петак, 1. фебруар 2013.

Mnogo neostvarenih snova na jednom mestu

Imala je kosu mekanu kao pamuk i usne boje trešanja. Krasio ju je osmeh andjela i izgledala je tako nevino. Kada je pričala, radila je to polako, kada je sanjala nije imala granica.
Želela je da voli, žudela je da je vole.
Družila se sa maslačcima, kapima jutarnje rose i vetrovima koji su često posećivali njen kraj.
Sedela je na prozoru i zamišljeno posmatrala plavo nebo iznad svoje glave.
Brojala je oblake danju, zvezdama želela dobrodošlicu svake večeri. Pevušila je tiho, zamišljala da je pored nje.
Trudila se da veruje da ce doci.
S vremena na vreme njena ulica je bila tiha. S vremena na vreme kiša je dobovala po krovovima i često je bila sama. Nije volela da bude sama.
Nije volela kišu.
Snova je bilo mnogo.
Ali nije bilo njega. Nije bilo ničega sem maslačaka i vetra. U trenu je prestala da veruje. Prestala je da mašta. Samo je tako sedela i čekala. Čekala je i minuti su prolazili. Prolazili su i dani. Prošli su meseci za danima, godine su se vukle. Njega nije bilo. Ostali su samo puste maštarije. Pregazilo je vreme a da to nije ni primetila. Pa makar će joj maslačci ostati verni. Ipak su oni bili jedini koji su bili stvarni. Sve ostalo je bilo deo...pa verovatno sna.

Нема коментара:

Постави коментар

Странице