nezrela ili luda?

Tri debela, zadrigla, ružna, polućelava i skoro naga čoveka ispred mene; ja sedim na krevetu obučena u onu neku vintage haljinu odvratne drečavo roze boje; našminkana kao idiot buljim u njih i u jednom trenutku dok ona dvojica baljezgaju nešto, jedan kreće na mene i ja počinjem da vrištim. Istrčavam iz sobe dok moje celo biće trese histeričan napad i teško dolazim do vazduha a onda srećem majku koja je podjednako čudno obučena kao i ja i koja pakuje garderobu u neke velike torbe, redom skuplja naše stvari i nastavlja da pakuje kao da se nekud selimo. To mesto mi je nepoznato, cak i te krpe koje leže u koferima kao da nisu moje i ja tako blejim i gledam oko sebe zbunjeno a u tom trenutku pojavljuje se gomila OPET nepoznatih ljudi čije su ruke pune torbi, kofera, kesa, ranaca, kao muve bez glave jure negde i traze neki autobus.
Sledeca slika: napolju smo, ja u mojoj drečavoj haljini, posmatram kako se gomila i moja majka u toj gomili gube u nekoj drugoj gomili (možda turuista?), užurbano  zauzimaju mesto u autobusu bez krova, redjaju prtljag sa strane i odlaze a ja trčim nazad u onu neku kuću da pokupim stvari koje smo zaboravili. I onda sve belo, ničeg nema i onda opet ja, natovarena kao magarac u nekom onom voziću koji služi za panoramsko razgledanje, žurim da stignem majku kako se ne bismo izgubile. Vičem "Stoj da sidjem!'', vozač zaustavlja i ja pokušavam da se izvučem sa sedišta ali bezuspešno jer sam se zakačila za nešto ispod njega. Vozić kreće, ja iskačem iz njega i jurim na dogovoreno mesto a tamo nigde nikoga- ni gomile ni moje majke. Očaj me obuzima. Tišina. Prekid filma.
Sledeća slika: Bosa koračam nekom prljavom ribljom pijacom i molim nekog vozača da me odveze kući za deset centi. On odbija, ja nastavljam da hodam kroz neke bare, voda teče niz trotoar, otvaram oči, shvatam da sam u svom krevetu i ispuštam duboki uzdah. Koje droge su u pitanju?

Prošli put, relativno skoro kada sam imala jednako lud san kao ovaj ( cele noći sam sanjala da sam na nekoj ekskurziji sa ljudima koje nikad nisam podnosila u srednjoj školi i čitavu ekskurziju sam provela tražeći svoj kofer preskačući sa krova jednog broda na drugi i naravno nisam ga našla jer sam se opet probudila u svom krevetu) pitala sam se odakle moj mozak crpi materijal pa može da konstruiše ovakve junkie priče a onda sam samo ispustila uzdah (again) i bila u fazonu Whatever, just let it go.
Kažu da su zrele osobe one koje znaju da odu od onoga što ih muči i čini nesrećnim i one koje ne gube glavu zbog iskustava koja im gode. Moj komentar na to je bio kratak- ili sam celog zivota nezrela, ili sam strašni mazohista, ili sam u prvom stadijumu ludila gde se nalazim na tankoj liniji izmedju magnovenja i stvarnosti. Ili ima nade za mene još uvek, ko zna.

Nezrela, luda ili bolesna pitanje je dana? Ne, zapravo to je pitanje godine jer eto nisam se puno makla s mesta od prosle godine u ovo vreme sa jednom malom razlikom- proslog jula bila sam skroz srećna, skroz mi je bilo fino, bila sam skroz mali brule koga čeka veliki grad a krije veliku ljubav u malom gradu. Brule je imao prvi i rekoše mu, poslednji raspust u životu prošlog jula a provodio ga je tako što je skitao, izležavao se po terasi u kasno podne, čitao knjige, pevušio svoje omiljene pesme pod mesečinom sa ptičicama iz dvorišta, pevušio o velikoj ljubavi i o velikoj sreći i sa strahopoštovanjem bi u pesmu umetnuo taj veliki grad, taj neistraženi prostor koji ga čeka od oktobra. Brule je bio skroz zamajan i skroz zadovoljan. Apoliptičnih razmera je bila ta zamajanost. 

