Greška

Kako si? Imali nečega novog? Setiš me se nekad, da znam, setiš se sigurno. Setiš se pa zaboraviš, teraš mene od sebe, teraš sebe od mene.
Šta radiš? Da li ti prodjem kroz glavu uveče kada legneš u krevet? Voleo bi da me imaš tu ušuškanu, tu uz sebe. Voleo bi da me maziš i govoriš mi sve one lepe reči. Da znam, sigurno poželiš da me imaš ponovo, makar na trenutak. Da pustimo da se misli roje, da ćutimo. Znam, sigurno je tako.
Hej! Da li još uvek imaš one slike na kojima smo zajedno? One slatke, divne? Još uvek ih čuvaš, zar ne? A onaj mali poklončić? Ma da, znam da ga čuvaš. Obećali smo jedno drugom- bez obzira na sve uvek ćete podsećati na mene. Da li se rastužiš kada ga pogledaš? Možda na trenutak. Možda na dva. Onda opet nateraš sebe da me izguraš iz svoga uma. Iz uma je lako, iz srca nikako. Znam ja, govorim ti zato što znam.
Voleo bi da me vidiš ponovo? Samo još jednom da me zagrliš, da se pripijem uz tebe i da osetim tvoju toplinu. Volela bih to. A ti? Verovatno te pomisao na ponovni susret plaši. Znaš šta? Morala bih da te poljubim. Opet. Ponovo. Ne bih izdržala. Rekla bih ti da mi nedostaješ.  Rekla bih ti da mi trebaš i da te mnogo volim. Nedostaješ mi, nedostaješ. Tako je teško kada te se setim. Tako si dalek, tako nedodirljiv. Rekli su ljudi da je san o sreći samo sreća. Nije. Sanjam te ja često. Stalno si tu negde. Na svakoj stranici knjige, na svakom zidu u gradu, u svakoj pesmi i svakoj reči, tu si, ne odlaziš. Stalno si tu. Al' te nemam.  Opet i iznova. O svemu govorim, trudim se da te ne pomenem. Čuvam te u sebi, napolje te puštam kada sam sama. Samo tada mogu sebi da priznam da sam još uvek potpuno tvoja.