim u ona dva panja - samo ostaci jednog života. Uspomene kao ostaci jedne ljubavi. I kod njega je sve bilo iscepkano, sve iskidano na sitne komade, ništa više nije bilo celo i ništa se nije moglo sastaviti. Ništa se nije moglo popraviti i doterati i kasno je bilo za snove, nadanja i prazne iluzije. Od toga ništa nije imao, jednostavno zato što je ona sada pripadala nekom drugom. I nije ga želela, i nije ga volela, nije joj nedostajao i odavno ga je zaboravila. Možda zato što su rane zacelile a možda zato što nije zaslužio da ga se seća. A da li je srećna? Da, ali ne sa njim.

I vreme je i dalje jurilo, i slike su bledele ali sećanja nikako. Iznova i iznova šetao je onom istom ulicom s ciljom da se seti nje. Nekada svesno a nekada su ga same noge terale tuda. I nasmešio se iznenada. Njegovo lice je oblila toplina. U njegovim očima čučala je seta. Baš kao i ona dva panja što su čučala tamo negde, u ulici neostvarenih ideala.