Čekala sam te da se vratiš.

da me grliš.

Da me pamtiš.

da mi recituješ svoje omiljene stihove Jasenjina i Majakovskog i ja tebi da recitujem omiljene moje, napisao ih Rakić. 

Da me gledaš onako onim tvojim pogledom onim tvojim velikim crnim očima i da ležiš pored mene u tišini koja nije bila sumorna, nije bila tužna, nije bila teška.

sećam se da sam pojurila iz velikog grada samo u tvojim rukama da nadjem onaj mali svet meni samo znan i da zajedno sa tobom proslavim svoj uspeh.

Te noći pisao si mi, poželeo sreću i podsetio me da pojedem čokoladicu pre ispita jer se tako bolje pamti. Rekao si ''Znaš da znaš sve to, idi tamo i razbij. I javi mi se posle obavezno :*''.

Posle tog poljupca na kraju poruke imala sam osećaj da mogu sve i da znam sve i jedva sam čekala da ti skočim u zagrljaj kada se vratim i da te volim. Bezgranično da te volim. Bila sam mala, bila sam nezrela i bila sam brule. 

Bila sam mala, nezrela, brule i tvoja. 

Danas se osećam starijom bar pet godina, malo prezrela, vise nisam brule ali sam i dalje tvoja. Prkosim vremenu, prkosim razlikama, prkosim svim onim tvojim ''Ja nisam taj'' i ''Nadji nekog da te voli''. Zašto to radim ne znam ali znam da više ne vredi. 

Tad sam bila brule sad sam vise kao Don Kihot. You can't play on broken strings, you know. Vetrenjače su vetrenjače baš zato što su neuhvatljive, brze, nepredvidive, neukrotive. Kao ti. 

Kao svaki poljubac koji sam od tebe izvukla.

I sve one osmehe koje sam ti izmamila a govorio si da se smeješ samo onda kada ti je nešto bašbaš smešno. 

Kao priče i priče koje smo zajedno ispričali i one za koje sam se nadala da neće tako brzo biti gotove. Ali šta da ti kažem? Šta da mi kažeš?

- Videćeš, jednog dana ćeš se okrenuti i reći ćeš: On mi je bio najgora greška u životu. Šta mi je to trebalo?

- Treba da budeš svesna da ćeš jednog dana, vrlo brzo, postati moja prošlost. I moraš da prihvatiš to.

- Treba da znaš da sve do onog trenutka dok ne dodje do braka, tada postojiš ti i druga osoba kao individue. To je veza. Brak je drugo, to je zajednica. Tada nema JA i ON, tada postoje samo MI.

- Ako ni u malom mozgu ne postoji više ni jedno ALI, šta radiš sa mnom ti? Ako znaš da je pitanje vremena kada ću doći i reći ti da je kraj, i ako se baš ne nadaš uopšte, šta radiš ovde? Šta je poenta tvoga ostajanja sa mnom?

- Ti treba da nadješ dečka. Tebi ovo ne treba. Gubiš vreme.

- Ja sam samo zagrejan. Svaki put kada si tu ja se zagrejem i to me drži dok si tu. Posle toga nema nas. Nije to ljubav. Čini mi se da si i sama znala to. Šta, ti kao voliš?

- Mislim da je sada najbolji trenutak da sedneš i razmisliš. Sada imaš dovoljno vremena da preboliš. Da daš sebi vremena. Da pustiš sve ovo. Misliš da ću ja uvijati nešto kada bude došao taj trenutak da ovo ode u zaborav? Ne, reći ću ti- To je to. Ne bih ti pričao ovo da mi nije stalo do tebe.

.... 6 meseca ranije ....

- Je l ti mene voliš? Mora da me voliš čim ti sve ovo prihvataš. 

- Ti si moja, Je l da da si moja?

- Naravno da mi se vraćaš jer voliš. Naići će tamo neko i počećeš nešto sa njim jer želiš da zaboraviš. Hoćeš da probaš da zaboraviš. Onda shvatiš da to nije to i vratiš se izboru. 

* Mogla sam da ti se ne javim. Da izgrizem lakat ali da ti se ne javim.

-Misliš? Kako god bilo, javio bih se ja tebi.

