zbrka

"Dobro znaj mala- to što zamišlaš nikada se neće ostariti."- ovo je rečenica kojom uglavnom tešim sebe kada konstruišem neku bajku u glavi trudeći se da delujem pozitivno.
Nešto ovih dana gledam kroz prozor, svake noći, pun Mesec mi maše odozgo kao da ima nešto da mi kaže, na nešto da me podseti. U silnoj zbrci oko ispita počela sam da pričam sa cvećem, sa Mesecom, poslednjih dana sa jednom Buba Marom koja već par dana tvrdoglavo ostaje da spava iznad mog jastuka; ćaskam po malo sa sobom, pitam se gde sam to zalutala i šta mi tačno treba da ostvarim neku univerzalnu definiciju sreće. Ako to uopšte postoji. Ajde da ne budem preveliki skeptik, pretpostavimo da je moguća ali da je samo nisam još otkrila. Sve je ovo previše mejnstrim, pomislim povremeno da ću jednostavno dići ruke od pisanja bar neko vreme, onoliko vremena koliko mi bude potrebno da uspostavim harmoniju izmedju svog uma i uzburkanih misli i onoga sto mi se desava. Previse je to stvari za ispljunuti. Šta znam, možda je jednostavno vreme da prestanem da zaludjujem sebe oko toga, oko njega, oko svega. Možda je nekad najbolje stvari gurnuti pod tepih. Ili duboko u fijoku. Kao one stare farmerice koje sam sakrila u hrpi garderobe kako me ne bi svaki put kada ih vidim i setim se da mi je dupe previse veliko da stane u njih, obuzelo osećanje očaja. Ali kao i sve što samo na kratko odložim pa mu se vratim jer eto- nemam mozga, ili previse se nadam, ili previse ocekujem ili pokusavam da popravim, kazem, neka ih tu, smrsacu jednog dana.
Neka ga tu, ohladicu se.
Počeću da učim, samo da završim ovo. I položiću.
I onda tako shvatim da sedim na krevetu nepomična i da se nisam pomerila sa mrtve tačke i kazem sebi "Ma biće to dobro, mora da bude.", taman to kažem kad ono eto ga glasić javlja se od nekud i ispravlja me "Mala, to što si zamislila neće se ostvariti tako kako si zamislila. Zato knjigu u šake, srce u vreću sa rajfešlusom a mozak probaj da pustiš napolje, predugo sedi zaključan u odajama tvoje nesigurnosti.". Pljunem taj glas u sebi jednom pa drugi put i kažem mu: "Zašto to mora tako filozofski a? Probaj nekad da budeš prost.".Narogušim se i nastavim da blejim u jednu tačku, gledam knjigu, gleda ona mene, gledamo se, povremeno bacim pogled kroz prozor da vidim da li je Mesec još uvek tu i hiljadu misli nastavi da se vrzma po glavi. Glasić ćuti a onda odjednom TRAS- šamar posred face!
"Prost kažeš? Makni se sa te tačke kobilo naivna. Koliko dugo planiraš da gubiš sate i dane i mesece na one koje mrzi da jedan minut potroše da se sete da postojiš? Nepopravljiva si stvarno. Baljezgaš tu o smislu života. Ništa korisno ne znaš. Piiih.".
Jebi ga, prešao me je, nemam šta da mu kažem. Ali to ne znači da ne nastavljam da postavljam teorije u svojoj glavi i to isto tako ne znači da mi je sve drugo interesantnije od onoga što bi trebalo da mi bude. Jer kao i uvek, zašto se sada zamarati kad to lepo mogu da odložim za neki naredni put kada ću jednostavno moći da konstatujem da bi to IPAK trebalo ostaviti tako kako jeste jer nemam pojma kako da rešim slučaj a da pritom svi budemo zadovoljni? Da ja budem zadovoljna. Zašto bi sad lepo prestala i oslobodila sebe kad mogu još malo da se mučim?
"Mazohisto."- šapuće mi glasić.
"Tišina tamo."- odbrusih ja. Nije sada vreme. Doći će vreme, do tada ću ja lepo da sedim i čekam.
Pogrešno sam shvatila onu izreku STRPLJEN-SPAŠEN.
Šta ću kad tumačim sve kako meni odgovara.
...
...
... brain-dead....
...._________________________
Kako beše, rezervna opcija?
Zašto me ne voli? I zašto ova ovako izgleda? Nisam znala da tako izgleda, mislila sam da tu pesmu peva neka mala smešna Japanka sa krivim očima, tako je delovalo kad sam videla ime.
I zašto jednostavno ne mogu da imam za večeru to što mi se jede sada?
I zašto moram sve to da znam za ispit?
I zašto sam opcija B a?
Pobrkala sam sve što se moglo pobrkati.
Lekcija- teraj govna dok možeš.
Ovako samo dublje toneš.