Jedino oni koji su pijani osećaju. Možda se malo ljuljaju, malo hodaju hodnicima sećanja, malo nabasaju na neki pogrešan korner, malo se gube i lutaju, traže vremeplov i nadaju se, čeznu ali osećaju. Lutajući, traže ga u pogledima slučajnih prolaznika, u svakoj reči pesme, u zvezdama na nebu - podmuklim, varljivim, nestalnim, baš kakav je on. Tako opijeni tragaju i pitaju se. Pitaju se koliko još mogu da zavole.
Koliko mogu da istrpe.
Da li mogu da zažmure i da se prave da ne vide.
I tako u pozne noćne sate, kada ceo svet spava, pod uticajem par Badvajsera i činjenicom da tako dugo očekivana poruka nije stigla i da je veče previše lepo i da su oni previše sami, nekako ostavljeni, tako u te sitne sate, sede za laptopom, slušaju neke patetične pesme i nastavljaju da sanjaju jer je ta stvarnost nekako bezveze, nekako ne odgovara. U te sitne sate, izvlače inspiraciju iz skrivenih kuta svog bića i verglaju, verglaju. Sve dok ne osete prazninu. Jer jedino tada su mirni. Jedino tada mogu da tuguju. I da plaču. I da nastave da se nadaju.
Kada bi mogao, na skali od jedan do deset da izmeriš koliko se osećaš napušteno, misliš da bi to bilo deset ipo. Kada bi mogao da radiš nešto, plakao bi. Tiho bi se davio, pustio bi očaj da te obuzme, slušao bi te otrcane ljubavne pesme i pustio bi suzu. Jednu, dve. Zagrlio bi jastuk,udahnuo bi duboko, osetio bi da si sam. I naišla bi sećanja. Prokleta da su!
Nema gore od toga kad nekog imaš a nemaš ga. Nema gore od toga kada sedi pored tebe, a osetiš da je tu jer si mu obaveza. Teško breme za njega. Davež. Peglator. I onda osetiš zagrljaj. I osetiš kako te ljubi. Posmatra te, gleda te i vidiš da nešto fali. Osetiš strast i osetiš da ga voliš. Da ga mnogo voliš ali da ti samo to ostaje. I onda udahneš duboko, i izbrojiš do deset. Setiš se koliko si piva popio. Setiš se koliko si opijen pivom i ljubavlju. I onda se setiš da si samo stvar za njega. Da te dodiruje ali da te ne želi. Ne onako kako želiš ti njega. Ne onako jako, ne onako iskreno, ne onako naivno. I onda ti prodje kroz glavu to obećanje. To veče kada je utonuo u tebe, pogledao te tim dalekim, tamnim očima i obećao ti da nikada neće da te povredi. I onda ponovio to NIKADA. Oglušio se o obećanje. A najgore je kad ovako pišeš a ne znaš ni kojim redom, ni kome, ni zašto. I tako pišeš i plačeš. Magli ti se pred očima i osećaš da pucaš. Poželiš da možeš da staneš a onda te zaboli. I kucaš, i brišeš svako drugo slovo jer više ništa i ne vidiš, i ne razaznaješ. A pomisliš da će neko da čita to i setiš se koliko si jadan. I opet te zaboli. Jer posle toliko Badvajsera, misliš da možeš to da izdržiš. Ali ne, jer Badvajser govori iz tebe. Sediš na krevetu, posmatraš telefon, on ćuti, čisto da te podseti da mu nije stalo. I skinućeš mu planete iz galaksije, skočiti u bunar zbog njega, pronaći mlečni put, kupiti ostrvo, preživećeš kraj sveta da bih ga ljubila, a on će da ostane kamen. I onda tako ljubiš kamen, i onda shvatiš koliko si jadan (once again) jer isto tako shvatiš da daješ telo nekome koji tebi nije dao čak ni ruku. Nije te proveo kroz grad, nije te upoznao sa svojim svetom, nije ti poklonio pesmu, prestao je da ti govori koliko su ti oči lepe i koliko te želi i sve se svelo na ono životinjsko, na ono fizičko, na ono površno. Tamo negde, vara te, ''kombinuje te'', uživa da ti nanosi bol i onda se pojavi odjednom, poljupcima te otruje i natera te da zaboraviš to koliko je trebalo psovki reći, koliko je stvari trebalo izgovoriti. Prećutiš. Jer imaš ga te noći.
Tupsone jedan! Nemaš ga. Nikada ga nisi ni imala. Ne možeš da ga deliš jer ga ne poseduješ. A on tebe ima. Do srži. I voli da čuje to jer mu hrani ego. Jer se oseća kao baja- važno, posebno. Jer, kako bi on to rekao, ti si ona koju je dovoljno malo zaintrigirati i onda ti ona da ceo SVOJ svet, tek tako na dlanu. Osetiš. Ti voliš. I to skota.
I zato, pošto ti nikada nisam to rekla, sada ti pišem.
Ti si skot.
Ti si egoistični, samoživi, samoljubivi, predivni skot.
Kupuješ me pogledom, održavaš osmehom.
Ti si proračunati, uobraženi, poseban kreten.
Djavo koji mi jede dušu, jagnje u vučijoj koži.
Ti si nešto što me obara, nešto što me zamara, nešto što me opija.
I nisi moj.
Znam da nisi i znam da nikada nećeš ni da budeš i evo, čak iako Badvajser možda govori iz mene, prihvatam to.
