Pa kako bih ti rekla?

Ti si nešto sićušno, maleno, neuhvatljivo, a opet si nekako tu, meni na dohvat ruke.

Čini mi se da živimo u velikom snu. Čini mi se da naši snovi nemaju granica.

Čini mi se da si samo moj, da te krijem u svakoj pesmi, svakoj reči. Krijem te u svojoj glavi, padaš u san kada sam ja umorna i budiš se s prvim kapima jutarnje rose.

Krijem te u svakom zalasku Sunca, urezan si u zvezde, postao si deo Meseca, deo galaksije- moje samo meni znane. Deo si mog kosmičkog prostora i kao takav ti si moj sićušan komadić beskonačnog. Zauvek moj a opet tudj. Nikada tu ali tako blizu srcu. Nikada opipljiv, uvek nestvaran.

Tu si. Radujem ti se i plačem za tobom, želim te svakog dana i svakog trenutka. Nekada me pomisao na tebe čini tužnom, pa pokušavam da te sakrijem  od svoje svesti, od onog dela srca koje te nije pustilo. Onda se setim da si uvek uz mene, da mi se smešiš negde tamo, u daljini, u izmaglici, u mojim maštanjima. Setim se da me ne napuštaš, da ćeš uvek biti deo mog malog kosmosa. Bićeš moj razlog za smeh, moj poziv za bol. Bio si onda, i sada si. Bićeš. Stalno, neprekidno.