- Stalo mi je do tebe, jeste. 

... 8 meseci ranije ...

- Je l ti mene voliš? Šta imam od toga? Pa eto, hrani mi ego.

- Imaš izbor. Da ostaneš i uzmeš ovoliko koliko mogu da ti pružim ili da se pozdravimo i da kažemo da je bilo lepo dok je trajalo. 

I tako mogu da nižem i napravim čitavu kompilaciju najrazličitijih protivrečnih tvojih rečenica koje će mi odyvanjati u glavi i onda kada to naše nikakvo bude otišlo u zaborav. 

I neću te kriviti. Jer si mi dao izbor. Jer sam ja ta koja se zaljubila a ne ti. Ti nisi bio ni blizu. Približio si se i onda si se udaljio isto tako kako si se približio i više se nikad nisi vratio tamo gde si bio. I ako si. Ti znaš najbolje.

U pravu si.

Zaista će mi nešto značiti tvoje ZDRAVO sutra kada se budemo sreli. Kada budeš držao neku drugu za ruku, onako kako mene nikad nisi, kad je budeš prošetao kroz grad onako kako mene nikad nisi i kad nam se pogledi budu sreli bar ću znati da nije bilo protraćeno vreme. Iako ću i dalje biti samo štiklica na tvom zidu, tamo na onoj strani gde zapisuješ i sve ostale svoje trofeje. Mrsko mi je da kažem da ćeš se jednog dana hvaliti tom sveskom starim drugarima kad se sretnete na pivu i da će i moje ime biti tamo. Mrsko mi je da kažem da sam ti bila samo ime. Da ti jesam samo ime. Ko zna, možda tako mora. I meni će verovatno neko biti samo to. Svima nama, Možda svi imaju te sveske. Ako ih imaju da li je ljubav prevazidjena? Ili se i dalje vodimo onom frazom da se u životu samo jednom voli ili eventualno dva puta? Ni to ne znam. 

Kako bilo, nikada ja tebi nisam bila ni sadašnjost da bih ti bila budućnost- to ne moraš da podvlačiš. Nikad ti nisam bila izbor, ne očekujem da budem.

I ne zanima me ni jedan tvoj plan, ni jedan tvoj dan ili bilo koje vreme koje planiraš da provedeš sa nekim ko nisam ja. Više me ne zanima ni sa kim provodiš vreme, kada spavaš, kada odmaraš, kada radiš, kada spašavaš svet. Ne zanima me više ništa tvoje što nije vezano za mene. A to malo što je vezano za mene, neće još dugo. Kako bilo, sve ono što nema ama baš nikakve veze sa mnom mene ne interesuje. I to treba da znaš. Ni ti ljudi sa kojima misliš da gradiš tu budućnost u kojoj mene nema me ne zanimaju. I ta revizija takozvana svih ljudi koji te okružuju, ta lista koju misliš da napraviš i sa nje izbrišeš one koje nisu zaslužili tu da budu kako kažeš, ne interesuje me ni to. Emocionalno sam sjebana, zamorena ravnodušnošću i više ne želim da slušam. Ne želim reč da čujem oko toga kako si poguban za mene jer to znam. Ne želim da me podsećaš da sam ti prolazna stanica jer je to previše sebično, čak i za tebe. Ne želim više da sanjam ni tebe ni sebe pored tebe jer nikad nismo ni mogli da stojimo jedno pored drugog. Tvoj ego i tvoja sujeta je uvek bila ispred. Uvek negovana, uvek ljubljena, ja sam bila neko ko je istu hranio. I mogu da kažem da mi više to ne koristi. Kako bi ti rekao ''Ne želim da se cimam i ne volim da me ljudi napinju jer postajem jako nezgodna.''. Ja sam ovih dana konačno to i postala. I nisam ljuta. 

Samo tužna. 

Samo si me promenio i okrenuo se.

Napravio od mene moralnu nakazu pa nestao.

Promenio mi mentalni opis pa zapalio a?

Tako se to radi?

Tako sam i postala luda.

Previše tebe, previše ničega, previše sranja sa tobom. 

Svega toga previše a ljubavi ni mrvice.

A ja sam mazohista i idealista koji je mislio da može da promeni nekog kao što si ti. Izvini što sam probala, neću više nikad.