Zato što ne mogu bez tebe ali ne mogu ni sa tobom. Zato što mi piješ krv, zato što nestaješ kao senka i pojavljuješ se kao duh.
Šta da ti kažem drugo?
Ti i dalje ćutiš.
Koliko mogu da istrpe.
Da li mogu da zažmure i da se prave da ne vide.
I tako u pozne noćne sate, kada ceo svet spava, pod uticajem par Badvajsera i činjenicom da tako dugo očekivana poruka nije stigla i da je veče previše lepo i da su oni previše sami, nekako ostavljeni, tako u te sitne sate, sede za laptopom, slušaju neke patetične pesme i nastavljaju da sanjaju jer je ta stvarnost nekako bezveze, nekako ne odgovara. U te sitne sate, izvlače inspiraciju iz skrivenih kuta svog bića i verglaju, verglaju. Sve dok ne osete prazninu. Jer jedino tada su mirni. Jedino tada mogu da tuguju. I da plaču. I da nastave da se nadaju.
Kada bi mogao, na skali od jedan do deset da izmeriš koliko se osećaš napušteno, misliš da bi to bilo deset ipo. Kada bi mogao da radiš nešto, plakao bi. Tiho bi se davio, pustio bi očaj da te obuzme, slušao bi te otrcane ljubavne pesme i pustio bi suzu. Jednu, dve. Zagrlio bi jastuk,udahnuo bi duboko, osetio bi da si sam. I naišla bi sećanja. Prokleta da su!
Nema gore od toga kad nekog imaš a nemaš ga. Nema gore od toga kada sedi pored tebe, a osetiš da je tu jer si mu obaveza. Teško breme za njega. Davež. Peglator. I onda osetiš zagrljaj. I osetiš kako te ljubi. Posmatra te, gleda te i vidiš da nešto fali. Osetiš strast i osetiš da ga voliš. Da ga mnogo voliš ali da ti samo to ostaje. I onda udahneš duboko, i izbrojiš do deset. Setiš se koliko si piva popio. Setiš se koliko si opijen pivom i ljubavlju. I onda se setiš da si samo stvar za njega. Da te dodiruje ali da te ne želi. Ne onako kako želiš ti njega. Ne onako jako, ne onako iskreno, ne onako naivno. I onda ti prodje kroz glavu to obećanje. To veče kada je utonuo u tebe, pogledao te tim dalekim, tamnim očima i obećao ti da nikada neće da te povredi. I onda ponovio to NIKADA. Oglušio se o obećanje. A najgore je kad ovako pišeš a ne znaš ni kojim redom, ni kome, ni zašto. I tako pišeš i plačeš. Magli ti se pred očima i osećaš da pucaš. Poželiš da možeš da staneš a onda te zaboli. I kucaš, i brišeš svako drugo slovo jer više ništa i ne vidiš, i ne razaznaješ. A pomisliš da će neko da čita to i setiš se koliko si jadan. I opet te zaboli. Jer posle toliko Badvajsera, misliš da možeš to da izdržiš. Ali ne, jer Badvajser govori iz tebe. Sediš na krevetu, posmatraš telefon, on ćuti, čisto da te podseti da mu nije stalo. I skinućeš mu planete iz galaksije, skočiti u bunar zbog njega, pronaći mlečni put, kupiti ostrvo, preživećeš kraj sveta da bih ga ljubila, a on će da ostane kamen. I onda tako ljubiš kamen, i onda shvatiš koliko si jadan (once again) jer isto tako shvatiš da daješ telo nekome koji tebi nije dao čak ni ruku. Nije te proveo kroz grad, nije te upoznao sa svojim svetom, nije ti poklonio pesmu, prestao je da ti govori koliko su ti oči lepe i koliko te želi i sve se svelo na ono životinjsko, na ono fizičko, na ono površno. Tamo negde, vara te, ''kombinuje te'', uživa da ti nanosi bol i onda se pojavi odjednom, poljupcima te otruje i natera te da zaboraviš to koliko je trebalo psovki reći, koliko je stvari trebalo izgovoriti. Prećutiš. Jer imaš ga te noći.
Tupsone jedan! Nemaš ga. Nikada ga nisi ni imala. Ne možeš da ga deliš jer ga ne poseduješ. A on tebe ima. Do srži. I voli da čuje to jer mu hrani ego. Jer se oseća kao baja- važno, posebno. Jer, kako bi on to rekao, ti si ona koju je dovoljno malo zaintrigirati i onda ti ona da ceo SVOJ svet, tek tako na dlanu. Osetiš. Ti voliš. I to skota.
I zato, pošto ti nikada nisam to rekla, sada ti pišem.
Ti si skot.
Ti si egoistični, samoživi, samoljubivi, predivni skot.
Kupuješ me pogledom, održavaš osmehom.
Ti si proračunati, uobraženi, poseban kreten.
Djavo koji mi jede dušu, jagnje u vučijoj koži.
Ti si nešto što me obara, nešto što me zamara, nešto što me opija.
I nisi moj.
Znam da nisi i znam da nikada nećeš ni da budeš i evo, čak iako Badvajser možda govori iz mene, prihvatam to.
Zato što ne mogu bez tebe ali ne mogu ni sa tobom. Zato što mi piješ krv, zato što nestaješ kao senka i pojavljuješ se kao duh.
Šta da ti kažem drugo?
Ti i dalje ćutiš.
Нема коментара:
Постави коментар